Da se danas vrate „zlatni dani“ čuvenog „Borova“ iz osamdesetih, kada se radilo punim kapacitetima, u ovoj fabrici mogli bi da rade gotovo svi punoletni stanovnici ovog grada.

Ipak, niti ovoj fabrici danas treba toliko zaposlenih, niti su potencijalni zaposleni zainteresovani za osmočasovno radno vreme u fabričkoj hali – primamljivije im često izgleda odlazak u inostranstvo.

„Borovo“ je danas fabrika u državnom vlasništvu čija je najveća vrednost stara slava u bivšoj Jugoslaviji i novi ugled koji na mala vrata ulazi u Zapadnu Evropu.

U fabrici rade dva pogona – za proizvodnju kožne i gumeno-platnene obuće.

Ugašeni su pogoni za automobilske i druge gume, industrijske kaiševe, alatnica, građevinsko preduzeće, uslužne delatnosti, štamparija.

Od „borosana“ do „startasa“ i nazad

Mladost u bivšoj Jugoslaviji mnogima je bila omeđena proizvodima iz „Borova“.

Susret sa higijeničarkama u vrtićima u „borosanama“, pa časovi fizičkog u „startasicama“, pa onda na posao na kome se nose „borosane“.

Tokom poslednje decenije, ovi proizvodi dobili su novo lice.

„Jedan mladi kreator iz Rovinja podstakao nas je 2010. godine na rebrendiranje startasica i tako je nastala nova patika koja izgleda mladoliko, svežije i stvarno je hit među mladima“, ponosno tvrdi predsednica uprave Gordana Odor koja je do „vrha piramide“ došla posle 35 godina rada u „Borovu“.

Slično je doživela i tradicionalna plava ili bela „borosana“ koja je postala raznobojni komad gotovo visoke mode.

Sve to dalo je rezultate tek prethodne godine, kada su, posle dugog perioda u kojima je znala da vlada neizvesnost, plate isplaćene bez problema.

„Borovo može preživeti samo za sebe, ali se teško može razvijati samo za sebe“, kaže Gordana Odor.

Predsednica uprave objašnjava da je planom restrukturiranja predviđeno da „Borovo“ sebe dovede do faze samoodrživosti i da tako zainteresuje domaćeg ili stranog investitora.

Kažu da će ga dočekati spremni i sa proizvodom koji se pravi od kvalitetnih materijala i cenom koja odgovara kvalitetu.

„Markirana obuća sa zapadnog tržišta koja se proizvodi na istoku i sa takvim kvalitetom postiže mnogo veću cenu na hrvatskom tržištu“, ukazuje na problem Gordana Odor.

U „Borovu“ su zato probali da se bore i modernim sredstvima, pre svega otvaranjem internet prodavnice i mogućnošću naručivanja obuće onlajn.

Ženski posao

Uprkos drastičnom smanjenju broja radnika, „Borovo“ je i danas najveći pojedinačni poslodavac u Vukovaru.

„Za Vukovar je važno da ima zaposlene žene jer se muškarci nekako snađu – ili u građevini ili u nekom drugom poslu, a ja mislim da su zahvalne što mogu imati ovakav posao“, kaže žena na čelu preduzeća u kome je odnos žena i muškaraca 70:30.

„Borovo“ bi, ipak, moglo da se nađe u sasvim novom problemu.

„Radne snage je do nedavno bilo i previše, ali sad počinjemo da osećamo da radnika obučenih za ove poslove – na tržištu rada nema dovoljno„, kaže Gordana Odor.

U periodu od 1999-2011. godine, broj stanovnika Vukovara smanjio se sa 41670 na 27683.

Sledeći popis mogao bi da pokaže još manji broj ljudi jer je glavna tema među mladima – napuštanje grada.

Fabrika kao grad

Češki industrijalac Tomaš Bata, čije je prezime postalo sinonim za obuću i van našeg regiona, osnovao je fabriku u Borovu 1931. godine.

Najpre su je u vreme Nezavisne države Hrvatske preimenovale ustaške vlasti, da bi u Titovoj Jugoslaviji osvanula kao nacionalizovana fabrika pod imenom „Borovo“.

Na periferiji Vukovara razvilo se nešto mnogo više od proizvodnje – još od vremena Tomaša Bate, rastao je čitav grad, sa smeštajnim kapacitetima za radnike i njihove porodice.

U maju 1991. godine, nedaleko od fabrike, dogodio se jedan od prvih sukoba kojim je počeo rat u Hrvatskoj.

Fabrička centrala je zbog toga iseljena u Zagreb, a najveći deo proizvodnje u Donji Miholjac, odakle se na obod razorenog Vukovara vraća tek 1997. godine.

„Ratna šteta procenjena je na 2,7 milijarde kuna (oko 365 miliona evra, prim. aut.), a Borovo je moralo uložiti veliki trud i angažman da bi došlo do trenutnog stanja“, kaže predsednica uprave.

Fabrika radi u dve zgrade i za sada nema ambiciju da se širi u svom proizvodnom kompleksu.

„Okolne zgrade su u jako lošem stanju, ali su u vlasništvu Borova.

Proglašene su spomenikom kulture i Borovo s tim ima problem jer nema finansijskih sredstava da ih obnovi“, zaključuje Gordana Odor.

„Borovo“ i „Boreli“

Dok se hrvatski ogranak „Borova“ iselio iz ratnog Vukovara, jugoslovenski ogranak počeo je da posluje pod novim imenom.

Već od 7. juna 1991. godine, u Somboru postoji fabrika „Boreli“ koja je pokušala da preuzme poslove i imovinu „Borova“ u Srbiji.

To preuzimanje do današnjeg dana ostalo je sporno i, ispostaviće se, biće jedan od glavnih uzroka propasti te fabrike.

Dok je „Boreli“ smatrao da ima pravo da raspolaže fabrikom, proizvodima i lancem od skoro 90 prodavnica, u „Borovu“ su stava da to pripada njima.

Zbog toga su vođeni različiti sudski procesi, ali nijedan nije rešio ovaj problem.

Ključ je u rukama diplomata Srbije i Hrvatske jer pitanje imovine preduzeća posle raspada Jugoslavije još nije rešeno u pregovorima o sukcesiji.

Dodatni udar na somborsku fabriku predstavljalo je značajno oštećenje tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Privatizacija se „Boreliju“ sprema od 2005. godine i to u statusu posebno značajnog preduzeća – ali sa bremenom istorije pomaka nije bilo.

Zbog toga je 2016. godine uveden stečaj, a pokušaj zakupa prošle godine potrajao je nekoliko meseci i ugovor je raskinut.

Pomoć radnicima u Somboru obećavao je u predizbornoj kampanji u aprilu 2016. godine i lider Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, ali ona je izostala.

„Velika je šteta što fabrika ne radi jer je nezaposlenost u Somboru ogromna.

I da radi 200-300 ljudi, to je veoma važna stvar za ceo grad“, kaže predstavik Saveza samostalnih sindikata u ovom gradu Zoran Purić.

„Boreli“ je nekada zapošljavao oko 1700 ljudi, od kojih je u samom gradu radilo njih hiljadu.

„Mi smo u takvoj situaciji da nudimo kvalitetnu i jeftinu radnu snagu.

To je ružan izraz, ali nama svako interesovanje mnogo znači“, kaže Purić.

Ipak, za proizvodima „Borova“ postoji interesovanje u Srbiji – pre svega za moderno dizajniranim „startasicama“.

„Nemamo distributera u Srbiji jer su naši kapaciteti zauzeti – sve startasice koje proizvedemo, prodamo u Zapadnoj Evropi, Hrvatskoj i Sloveniji.

Nadam se da ćemo pronaći dodatne kapacitete za izvoz u Srbiju i druge republike bivše Jugoslavije“, kaže prva dama „Borova“ Gordana Odor.

Obuća nastala pre 40 godina novu mladost u Srbiji doživela bi kroz internet prodaju.

Na skoriji dogovor dve države o imovini i prodavnicama u gradovima širom Srbije – niko ozbiljno ne računa.

 

Izvor: BBC news na srpskom