Carstvo mraka

Share

Uvek i svuda aktuelna, svevremena tema, uz vešte i promišljene rediteljske poteze, kao i odličan umetnički ansambl, dali su svoj pečat još jednom uspešnom gostovanju beogradskog Narodnog pozorišta u Zagrebu. Mladi beogradski reditelj Igor Vuk Torbica, zagrebačkoj publici poznat po predstavama „Hinkeman“, „Tit Andronik“ i „Priča iz bečke šume“, ni ovaj put nije izneverio interesovanje i očekivanja. Na sceni Zagrebačkog kazališta mladih izvedena je tako prošle subote predstava rađena po tekstu Lava Nikolajeviča Tolstoja „Carstvo mraka“, komad inspirisan stvarnim događajem koji se desio u Rusiji, kada je čovek na svadbi svoje ćerke javno priznao svoje zločine i na taj način pokušao da potraži iskupljenje.

Interpretacija Igora Vuka Torbice ne odstupa na prvi pogled mnogo od prototeksta, osnovne fabularne niti su sačuvane, ali i nadograđene i obogaćene novim dimenzijama koje nenametljivo korespondiraju sa savremenim društvom. U osnovi drame je i dalje tema koristoljublja, strast, glad i novac koji su ujedno i glavni pokretači radnje, a iz njih proizilaze zločini, nasilje, posrnuće, poroci, osveta… kajanje. Glavni protagonista od neozbiljnog, siromašnog mladića ženskaroša koji se ženi bogatom udovicom svog gazde postaje bahat, nasilan, razuzdan, odaje se alkoholu, a na kraju postaje i ubica sopstvenog deteta rođenog u novoj vanbračnoj vezi (u sceni čedomorstva kulminiraju nasilje i brutalnost). Osnovna razlika kod Torbice je ta što grešnik ne uspeva da na samom kraju obznani svoje grehe. Priznanje sprečavaju aktivni i pasivni saučesnici u zločinima, a time onemogućavaju i iskupljenje i ukidaju katarzu.

Zločini i gresi koji se ređaju i umnožavaju ostavljaju dojam uzročno-posledične veze stoga jer protagonisti bivaju na svojevrstan način objašnjeni, motivacija njihovih postupaka taman toliko raščlanjena i psihološki utemeljena da se izbegne crno-bela karakterizacija, da se donekle oživotvore. Jedini krajnje pojednostavljen lik, koji ima potencijal rezonera drame, prikazan je naivno, jednodimenzionalno, iskarikirano, čime i njegove „pouke“ i saveti bivaju problematizovani, što ćemo videti i na samom kraju ostavši, kada se ugase svetla, s jednim velikim znakom pitanja.

Predstavom isijavaju umerene, diskretne poveznice sa savremenim društvom, od modernih, ozakonjenih zelenaša u vidu banaka, preko srebroljublja i pohlepe koji diktiraju životne odluke, do univerzalne tame ljudske prirode neotporne na posrnuća, čovekove slabosti i sklonosti ka moralnom, duhovnom i fizičkom padu. Veliki krst koji je dobio centralno, istaknuto mesto na sceni više je tako simbol licemerja nego religioznosti. Međutim, ono što je možda i najsrodnije svakom društvu, a modernom ponajviše, jeste to što predstava podcrtava distinkciju javno-privatno, tj. intimno. Gledaoci se nalaze u svojevrsnom položaju voajera gledajući junake koji žive „kako bog zapoveda“, „sve pošteno“, a iza tih kulisa kriju strašne tajne. Srodno je ovo svakom vremenu i podneblju, ali današnjem možda najviše jer nikada nije bilo lakše kreirati jednu, javnu, često ulepšanu i iskrivljenu sliku o sebi, nasuprot one druge, istinite, istinske. I danas smo često svedoci licemerja, od najviših državnih krugova, intelektualnih i kvaziintelektualnih elita, javnih i poznatih ličnosti, pa sve do sopstvenog komšiluka za koji naivno ne verujemo da može osvanuti u crnoj hronici.

Torbica je svoje protagoniste postavio iza stakla koje opredmećuje četvrti zid na sceni, iza kojeg glumci ne vide i ne čuju publiku, ne dobijaju povratne reakcije, podcrtavši na taj način da se radi o ljudima koji su „nevidljivi“, naizgled nedodirljivi, o ljudima za koje verujemo da su daleko od nas, da nisu deo naše porodice, kruga prijatelja i poznanika, da se dešavaju, da postoje negde daleko od nas, u nekom tuđem svetu. „To je priča o ljudima koje ne vidimo dok eventualno ne dođu na naslovne strane novina, a tad je već kasno“, stoji u najavi predstave. Stoga su postavljeni iza stakla kao eksponati. Iza stakla koje predstavlja materijalizovanu pozorišnu rampu, ali i stakla kao lupe, sočiva kroz koje gledaoci posmatraju ono golom oku često nevidljivo – tajne ljudske duše koje nagone na zločine i grehe, surovost, sebičnost, beskrupuloznost, ali i sve ono što takve mračne dubine otključava i daje im zamah.

Staklo na koncu predstavlja i potencijalno ogledalo. Dok razmišljamo na koji način gledamo i vidimo druge, koji slojevi njihovog života su nam uopšte dostupni da ih razumemo, koji su skriveni, koji su od svih njih istiniti i pravi, koji glumljeni, hinjeni… ne možemo se ne zapitati kako drugi vide nas same, jer svi smo izloženi pogledima, posmatranju i razmatranju. I ko smo u tom palimpsestu na kraju mi.

Share