Andrić ne daje instant uputstva o istini i životu

Share

Naučni skup „Delo Ive Andrića”, upriličen povodom 125 godina od rođenja velikog pisca, po svojoj strukturi ukazuje na ozbiljnu nameru organizatora da se ostane u okvirima naučnog sagledavanja i kritičkog osvrta na književnost Ive Andrića, rekao je akademik Vladimir Kostić, predsednik SANU, prilikom svečanog otvaranja dvodnevnog skupa u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Akademik Kostić istakao je da Andrić ne daje „instant upute o istini i životu”, da je to pisac čija dela treba iznova čitati u svoj njihovoj složenosti.

– Ivo Andrić je već 91 godinu član Srpske akademije nauka i umetnosti, od predloga Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića 1926. godine Srpskoj kraljevskoj akademiji da u redove svojih dopisnih članova primi tada tek trideset četvorogodišnjeg Ivu Andrića. Međutim, Andrić svoju pristupnu besedu, kao redovni član Odeljenja literature i jezika i Odeljenja za likovne i muzičke umetnosti, drži 22. marta 1948. godine pod naslovom „O Vuku kao piscu”. Zašto je Andrićeva pažnja, posle Njegoša, usmerena na Vuka, za koga kaže: „Jer u pitanju je ne samo veliki reformator jezika našeg i moćni pisac realista pre realizma, nego i borac čija je izvanredna deviza bila: „Ne da se. Ali će se dati!”. Ono što se posle pristupne besede događalo zapravo je istorija – primetio je akademik Vladimir Kostić, analizirajući i Andrićevo obraćanje Nobelovom komitetu u kojem je naš nobelovac razvio svoju humanističku orijentaciju.

Počasni odbor za obeležavanje ovog jubileja, pored predsednika SANU akademika Vladimira Kostića, čine i akademici Miro Vuksanović, Vladeta Jerotić, Dušan Kovačević, Ljubomir Maksimović, Nada Milošević Đorđević, Dragoslav Mihailović, Predrag Piper, Ljubomir Simović, prof. dr Živojin Stanojčić i prof. dr Ivo Tartalja.

Akademik Miro Vuksanović predsednik je i Odbora ovog naučnog skupa, a održao je besedu o Andrićevom odnosu prema rečima u knjizi „Znakovi pored puta”, razmišljajući i o Andrićevom „Večitom kalendaru maternjeg jezika”, koji nemamo.

– Andrić se držao devize da je „ćutanje snaga, a govorenje slabost”, da se to vidi „i po tome što starci i deca vole da pričaju”. Mučilo ga je to što niko nije hteo da ga sluša dok je bio dečak i mladić, i mučilo ga je kad je „zašao u godine” što su svi tražili da govori o sebi. U njemu je, kaže, živeo „sitan, sujetan, malouman i vulgaran đavo”, koji je žurio da za „jevtin osmejak” ispriča sve pročitane i čuvene šale u anegdote, a ako bi neku zaboravio, od istog đavola nije mogao da spava i mirno misli. Andrić zapaža da i nepoznata reč mora da ima značenje, kao što poznata reč može „da kazuje više od onog što mi o njoj znamo”.

Naučni skup besedom o Andriću pozdravila je i predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, ukazavši na to da je nas, našu istoriju, naše duše, Andrić bolje poznavao nego što mi sami sebe poznajemo, da je posebno pronicljivo prikazao sudbinu žene, i da svaki stranac u njegovom delu može da pronađe opšteljudske vrednosti. Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević u svom obraćanju najavio je da će Srpski kulturni centar, koji će u Pekingu biti otvoren u februaru sledeće godine, nositi ime Ive Andrića i da je kritičko izdanje dela našeg nobelovca dug koji treba odužiti.

U okviru plenarne sednice su izlagali Živojin Stanojčić, Zlata Bojović, Slavko Gordić, Mihajlo Pantić, Stojanka Milanović, Milan Potrebić, Radivoje Mikić, Marko Nedić, Milica Kecojević, Zorica Nestorović, Dragana Grbić, i drugi.

Izvor: Politika, autor: M. Vulićević
Share