Boban Arsenijević: Deklaracija je uzdrmala temelj nacionalističke zloupotrebe jezika

Share

Boban Arsenijević, profesor lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, jedan je od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku. Za Privrednik govori o njoj, o diskriminaciji sa kojom se susreću govornici dijalekata, o savremenom dobu informacija, o problemima obrazovanja…

Više od mesec dana prošlo je od objavljivanja Deklaracija o zajedničkom jeziku. Nakon svih reagovanja, komentara, debata, kakav je vaš utisak u vezi velike pažnje koju je izazvala?

Izdvojila su se tri tipa reakcija. Jedan su pozitivne reakcije. Veliki broj potpisa podrške, uključujući podršku velikog broja javnih ličnosti sa visokim stepenom kredibiliteta kao i podršku velikog broja ljudi iz lingvističke struke. Ovakve reakcije su veliko ohrabrenje i znak da je Deklaracija bila potrebna i sa dobrodošlicom dočekana u krugovima konstruktivnih i otvorenih ljudi iza kojih ne stoje nikakve grupe ili interesi već pre svega njihova savest. Drugi tip reakcija su izrazito nervozne reakcije iz pravca sva četiri zainteresovana nacionalizma: bošnjačkog, crnogorskog, hrvatskog i srpskog, koje se sve svode na optužbu da je Deklaracija usmerena da ošteti baš njihovu etničku zajednicu. Iako su glasovi iz Crne Gore najmanje primećeni, dok su oni iz Hrvatske bili najglasniji i najbrojniji, može se reći da je reakcija četiri strane po sadržaju uravnotežena. Ovo dodatno ohrabruje i uverava da je Deklaracija uzdrmala sam temelj nacionalističke zloupotrebe jezika, a ne jedne ili druge konkretne instance – gde bi bilo mnogo više rizika da se potkrade neka neravnoteža. Treći tip reakcija su argumentovane kritike. Neke su bile oštrije (po mom subjektivnom utisku, ponekad i neprimereno oštre), neke blaže, neke argumente prihvatam, neke ne, ali argumentovana kritika je, naravno, ono najkorisnije što je Deklaracija mogla da proizvede. Ona nije ni zamišljena kao nekakav ustav o jeziku, kao poslednja reč – već upravo kao prva, kao šlagvort, osnova za dalju diskusiju i dalje građenje zdravog, pragmatičnog, naučno zasnovanog pogleda na pitanje nasleđa, ili možda opstajanja, srpskohrvatskog jezika.

Paradoks granularnosti

Šta je najveći uspeh Deklaracije? Koji se najveći izazovi u njenom tumačenju, odnosno pred njenu primenu postavljaju?

Teško mi je da izaberem najveći između tri uspeha Deklaracije: probijanja barijere nacionalističkog i mitomanskog diskursa o jeziku, uspostavljanja veze među ljudima širom našeg kutka sveta koji žele da otvoreno, racionalno i konstruktivno razgovaraju o pitanju jezika i o praktičnim implikacijama tog pitanja i iniciranja debate o ovim pitanjima. Zanimljivo je da najveći izazov Deklaracije, bar iz mog ugla, gotovo da nije ni pomenut u dosadašnjoj raspravi. Najveći broj kritičara vezao se uz pitanje imenovanja zajedničkog jezika, jedni jer smatraju da se to pitanje ne može rešiti, drugi jer smatraju da ga treba zvati srpskohrvatskim, treći jer bi da ga izjednače sa srpskim. Ali to je potpuno marginalno pitanje. Deklaracija stoji na poziciji da svako taj jezik može zvati kako želi – dakle on jeste i srpskohrvatski jer ga mnogi tako zovu, jeste i srpski, ali jeste i bosanski ili bošnjački, crnogorski, hrvatski. I kada ga zovemo srpskim, gledamo ga iz jedne perspektive, kada ga zovemo hrvatskim iz druge – kao što kada istu planetu nazovemo zvezdom Zornjačom, gledamo je iz jedne perspektive, a kada je nazovemo zvezdom Večernjačom, iz druge.

Od Trsta do Soluna i Varne nije moguće povući nijednu jezički zasnovanu liniju sa čije dve strane bi imalo smisla govoriti o dva različita jezika

Najveći izazov Deklaracije je, po meni, paradoks granularnosti. Pitanje kojim se filozofi jezika odavno bave: postoji li uopšte jezik zajednice, ili postoje samo jezici pojedinaca i nekakvi njihovi najveći zajednički činioci kojima se ljudi sporazumevaju. Od Trsta do Soluna i Varne nije moguće povući nijednu jezički zasnovanu liniju sa čije dve strane bi imalo smisla govoriti o dva različita jezika. Na celom ovom područuju stepen različitosti govora u dva susedna sela je minimalan. Svako deljenje ovog područja na jezike, uključujući bugarski, makedonski, slovenački – veštačko je i proizvoljno prema jezičkim parametrima. U našem slučaju, ovo pitanje se dodatno prelama kroz pitanja identiteta, etničkih zajednica, država. Šta je jedan jezik: skup jezika svih pojedinaca koji dele njegov identitet (u kom slučaju bi se predstavnici istog govora često nalazili u četiri različita jezika), ili skup svih dijalekata i sociolekata (gde je usled nepostojanja bilo kakvih realnih jezičkih granica realnost i jednih i drugih upitna), ili kako to pitanje rešavaju gotovo svi laici, ali i većina pseudolingvista u regionu: samo standardni jezik (u kom slučaju je nesumnjivo u pitanju jedan isti jezik, sa beznačajnim razlikama u detaljima standardizacije)? Ili možda sve to zajedno? Srpski, hrvatski, crnogorski, bosanski, ali i engleski, francuski, mađarski, letonski, kue, gbe, hokian – ni za jedan od ovih termina nije zaista moguće definisati na šta se odnose, šta je njihovo stvarno značenje. Ali paradoks granularnosti nas, srećom, ne sprečava da rešavamo praktična pitanja jezičke politike.

Kada je u pitanju stigmatizacija jezika ili govora i govornika, o čemu ste više puta govorili  i pisali, možete li nam navesti i neke probleme, neprijatnosti sa kojima se susreću građani regiona a da se o njima retko govori?

Problemi su mnogi, a neprijatnosti razne. Možda je najispravnije da govorim o neprijatnostima koje sâm osećam. I koje iako nisu neprijatnosti većine govornika stigmatizovanih govora, poput govora juga Srbije, ipak jesu ilustrativne. Porodica moje majke, i ona sama, govore što istočnohercegovačkim, što šumadijskim govorima, pa sam preko nje i ja najpre progovorio na način koji nosi etiketu pravilnog. Tek na ulici, među drugovima, susreo sam se sa lokalnim govorom, lagano ga usvajao, on je lagano potiskivao onaj drugi, dok ga nije ograničio samo na formalne situacije: školu i kontakt sa državnim službama i institucijama. Ali u tim formalnim situacijama mi je donosio privilegije. U školi sam redovno dobijao više ocene i biran za razne nagradne ili prestižne situacije jer sam govorio „pravilno“ i „lepo“, na šalteru sam tretiran kao ljudsko biće, tokom studija su me profesori gledali kao svog. I sa nelagodom mogu da kažem da mi je dugo trebalo da počnem da osećam grižu savesti zbog ovoga. Da počnem da odbijam da govorim „pravilno“ i „lepo“ i uživam u privilegijama u odnosu na svoje kolege i prijatelje. Danas mi je značajna neprijatnost samo pitanje kako da govorim. Kako da govorim na konferenciji u Novom Sadu, kako da govorim na televiziji sa nacionalnom licencom, ili na bosanskom ili hrvatskom radiju. Da li da govorim „pravilno“ i osećam se nepravilno, ili da govorim „nepravilno“ i time skrenem pažnju slušaoca sa sadržaja na kôd, na nosioca poruke, po cenu da propustim da prenesem samu poruku. Stalna svest o tome da biram između stigmatizovanog govora kome više pripadam i privilegovanog na koji sam u nekim situacijama navikao stvara mi jak osećaj nerazrešive nelagode.

Opšta kriza istine

Vaša „borba“, odnosno stav protiv diskriminacije govornika pojedinih dijalekata, naišla je na sjajnu podršku i oduševljenje širom Srbije. Mnoge ljude ste motivisali, osnažili, probudili.  Šta i kako dalje? Da li ta „borba“ ili osvešćenje treba da polazi od osobe, od lokala ili…?

Svoj identitet sam konstruišem i imenujem: Srbin sam jer sebe doživljavam kao Srbina, a zajednicu gradim na jednakom statusu. Ako to nije moguće, onda nema zajednice: istoimeni identitet nas ne obavezuje na jedinstvenu zajednicu

Drago mi je da postoji ovakva percepcija mog angažovanja, zahvaljujem se na ohrabrujućim rečima. Kao i u pogledu mnogih drugih kriza koje su zagospodarile našim društvom, mislim da je ključno polje delovanja obrazovni sistem. Idealno bi bilo postići konsenzus o reformi nastave maternjeg jezika, takvoj da bi se odnosu standardnog i lokalnog jezika pristupalo na vrednosno neobojen način. Uz eksplicitno ukazivanje da su oni, uprkos tome što se jedan od njih koristi u iz neke perspektive važnijim i prestižnijim situacijama i krugovima, vrednosno jednaki. Da svaki ima svoje vrednosti zbog kojih ga treba s ponosom koristiti. I da nepotpuno vladanje standardnim jezikom nije znak intelektualne ili socijalne inferiornosti. Ujedno, bilo bi dobro raditi na menjanju trenutnog kolonijalnog statusa južne Srbije u srpskom konstruktu sopstvenog identiteta, a time i u funkcionisanju države. Statusa gde biti južnjak znači biti Srbin druge klase – Srbin koji to nije zaista, ali mu je dato da nosi ovo ime, plaća porez ovoj državi, nosi njenu uniformu. Ono što je bio i Makedonac, pre nego što su se Makedonci izborili za državu i naciju. Niti je biti Srbin neka privilegija i nagrada, niti je moj identitet stvar procene nekakve prestonice ili neke Šumadije i Romanije. Svoj identitet sam konstruišem i imenujem: Srbin sam jer sebe doživljavam kao Srbina, a zajednicu gradim na jednakom statusu. Ako to nije moguće, onda nema zajednice: istoimeni identitet nas ne obavezuje na jedinstvenu zajednicu. Malo više južnjačkog ponosa i samosvesti moglo bi da popravi stvari – dok sami sebe stigmatizujemo, nemamo prava da se žalimo. Na tome treba raditi.

Živimo u vremenu postistine čije poslednje breme u Srbiji osećamo na primeru peticije protiv Darvinove teorije. Kako se suprotstavljate svakodnevnim spinovanjima?

Mislim da tom antidarvinovskom peticijom, paradoksalno, pre pokazujemo koliko smo zapravo deo zapadne civilizacije, nego što ona oslikava onu dodatnu posrnulost koja je samo naša. Ta peticija oponaša severnoameričke procese, ona je jedan kamenčić iz mozaika koji bi mogao da nosi naslov sa onog tragikomičnog transparenta „Beograd je svet“. U tom smislu ona je deo opšte krize istine i verodostojnosti društva na koje se ruše decenijama građene kulise prividne slobode. Ustvari se spinovanju, relativizaciji istine, nije teško suprotstaviti na ličnom planu. Ne treba mnogo iskustva da se počnu prepoznavati karakteristične osobine lažnih vesti i razlikovati nepouzdani od pouzdanih izvora. A i onda kada su bolje prikriveni – internet nije samo pogodno tle za njihovo bujanje, nego i odlično sredstvo za njihovo istraživanje i raskrinkavanje. Na društvenom planu je nešto teže. Mislim da je tu suprotstavljanje relativno nedelotvorno, i da prosto moraju da se odviju do kraja društveni procesi koji su ovu situaciju stvorili, kako bi se ona i razrešila. Čovečanstvo je tek počelo da se navikava na informacijsko doba, i mora da preleži neke bolesti koje tom početku pripadaju. Ovo ne znači da treba pustiti da sve ide kako ide – mi svejedno imamo odgovornost za kratkoročne odluke i izbore, i čak i kada nam trenutna društvena klima oduzima odgovornosti koje nosimo, to nas od njih ne oslobađa.

Kao profesor na fakultetu, radite u sistemu obrazovanja. Koje biste probleme obrazovanja u Srbiji izdvojili kao najveće?

Prvi i najveći problem, za koji se još u zoru tranzicije i raspada Jugoslavije znalo da će nastupiti, jeste problem sistema vrednosti koji obrazovanju ne priznaje ni delić njegovog realnog značaja za društvo. Ne samo što u opštem sistemu vrednosti znanje ne kotira visoko, već ni nosilac moći ne prepoznaje koliko bi više moći ostvario kada bi na pravi način angažovao nosioce znanja. U takvim odnosima, obrazovanje više nije rad na sticanju znanja, već na sticanju diplome, kao praznog uslova za uzimanje pozicije moći. Drugi problem je negativna selekcija, odnosno korupcija. Naš obrazovni sistem, pogotovo visoko obrazovanje, toliko je korumpiran, da su pisane zakone nadjačali nepisani zakoni korupcije. Univerzitetski nastavnik ima ugovor na pet godina, nakon čega se za mesto raspisuje konkurs, kako bi se možda uposlio neko bolji, i kako bi i sam nastavnik imao motiva da se usavršava i na tom putu i sam potraži neko bolje mesto. Ali u stvarnosti, nepisana pravila brane da se bilo ko osim istog tog nastavnika javi za isto to mesto. Pisana regulativa podstiče fluktuaciju nastavnika i studenata među ustanovama, ali nepisano, a nekada i pisano pravilo je da se svojim studentima daje prednost pri upisu viših nivoa studija, kao i pri zapošljavanju. Sve je više dece koja rade na katedri svojih roditelja, sve je više sjajnih naučnika koji ne budu izabrani u više zvanje dok se osrednji i nikakvi biraju iako ne zadovoljavaju nijedan uslov. Sve je više uslova za izbor koji favorizuju slabe i osrednje na račun najboljih. U Srbiji na primjer uslov za izbor u zvanje obično podrazumeva publikacije u vodećim međunarodnim časopisima, ali ujedno postoje domaći burazerski časopisi koje država ukazom proglašava za vodeće svetske, kako bi se i oni računali. A onda se i taj uslov može zameniti dvama radovima u zbornicima u kojima je jedini uslov za objavljivanje da podnesete rad. Koga lažemo? Posledica ovog problema je loš prosečni kvalitet nastavnika i istraživača, loš kvalitet programa, pogrešna organizacija studija, univerziteta, instituta, zloupotreba institucije naučnog projekta. Odliv mozgova ne bi bio ni deseti deo ovoga koji imamo da nije problema korupcije i negativne selekcije: lično poznajem nekoliko naučnika svetskog imena koji su sve učinili da ostanu u Srbiji, ali su brutalno oterani.

Treći problem, kojim ću završiti – ne jer ih nema više, nego upravo jer ih ima previše – jeste autoritarni mentalitet našeg naroda, koji živi u našoj kulturi, u porodici, vaspitanju, ali se dodatno vrlo aktivno gaji od osnovne, preko srednje škole do univerziteta, od strane medija, vlasti, praktično svih institucija društva. Moji studenti, gotovo svi, reč profesora uzimaju kao dogmu. Reč literature još i više. Oni po pravilu ne umeju da kritički pročitaju rad, da razmisle o nedostacima eksperimenta koji je neko proveo, da obore loš argument. Tu sposobnost je kod njih jako teško razviti, iako je u pitanju prirodna, urođena sposobnost, čak težnja. Ona je suzbijena, potisnuta, ugušena. Rezultat autoritarnosti je zakržljavanje svih naučnih kapaciteta i veština. A odatle kreću i mnoge druge posledice. U srpskoj nauci se kritika nečijeg istraživanja – osnovni korak u naučnom procesu, koji koristi i samom autoru kritikovanog rada – smatra objavom rata, izrazom ličnog neprijateljstva, i vodi mnogim komplikacijama i neprijatnostima. Čak i bezazleno organizaciono pitanje, koje se može rešiti na deset proizvoljnih načina, postaje ozbiljno pitanje kada dvoje nastavnika predloži dva različita, proizvoljna rešenja. Upravo jer se ne ceni argument, i zajednički interes – osnovni kriterijum postaje sujeta: a biranje jednog rešenja uvek povređuje sujetu predlagača onog drugog. Veliki broj naučnih radnika tako postaju glumci: oni glume profesore i istraživače, znajući u dubini duše da oni to nisu, fokusirajući se na to da raznim savezima, vezama, političkim angažmanima, trgovinom uslugama sačuvaju mesto koje ne zaslužuju, i postajući zbog toga ekstremno osetljivi na bilo šta što njima zamiriše na dovođenje u pitanje njihovih kvalifikacija.

 

Share