Arno Gujon: Empatiju treba pretvoriti u akciju

Share

Nesvakidašnja priča mladog Francuza koji se još kao srednjoškolac dirnut sudbinom Srba na Kosovu i Metohiji i neosetljivošću ostatka Evrope za nju posvetio pomaganju ovim ljudima – retko koga može ostaviti ravnodušnim. U vremenu slabe socijalne osetljivosti i opšteg odsustva solidarnosti, Arno Gujon sa samo 19 godina iz udobnosti roditeljskog doma u Grenoblu odlazi kao volonter sa kamionom humanitarne pomoći ljudima koji žive u teškom siromaštvu, izolovano i usamljeno, na čiju sudbinu su i mnogi njihovi sunarodnici zaboravili i oguglali. I to nije bila samo prolazna avantura mladog neiskusnog čoveka. Postao je to njegov poziv. Arno Gujon već 14 godina pomaže Srbima u enklavama na Kosovu i Metohiji i svojim delima inspiriše druge. Osnivač je i predsednik humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“ s kojom je od 2004. godine organizovao preko 40 konvoja humanitarne pomoći, letovanja za mališane koji će prvi put u životu videti more, brojne projekte realizovao je u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom, renovirali su dvadesetak škola, izgradili nekoliko farmi, mlekaru, fabriku za pasterizaciju voća i povrća, donirali obnovu poljoprivrednih domaćinstava povratnika, pomogli više crkava i manastira… Ako bi se sve to računalo u novcu, vrednost pomoći premašuje pet miliona evra. Ali ovaj humanitarac ne samo da u rodnoj Franscuskoj motiviše i okuplja hiljade svojih sunarodnika, donatora i volontera da finansijski pomognu ove plemenite projekte, već kad god i gde god to može – širi istinu o položaju preostalih Srba na Kosmetu.

U Srbiju ste došli kao mladi Francuz koji nije imao srpske korene. Danas možemo reći da ste te korene pustili?

Gujon za svoj humanitarni rad ima i brojna priznanja – Orden Svetog Save prvog reda, najviše odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva, Zlatnu medalju za izuzetne zasluge u oblasti humanitarnog rada, Orden Svetog vladike Nikolaja…

Da, pustio sam korene u Srbiji. Živim tu skoro šest godina, preselio sam se 2012. godine i ni tada se nisam u Srbiji osećao kao stranac, već kao domaći, tako me ljudi doživljavaju, tako su me prihvatili i tako sam i ja prihvatio njih. Došao sam prvi put 2004. godine i od tada svake godine organizujem konvoj humanitarne pomoći. Tako je sve počelo. Naravno da, kada sam prvi put došao u Srbiju sa 19 godina, nisam mogao da zamislim da ću nekoliko godina kasnije živeti u Srbiji, govoriti srpski, imati decu ovde, život,… Ali, kako kaže Emir Kusturica – život je čudo. A ko ne veruje u čuda, neće mu se ni dogoditi.

Za Srbiju ste se zainteresovali iz priča svog oca i dede o tradicionalnom francusko-srpskom prijateljstvu, a prizori koje ste imali prilike da vidite u medijima i koji prilično jednostrano prikazuju sudbinu srpskog naroda dodatno su produbili Vaše interesovanje. Međutim, prvi odlazak na Kosovo i Metohiju nije bio samo avantura zanesenog mladića već ste se u potpunosti posvetili humanitarnom radu.

Nakon antisrpskih pogroma brat i ja smo želeli da pretvorimo našu tugu u konkretne akcije, pa smo organizovali humanitarnu pomoć. Kad smo stigli prvi put na Kosovo, nismo znali šta ćemo zateći na licu mesta, a ono što smo zatekli nas je šokiralo, ganulo. Lica, pogledi dece, ljudi, nismo mogli to da zaboravimo i kad smo se vratili kući posle tog prvog konvoja, znao sam da ću se vratiti i da će ovo postati smisao mog života i da će moj život biti vezan za Srbe u enklavama, za Srbe uopšte. Znao sam da to neće biti avantura jednog mladića koji želi malo adrenalina, već da je to nešto ozbiljno i da ću posvetiti sve svoje vreme razvoju naše humanitarne organizacije.

Pored materijalne pomoći, pomoći u vidu hrane, garderobe, kućnih uređaja i slično, pokrećete različite projekte kako biste ljudima omogućili da žive od sopstvenog rada. Recite nam nešto više o tome.

Ljudi na Kosovu i Metohiji ne žele da budu socijalni slučajevi, da žive u iščekivanju pomoći i sede skrštenih ruku. Nego da rade sve što je u njihovoj moći kako bi imali normalan i dostojan život. Međutim, situacija je takva da oni vrlo često ne mogu da žive od svog rada. Zato smo pre šest godina odlučili da zajedno sa Eparhijom raško-prizrenskom razvijamo projekte u oblasti poljoprivrede i stočarstva koji će omogućiti ljudima da žive od svog rada. Konkretno, osnovali smo i izgradili pet farmi, jednu mlekaru, jednu fabriku za pasterizaciju voća i povrća, postavili plastenike širom Kosova i Metohije i na taj način ljudi mogu da računaju na sopstvenu snagu da bi preživeli ova teška vremena. To je suština, da na početku uložimo u izgradnju, kupovinu stoke i za prvu godinu plate, a posle toga ti projekti postaju samoodrživi. Svi ovi projekti su uspeli, postoje i dan danas. Trenutno gradimo još jednu farmu za tov svinja kod Novog Brda, za nekoliko nedelja krećemo sa izgradnjom farme za živinu, a na proleće ćemo postaviti još nekoliko plastenika. To je i jedini način da se ljudi zadrže na Kosmetu, jer je u moralnom smislu jako teško kad zavisite od narodnih kuhinja i od humanitarne pomoći. Ti ljudi su zaista dostojanstveni, zaslužuju takvu vrstu pomoći.

Pomoć koju ste preko svoje organizacije uputili Srbima na Kosovu i Metohiji meri se u milionima evra, više od pet miliona. Ipak, ima nešto možda i bitnije za te ljude od materijalne pomoći i novca?

Najpoznatiji francuski humanitarac, Arno Gujon, svoja iskustva pretočio je i u knjigu „Svi moji putevi vode ka Srbiji” u kojoj u uzbudljivoj ispovesti svedoči o drami naroda na Kosovu i Metohiji. Knjiga je prošle godine doživela i četvrto izdanje, a uskoro bi mogla biti promovisana i u Zagrebu.

Ono što se tim novcem meri jeste važno, ali verujem da je za te ljude još važnije to što smo tu. Tu uz njih. I to konstantno, nismo došli jednom ili dvaput, već svake godine više puta godišnje tokom četrnaest godina bili smo uz njih. Oni vas očekuju svake godine jer znaju da svake godine dolazite, ni jednom niste izneverili, govorite o njima i u francuskim i srpskim medijima i gde god stignete. Njima to znači jer tako znaju da nisu zaboravljeni. Oni se vrlo često osećaju usamljeno i zaboravljeno. Ovo je naš mali znak pažnje i solidarnost. I zapravo našim dolascima pokazujemo da solidarnost nije isprazna reč. Kad dođe desetoro volontera iz Francuske koji su uzeli odmore u firmama da bi došli do tih enklava, izolovanih sela zavejanih snegom usred zime, to ih dodiruje i mnogo im znači naše prisustvo.

Svedočili ste brojnim dirljivim, pa i potresnim prizorima. Koliko je ljudima u ostatku Srbije poznato kako žive Srbi na Kosmetu?

Mislim da nažalost ne znaju dovoljno. Uglavnom znaju o situaciji na severu Kosova, ali o selima južno od Ibra skoro da ništa ne znaju jer se o tome retko priča. Svaki put kad razgovaram sa Srbima o tome, vidim da im je to bolno pitanje, da se pojavi tračak tuge u očima. S druge strane, i u centralnoj Srbiji ljudi imaju svojih problema, ekonomska situacija nije najbolja, ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem pa je teško biti solidaran s drugim kad vam je i samima potrebna solidarnost i pomoć.

Naše malo nekome može mnogo da znači, jesmo li ipak malo i sebični i previše usmereni na sopstveve probleme i besparicu?

Mislim da ne, nismo sebični. Ali zaboravljamo da empatija nije dovoljna, treba je pretvoriti u akciju, u dela, u pomoć. Taj drugi korak često zaboravljamo. Osetimo tugu kad na TV-u ili na internetu vidimo nešto potresno, ali kad ugasimo kanal – zaboravljamo na to, to nam više nije pred očima i kao da ne postoji. A treba samo imati u svesti da to i dalje postoji. I kad odemo mirno na spavanje da se setimo da neki drugi ljudi, ljudi u enklavama, ne spavaju mirno, i to već 19 godina. A da naše malo nekome može značiti mnogo je neverovatno tačno. Pre šest godina sam vodio grupu studenata iz Liona na Kosovo, imali su jedan program sa srpskim đacima. Francuski đaci su postavljali pitanja srpskim đacima, neka od njih su bila nešto poput – šta biste želeli da imate čarobni štapić. Odgovori su bili neverovatno skromni, na primer – da imam svoju fudbalsku loptu, da imamo fudbalski teren, da možemo da idemo u bioskop. Ono što sva deca imaju u centralnoj Srbiji i u Evropi, deca na Kosmetu sanjaju. Kad to čujete, kao da ste stali pod hladan tuš. Ne samo da ta deca žive u selima gde nema ničega već ne mogu ni da odu do grada gde nešto postoji zato što su ti gradovi za njih zabranjeni, oni ne mogu da odu u bioskop u Prištinu, ne mogu na fudbalsku utakmicu u Đakovicu, imaju samo ono što postoji u selu, a to je skoro pa ništa.

Na koji način motivišete donatore i volontere da se uključe u vašu akciju? Ipak im je čitav kontekst prilično nepoznat. Kako im objasnite da je baš Srbima na Kosmetu najpotrebnija pomoć?

Kad sam krenuo prvi put na Kosmet, i sam sam malo znao. Nisam znao ni prilike, ni jezik, ni kulturu. Sad sam sve to naučio, ali imam i francuski deo sebe i znam kako Francuzi reaguju, šta misle, šta znaju, a šta ne, kakva poređenja mogu da napravim, a kakva ne. Kad opisujem enklavu, kažem im da je to kao Asteriksovo selo okruženo neprijateljstvom, iz kog ne možete da izađete, samo što tamo nema magičnog napitka. I svim Francuzima je onda jasno u kakvom okruženju žive Srbi u enklavama. Francuzi, ne većina, ali mnogi, nisu zaboravili stare veze sa Srbima i imaju želju da pomognu. Kad vide fotografije i snimke i čuju istinske priče o životu tih ljudi, bez politike, to ih dotiče i uključuju se u rad naše organizacije.

Koliko se od Vašeg prvog odlaska na Kosovo i Metohiju položaj Srba tamo menjao?

Danas ima manje fizičkih napada. I dalje ih nažalost ima, pogotovo na povratnike i to je nedopustivo. Nada i dalje postoji, ali su nekoliko godina posle rata ljudi očekivali da će se stvari brže i drastičnije promeniti, da će ponovo živeti normalno, u miru s komšijama. Skoro 20 godina posle rata malo toga se promenilo, skoro da nema komunikacije među komšijama. I Srbi više ne kažu biće bolje uskoro, već – biće bolje valjda.

Često Vas porede sa Arčibaldom Rajsom, velikim prijateljem Srba koji je pored brojnih doprinosa Srbiji, poznat po oštrim, ali dobronamernim kritikama društvenih i političkih pojava u njoj. Kako biste Vi u tom smislu ocenili stanje u Srbiji, koje su najgore mane srpskog naroda?

Pročitao sam knjigu Arčibalda Rajsa na koju mislite i nažalost mislim da ono što je opisao pre oko 100 godina vrlo često i dalje važi. Međutim, Srbi su dosta svesni svojih mana. Ne znači da uspevaju da ih menjaju, to je teško. Mane imaju i Francuzi, ali oni, za razliku od Srba, nisu svesni svojih mana. Kao i kod pojedinaca, treba da ste svesni svojih mana da biste mogli da ih prevaziđete, ali se ne treba previše njima opterećivati jer inače nećete imati samopouzdanja i nećete moći da idete napred. Treba naći zlatnu sredinu, meru između onoga što znamo i što jesmo. Najpogubnija mana je po mom mišljenju podela među Srbima. Nekad imam osećaj da ne postoji neki konsenzus oko važnih pitanja, pitanja od nacionalnog interesa, a tu bi se trebalo okupljati bez obzira na politiku, versku opredeljenost i slično.

Nažalost, podela među Srbima ima i tamo gde su u manjinskom položaju. Koliko znate o položaju Srba u Hrvatskoj?

Znam ono što objavljuju mediji u Srbiji. Nažalost, mislim da u Srbiji ne znamo mnogo o položaju Srba u Hrvatskoj i da se o tome priča samo kad se dešavaju neke loše stvari ili kad su državne posete u pitanju. To je na nivou politike, a na nivou ljudskih života,… Ne znam kako žive Srbi u Zagrebu, kako po selima, kakva je komunikacija među komšijama, Hrvatima i Srbima. To me zanima, zanima me da li postoje sličnosti sa Kosmetom, da li je stanje po nekim stavkama bolje ili gore. Ne znamo dovoljno i to je šteta, trebalo bi da radimo na tome da se više povežemo jer ipak smo jedan narod.

 

Fotografije: Privatna arhiva

Share