O savremenom društvu, društvenim odnosima kao i o pojedincu u novim i starim iskušenjima pred koja nailazi i u koje upada, razgovarali smo sa kliničkim psihologom dr Aleksandarom Dimitrijevićem, docentom na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, urednikom edicije Imago u izdavačkoj kući Clio i gostujućim profesorom na International Psychoanalytic University u Berlinu.

Uprkos napretku tehnologije i nekim novim slobodama koje prate taj razvoj, čini se da kao društvo nismo mnogo napredovali. Ljudi danas žive pod velikim pritiskom „očekivanja“ i „upoređivanja“. Kako se sa tim nositi?

Čini mi se da je najbolje od detinjstva učiti da se treba porediti samo sa sobom od juče: šta sam danas novo naučio, u čemu sebe prevazišao, koju sam svoju slabost pobedio. Ljudi su, međutim, danas, posebno zbog televizije, usmereni samo na prolazne vrednosti, osobe bez talenata i profesije, sportiste bez sportskog duha i političare nezaintersovane za opšti interes. Oni koji nisu izgubili mogućnost da uživaju u lepoti sigurno znaju koliko se može naučiti iz poređenja sebe sa onim što je savršeno i čija vrednost neće nestati.

Ništa tako ne narušava kvalitet društvenih odnosa kao socio-ekonomsko raslojavanje u društvu. Nauka je pokazala da, bez obzira na bogatstvo, stres usled življenja u podeljenom društvu dovodi do velikog broja problema. U prilog postavljenoj tezi, poznata britanska Vajthol studija potvrdila je da postoji tzv. društvena raspodela bolesti od vrha socio-ekonomske skale prema dnu, prema kojoj lošiji finansijski status u proseku utiče i na zdravlje. Ovaj fenomen se objašnjava psiho-socijalnim stresom. Kakvo je vaše iskustvo sa ovim problemom?

Osim studija koja ste naveli, a koje su svakako izuzetno važne, vredi obratiti pažnju i na to da su za zdravlje najpogubniji periodi ekonomskih kriza. U oblasti zaštite mentalnog zdravlja to se vidi po povećanom broju hospitalizacija, i to ne osoba koje pate od određenih mentalnih poremećaja već onih koji ne doprinose porodičnom budžetu. Svakom je psihoterapeutu takođe očigledno da u mnogim društvima dostupnost onoga što može da bude lekovito zavisi od materijalnih sredstava koja nekome stoje na raspolaganju. U Srbiji, na primer, u ovom trenutku jedva da je moguće dobiti psihoterapiju u okviru zdravstvenog sistema, tako da ona bude besplatna. Položaj osoba koje pate od mentalnih poremećaja zbog toga je dodatno težak: njima je teško da se zaposle, socijalna pomoć je u mnogim zemljama sramno niska, pa su onda i psihoterapija ili kupovina lekova nedostupni.

Kao gostujući profesor predajete u Berlinu na International Psychoanalytic University. Kako gledate na sličnosti i razlike i koje su vama zanimljive kad su u pitanju Nemačka i Srbija?

Mnogi ljudi veruju da je Berlin u Nemačkoj zato što je sa svih strana okružen Nemačkom. Berlin je sada za EU ono što je Sarajevo bilo za SFRJ. Trećina njegovih stanovnika su stranci, ogroman broj njih koristi engleski, turski, italijanski, španski… Ogroman je broj mešovitih brakova i bilingvalne dece, preko 60% stanovnika se izjašnjava kao ateisti. Troškovi života su neuporedivo niži nego u drugim evropskim metropolama ili švajcarskim selima, pa se ovde doseljavaju mladi umetnici i naučnici.

Prve razlike koje mi padaju na pamet odnose se na pravila i na kulturu. Ovde su pravila eksplicitnija i jasnija. Ima ih mnogo, ali čine život predvidljivijim i organizovanijim. Vrlo su retke situacije u kojima dobijate protivrečna uputstva ili se pravila dogovaraju „iza kulisa“. Institucije su nezavisne i sprovode pravila i zakone nedvosmisleno. I sve ovo deca uče od šeste godine. Osim toga, ljudi ovde imaju veliku potrebu za kulturom. Berlin ima zvanično najbolji filharmonijski orkestar na svetu, bar još tri sa međunarodnom reputacijom, a onda i bezbroj amaterskih, tri opere, stotinu pozorišta, fantastične arheološke muzeje, svud po gradu su male galerije… Često mi je teško da poverujem, ali uvek je sve puno! Tome svakako pomaže to da se za jednu prosečnu platu može kupiti osamdesetak najjeftinijih karata, ali je osnova svega veliko interesovanje i sistematsko obrazovanje.

Vaše uverenje da su „Ljudi lako kvarljiva roba, a vlast teška opojna droga“ na kraju ove 2016. godine možete dopuniti, skratiti ili ostaviti isto?

Hvala što imate tako lepo mišljenje o meni, ali nisam ja smislio ništa od toga. Izreka „Daj čoveku vlast…“ ukazuje na neophodnost da se naše samopoštovanje stalno testira i drži pod kontrolom kroz odnose koji uključuju iskrenu kritiku ili kroz povremene neuspehe. Što viša vlast, u društvima bez stabilnih nezavisnih institucija, tim manje spoljne kontrole, te, ako vam unutrašnja nije izuzetno efikasna, možete početi da umišljate da sve možete i znate, da ste u svemu bolji od drugih. Tako je Neron umislio da je pesnik, Staljin podučavao komponovanju ni manje ni više nego Šostakoviča, Broz se razumeo i u džez i u Beketa… Demokratski gubitak vlasti onda može biti strašniji nego „cold turkey“.
Takođe, malo je ljudi koji su bili iskušavani i izdržali. U srpskom društvu prečesto vidite da se zarad povlastica izneveravaju ideologije, prijateljstva, roditelji, reč. Jedna ogromna „jagnjeća brigada“ prelazila je od četnika partizanima, od Kralja Titu, od Tita Miloševiću, od Miloševića Koštunici, od Koštunice Tadiću, od Tadića Vučiću, a od Vučića će prvom sledećem koji bude ponudio dovoljno pečenja. Neobično kvarljiva roba!

Zabrinutost, neizvesnost, pritisak, nesnađenost, depresija,… ogledaju se na licima prolaznika. Iako nema lakog pristupa i rešenja, odakle početi, kako olakšati breme?

Razgovor pomaže. Za početak, bilo kakav iskren razgovor. Potom, ako mene pitate, izbaciti televizore iz stanova, praćenje vesti svesti na minimum. Namesto toga, što više prirode, sporta, uživanja u umetnosti, otvorenih razgovora s dragim ljudima… Hobi, neka privatna strast, bašta ili horić ili pletenje za decu iz sirotišta, ali iskazati sebe kroz neku neobaveznu aktivnost. Mi smo samo zaboravili koliko je sve ovo jednostavno.

U jednom razgovoru govorili ste o deficitu empatije savremenog društva koja ide ruku pod ruku sa „pohlepom po svaku cenu“, koja se više i ne dovodi u pitanje. Očigledna je i zloupotreba empatije u marketingu, medijima, politici… Kako prepoznati tu staru zloupotrebu, koja danas ima novo odelo?

Ta je empatija lažna. Naravno, moguće je lagati vešto, ali to se sve pre ili kasnije razotkrije. Ponekad je, nažalost, potrebno više vremena i cena zablude bude visoka, pa je baš zato empatija retka i dragocena. Naša potreba za njom je tako duboka da je ponekad „vidimo“ i tamo gde je realno nema. Ukoliko je nemamo dovoljno u bliskim odnosima ili unutar sebe, više ćemo je tražiti u široj društvenoj zajednici i biti podložiji greškama.

Koliko se uvažavaju mišljenja i proporuke psihologa, koliko se njihov rad i istraživanja uključuju u praksu i uopšte u funkcionisanje društva?

Psihologija nigde u svetu nije nikakva velika sila. Važna je tamo gde pomaže bogatima da zarade još više novca; sputava se svuda gde se zalaže za dodatnu brigu o deci ili osobama s mentalnim poremećajima. Svetom upravlja novac i on melje ljude koji mu se nađu na putu ni ne primećujući ih.

Nove generacije rođene u vreme velikih tenoloških promena i razvoja društvenih mreža imaju drugačije navike i sistem vrednosti. Koji se izazovi postavljaju pred savremenu psihologiju?

Psihologija, nažalost, ne može da prati ritam tehnoloških i društvenih promena. Dok mi počnemo da istražujemo jednu novinu, već ih je stiglo još nekoliko. Nove generacije se drugačije igraju, drugačije izražavaju osećanja, drugačije uspostavljaju odnose, drugačije misle, drugačije doživljavaju svoje identitete… Psiholozi makar nekima od njih moraju da pruže pomoć, a da ih razumeju tek dok im pomažu, te da budu spremni na to da će čim pomisliš da si razumeo – sve ponovo da se promeni.

Na čemu trenutno radite? Šta vam skreće misli i pažnju, održava entuzijazam?

Uglavnom držim kurseve vezane za psihoanalizu i radim kao psihoterapeut. Radim na priređivanju dve obimne knjige: sveobuhvatnog zbornika o Šandoru Ferenciju koji će objaviti londonski Karnak i petog izdanja “Psihoterapije”, udžbenika u čiju pripremu me je profesor Ljubomir Erić ljubazno uključio. Početkom novembra sam slušao Filharmoniju kako izvodi Malerovu Sedmu simfonije, potom Lupua, pa Staatskapelle orkestar u Sedmoj Šostakoviča; prošlog vikenda “Posvećenje proleća” u koreografiji Saše Valc; sutra idem na skraćenu verziju “Čarobne frule”, a u četvrtak na “Ledi Magbet iz Mcenska”. Veću inspiraciju od toga ne mogu ni da zamislim!