Srbi vole mitove. Nema tog rukopisa koji neće biti objavljen ako autor u uvodu, bolje u učtivo sročenoj pretnji izdavaču objasni da se tu radi o mitološkom tumačenju stvarnosti, reinterpretaciji mitskog nasleđa, mitu kao sudbini, sudbinskom mitu i slično. Nisu Srbi krivi za taj refleks. Kao što je govorio Rolan Bart, kriv je univerzum jer je sugestivan kad nudi materijal za obradu. Svi evropski narodi imaju mitove, svi su isti, samo što ih, za razliku od Srba, ne puštaju u politiku, a kad ih i puste, onda isključivo u dekorativne svrhe… Mit, ili čitav mitološki snop koji trenutno vlada unutar kolektivnog identiteta i, uslovno, srpskog nesvesnog, jeste onaj o nekoj tački u vremenu, zlatnom dobu Srpstva kad je ono cvetalo i uspevalo. Tu u tom pretpostavljenom zlatnom dobu uspostavljen je standard srpskog identiteta, tu su formirani kriterijumi kasnijeg nacionalnog osećaja. Tu se treba vratiti, s tog vrela napiti, usput prorešetati sve Srbe, Srpkinje i Srpčiće da li se uklapaju u taj model, u suprotnom ih proglasiti škartom, posramiti izrode, pa nepokajane pustiti niz vodu

Kad god se pogleda kroz srpsku istoriju, uvek dve ljute strane: „mi” i „oni”. Svaka generacija mora da na svojim leđima oseti prokletstvo koje prati srpske neutralce. Nema sredine, moraš da se odlučiš za koga si. Samo po sebi, to čak i nije tako strašno, politika je briga o opštim interesima, moderni čovek nije spužva, od njega se očekuje da ima mišljenje o javnim poslovima. Loše je međutim što se te dve strane konstantno nalaze u strastvenom revolucionarnom raspoloženju, stalno na ulicama, na barikadama, po šumama i ideološkim kružocima