Aleksa Paunović – porodična hronika

Share

Promocija knjige Aleksa Paunović – porodična hronika, autorke Ljiljane Pekić-Paunović održana je 15. februara u Borovu u organizaciji borovske Prosvjete. Knjiga je prvi puta promovisana 18. decembra prošle godine u Vukovaru, a izašla je u izdanju Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba, Prosvjetinih podobora Vukovar i Borovo i Veća srpske nacionalne manjine grada Vukovara. Štampana je u 300 primeraka. Knjiga je svedočanstvo o bogatom i uglednom zemljoposedniku, zanatliji i trgovcu Aleksi Paunoviću, ali i o istorijskom vremenu kojeg više nema.

U uvodnom delu ove književne večeri predsednica borovske Prosvjete Sretenka Čaović je istaknula nekoliko značajnih činjenica o porodici Paunović.

aleksa paunovic_promocija3– Za ovu porodicu smo svi čuli, ali puno toga nismo znali. Paunovići su bili veliki zemljoposednici sa nekoliko pustara i značajnim brojem zaposlenih ljudi. Autorka u knjizi dokumentovano iznosi hroniku porodice sa izvesnom dozom umetničke slobode. Dosadašnja istraživanja o Vukovaru i značajnim Vukovarčanima uvek su nekako zaobilazila tu porodicu, pa je i to jedan od razloga zašto je ova knjiga nastala. Porodica Paunović je svoj ekonomski razvoj doživela sredinom i krajem 19. veka. Bila je to zanatlijska porodica u Vukovaru, upravo u vreme kada se u okviru Austrougarske monarhije naglo razvijala trgovina i razni zanati. Porodica je došla u Vukovar u 18. veku kada se grad naseljavao Srbima i Nemcima. Paunovići su sa sobom doneli svoje zanate – remenarski i kazandžijski. Kazandžija Atanasije Paunović se bavio zanatom koji je nasledio od svog oca i nadao se da će se taj zanat nastaviti i posle njega. 1824. godine je rođen njegov sin Aleksa i on je u njemu video svog naslednika u zanatu. Međutim, kao mladić Aleksa Paunović se suprostavio ocu ne želeći da nastavi njegov zanat i za 1.000 forinti posuđenih od oca, odlazi u Šabac na vašar i kupuje prve ćurane, koje preprodaje i tako počinje svoj trgovački put. Ubrzo postaje ugledni trgovac u Beču, a u Vukovaru kupuje zemlju, gradi kuće, mesnice, pustare, crkve i čuveni hotel Grand. Na svakoj kući i zgradi koju je Aleksa sagradio pisalo je na kamenoj tabli njegovo ime ćiriličnim pismom. Aleksa je imao sinove Nikolu, Radivoja i ćerku Lenku. Za sreću i zdravlje sina Radivoja, Aleksa je sazidao crkvu koju je posvetio svetom Prokopiju, a koja i danas postoji – pojasnila je Čaović.

Aleksa Paunović – najbogatiji Srbin u Vukovaru

– Velika želja Alekse Paunovića bila je da oženi sina Radivoja devojkom iz ugledne familije koja će biti dostojna njihovog bogatstva. Ta mu se želja i ostvarila kada se Radivoje oženio barunicom Martom Rajačić iz Sremskih Karlovaca, koja je bila nećakinja čuvenog patrijarha i karlovačkog mitropolita Josifa Rajačića. Tako je u porodicu Paunović ušla baronska loza. Nažalost, Aleksa Paunović je umro samo tri meseca nakon venčanja Radivoja i Marte. Iza njega je ostalo gotovo 4.000 jutara zemlje, pustare, 86 kuća u centru grada, dve crkve, hotel Grand, mlinovi i mesnice ali i brojna druga imovina koja se nalazila na lokacijama izvan Vukovara. Posle grofa Elca, to je bio najbogatiji čovek u Vukovaru. Sin Radivoje nije imao takve trgovačke sposobnosti kao otac, ali je ipak nasledio celokupnu očevu imovinu. Nije povećao imanje. Bio je poznat kao veliki dobrotvor. Umro je u 37-oj godini života, a iza njega je ostala udovica i njihovo petoro dece. Brigu o vaspitanju dece su preuzela Martina braća. Zanimljivo je to da su Radivoje i Marta imali desetoro dece od kojih je petoro umrlo. Nakon muževe smrti nastupila su teška vremena za barunicu Martu koja je u jednom trenutku morala prodati hotel Grand. Drugi svetski rat je bilo najteže razdoblje za porodicu Paunović. Ustaška vlast ih je proganjala i hapsila, te im oduzimala imovinu. Ljudi njihovog staleža su se ubijali jer nisu mogli podneti da preko noći ostanu bez svoga bogatstva, a Paunovići su ostali u Vukovaru da se bore sa tadašnjim vremenom i režimom – dodala je Čaović.

Sretenka Čaović se potpisuje kao lektorka knjige koja je i dugogodišnji prijatelj porodice Paunović. U razgovoru za Privrednikov portal je izjavila da je vrlo emotivno doživela stvaranje knjige koja, kako kaže, govori o postojanju srpskog naroda na ovim prostorima i o srpskom Vukovaru. Naglasila je da je odnos države prema Paunovićima danas puno bolji nego što je bio za vreme socijalističke vlasti, jer im je jedan deo imovine vraćen. Podsetila je i na činjenicu da su sami Paunovići obrađivali zemlju i pored toga što su imali svoje radnike i mehanizaciju.

Poslovni genije

Autorka Ljiljana Pekić-Paunović je kazala da je ovo skromna knjiga te da joj je trebalo puno rada, strpljenja i vremena da sabere malo podataka koje je imala.

aleksa paunovic_promocija1– Ja sam ostala verna dokumentarnoj prozi kojom se bavim veoma dugo kao novinarka i autorka nekih priča. Uvek se bavim tim živim, postojećim likovima koji su ostavili nekakav trag. Sticajem okolnosti sam se našla na izvoru informacija o trenucima iz ovoga grada koji su bili vrlo zanimljivi, upečatljivi i nepravedno zaboravljeni. To me je potaknulo da napišem ovu knjigu. Ali, meni kao da je to bilo suđeno. Pre 20 godina dok sam pisala za novosadski Dnevnik, jedan privatni izdavač za kojeg sam honorarno radila mi je predložio da sakupim rukopise o porodici Paunović i to objavim. Međutim, moj glavni sagovornik Vladimir Paunović je umro i ja sam odustala od knjige, ali evo sada sam je ipak napisala. Aleksa Paunović je centralni lik moje knjige, čovek kojega je zaista greh zaboraviti. On je doživeo istorijsku nepravdu za vreme socijalističke revolucije. U to vreme bilo je vrlo malo podataka o njemu. On je uglavnom opisivan kao bahati bogataš. Ali, bio je nešto sasvim drugo, čovek koji je gradio Vukovar. Aleksa je zaboravljen i to je takođe jedan od razloga zašto sam odlučila napisati ovu knjigu, da bih ga sačuvala od zaborava. Ja imam posebno poštovanje prema njemu. Po svemu onome što je radio on je bio poslovni genije. Svoje trgovačke i finansijske transakcije je vodio sam a sve što je zaradio ulagao je isključivo u Vukovar. To je verovatno za ovaj grad najvrednije. Ono što je on gradio i danas Vukovar čini prepoznatljivim. Rezultati njegovog preduzetničkog dara su ostali zabetonirani u grad u kojem je rođen – kazala je Paunović.

O knjizi je govorio i Ljiljanin suprug, praunuk Alekse Paunovića – Fedor Paunović, advokat i javni beležnik u penziji, koji danas živi u Vukovaru. On je s posetiocima podelio neka svoja sećanja na Drugi svetski rat.

– Ja sam u početku bio protiv objavljivanja ove knjige, zato što vidim koji tretman Srbi danas uživaju. Sada je takva klima da vlast samo seje neku mržnju. To je žalosno. Treba da zakopamo ratne sekire i počnemo živeti kao normalni ljudi. Uvek sam bežao od politike, jer smatram da u politici ima puno nekorektnosti – kategoričan je Paunović.

Fedor Paunović već 18 godina vodi sudski spor sa državom oko povrata svoje imovine. Potražuje porodičnu kuću Paunovićevih koju je još njegov pradeda sagradio a u kojoj su rođene čak tri generacije Paunovića.

– Mislim da se u spor koji vodim umešala politika. U mom slučaju je situacija kristalno jasna. Zakon kaže da ona imovina koja nije stavljena u funkciju zbog čega je oduzeta, mora se vratiti ranijem vlasniku. Nedavno sam bio na razgovoru kod hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović dok je boravila u Vukovaru, i njom sam i pismeno i usmeno izložio svoj problem. Međutim, do sada nisam dobio nikakav odgovor. Mislim da je sveta dužnost predsednice i njenog ureda da se oni malo umešaju, da vide šta se radi, da je to krajnje beskrupulozno i nemoralno. Pošto se predsednica ne može baviti sudskim sporovima, onda bi njeni savetnici u njeno ime morali reagovati. Tvrdim da ja moram dobiti ovaj spor, samo da li ću to doživeti ako se ovakvim tempom nastavi – upitao se Paunović.

Na književnoj tribini Aleksa Paunović – porodična hronika, prikazana je video prezentacija o životu i delu srpskog patrijarha Josifa Rajačića koji je ustoličio hrvatskog bana Josipa Jelačića. Njih dvojica su bili veliki pobornici zbližavanja Srba i Hrvata.

U programu je učestovala muška pevačka grupa „Naši koreni“ Srpskog narodnog foruma iz Borova, a odabrane odlomke iz knjige su govorile nastavnica srpskog jezika Nevenka Lukić i recitatorka vukovarske Prosvjete Nikolina Savičić.

Autorka knjige Ljiljana Pekić-Paunović je novinarka i spisateljica koja je osim ovog dela napisala i knjige Predvorje pakla i Justinin đerdan. U budućnosti se želi oprobati u istorijskom romanu.

Po završetku programa za Privrednikov portal je rekla da je očekivala da će knjigu o Aleksi Paunoviću napisati neko drugi u Vukovaru. Tvrdi da je knjigu napisala tek sada, a kao motiv za pisanje navodi i aktuelni problem sa ćirilicom u gradu. Pišući knjigu oslanjala se isključivo na svedočanstva članova porodice Paunović i njihovu dokumentaciju i fotografije. Mnoge stvari nije uspela otkriti jer je arhivska građa o Paunovićima u Gradskom muzeju vrlo oskudna. Sa ponosom ističe da je jedan pripadnik srpskog entiteta utisnuo fizionomiju Vukovaru i dao pečat gradu. Iako ne planira knjigu dalje promovisati, uverena je da će ovo zanimljivo štivo naći svoj put do čitalačke publike.

Share