Crnjanski nakon jednog veka – pesnik tužnih

Share

Srpsko privredno društvo Privrednik priredilo je 16. novembra u Zagrebu književno veče povodom 125. godišnjice od rođenja Miloša Crnjanskog. Predavanje o ovom velikom piscu tim povodom je održao profesor Branko Vraneš s Filoškog fakulteta u Beogradu.

Na samom početku Vraneš je istaknuo snažnu vezu koja je postajala između Crnjanskog i Zagreba. Naime, prošao je čitav jedan vek od objave prve knjige Miloša Crnjanskog. To je bila drama Maska objavljena 1918. godine, i to baš od strane Udruženja hrvatskih književnika u Zagrebu. U Zagrebu Miloš Crnjanski upoznaje Andrića i otpočinje svoje prijateljstvo sa ovim velikim piscem. Crnjanski je pisao o Zagrebu u kontekstu svog utiska i svog sećanja, sećanja na vreme kada je Zagreb bio naš brat i kada je u sred velikog rata bio za Srbiju. U samom Crnjanskom i dalje je postojala izvesna potreba za zagrebačkim političkim i kulturnim životom toga doba. U kontekstu vezanosti za Zagreb trebalo bi znati da je beogradska literarna zajednica Alfa, kojoj je i sam Crnjanski pripadao, objavljivala na stranicama zagrebačkih časopisa i kritika.

Drama Maska kao nagoveštaj poetičkih stavova Crnjanskog

Drama Maska, kako navodi profesor Vraneš, nagovestila je i pokrenula brojne važne pojave u samoj poetici Miloša Crnjanskog. Reakcije od strane kritike bile su ambivalentne. Sa jedne strane kritika je smatrala kako u ovoj drami postoji nešto prevratničko i negatorsko, nešto što bi bilo tipično za dela modernista i avangardista između dva svetska rata i takođe kako ova drama ima istorijsko značenje.

– Ponekad polemike koje kritičari jednoga doba pišu zapravo korisno i dobro govore o književnoj poetici i pojmovima unutar jednoga opusa iako mu pridaju vrednosno negativnu karakteristiku. Tako je bilo i sa dramom Maska koja je u samom svom naslovu nosila ime Poetična komedija, te je ovaj tekst od same svoje pojave pretendovao na određene lirske odlike – istaknuo je Vraneš i podsetio na mešanje i hibridnost žanrova kao na jedno od obeležja srpske, ali i svetske književnosti između dva rata.

Kuriozitet je da drama Maska nikada nije izvedena za života Crnjanskog već mesec dana nakon njegove smrti i tako se nehotice stvorio jedan simolički luk: prva knjiga Miloša Crnjanskog obeležila je i kraj njegovog života. Pored toga sama činjenica da je ova drama svoju prvu izvedbu dobila tek 60 godina nakon objavljivanja govori o jednoj teškoj sudbini koja je pratila Crnjanskog kao pisca.

Ističući ovu dramu kao uvod u brojna značajna mesta poetike Miloša Crnjanskog, Vraneš je govorio i o Branku Radičeviću kao jednom od omiljenih junaka Crnjanskog, koji se pojavljuje u ovoj drami, a iz njegovih usta čujemo ne samo reči samog Crnjanskog, već i proglas takzvanog eterizma: „jedni viču idealizam, drugi komunizam, a ja – eterizam“. Sam Branko Radičević u ovoj drami na neki način zastupa Miloša Crnjanskog. Branko Radičević zapravo poprima ulogu modernog pesnika koji proklamuje načela jednog književnog programa koji je obeležio stvaralaštvo Crnjanskog u 20. veku, a i nakon drame Maska javlja se na više mesta, pored ostalog i u čuvenoj poemi Stražilovo.

– Sumatraistička načela, kojima se Crnjanski vraća i u pesmi Eterizam, posvećenoj Ivi Andriću, zapravo znače da se život nalazi negde daleko i to je bilo tipično za modernizam i modernistički književnost. Sumatraizam nije bio samo jedan književni program koji je govorio o tome da je sve na svetu u nekakvoj vezi i da se treba osloboditi čulnih nagona i telesnih strasti i nije proklamovao samo to već i jednu ontološku dimenziju koja je zapravo govorila o pogledu na život Miloša Crnjanskog – rekao je Vraneš.

– U Dnevniku o Čarnojeviću Crnjanski se neprekidno pita gde je život i taj život nalazi negde daleko. Život je svuda samo ne tamo gde je neposredno okruženje samog pesnika a to, kao jedno od osnovnih karakteristika sumatraizma Crnjanski nagoveštava već u drami Maska i zato je za nas taj tekst tako značajan – ukazao je profesor Vraneš.

Pola godine nakon objavljivanja odlomka iz Dnevnika o Čarnojeviću nastaje Objašnjenje Sumatre, programski tekst nastao kao proizvod kontakta između Crnjanskog i jedne verovatno najvažnije figure književne kritike tog doba – Bogdana Popovića koji kao glavni urednik Srpskog književnog glasnika, najvažnijeg književnog lista tog doba, poziva Crnjanskog da da svoj doprinos i objasni svoju poetiku.

Bogdan Popovic, u svojim sećanjima na „dane glasnikovanja“ kako ih je nazivao, piše kako nije razumeo pojmove i književnost tadašnjih mladih autora te poziva ovog, za nas velikog a tada pisca u nastajanju, da objasni svoju pesmu. Dakle, zaključuje profesor Vraneš, jedno od najvažnijih objašnjenja i jedan od najvažnijih programskih tekstova srpske književnosti 20. veka nastaje tako što je jedan veliki profesor priznao da nešto nije razumeo.

Nacionalizam Crnjanskog

Pitanje srpstva i nacionalizma često je pratilo Miloša Crnjanskog jer kada jedan pisac koji se izjašnjava kao srpski pomene pojam nacionalizma, lako je pomisliti da je da to mora biti neki srpski nacionalizam.

– Nacionalizam za Crnjanskog nije značio šovinizam i separatizam, već sve suprotno za šta se mogu naći i brojni dokazi u političkim tekstovima koje je objavljivao. Crnjanski je kralja Aleksandra nazivao viteškim kraljem i našim ujediniteljem. On ne želi da razbija ideju jugoslovenstva i kada govorimo o nacionalizmu Crnjanskog moramo imati sve ove elemente u vidu.

Crnjanski kao prefinjeni melanholik

Tuga dominira opusom ovog pisca. Ona se može videti i u poemi Lament nad Beogradom, a kritičari su imali niz muka da objasne ovaj naslov (jer zašto bi se plakalo nad Beogradom koji je oličenje večnosti i neprolaznosti). Tuga i melanholija Crnjanskog su bile toliko snažne da su utapale i obuhvatale sve nacije, ljude, države, sve što ovog pesnika okružuje, rečeno je na predavanju.

– Kada govorimo o nadzemaljskom u 20. veku moramo biti veoma oprezni, jer 20. vek nadzemaljsko jeste imao kao potrebu. Onostranost i transcedenciju jeste imao kao svoju suštinsku potrebu, ali „sa one strene“ nije nalazio utehu, već problem, sumnju i istu ovozemaljsku prolaznost. Profesor Vraneš napominje kako je i sam mišljenja da bi u ovom ključu trebalo čitati određene iskaze iz Dnevnika o Čarnojeviću i uopšte ceo ovaj kratki roman. Na početku samog romana Crnjanski se pita gde je život. Uzrok tuge Crnjanskog je nemogućnost da odgovori na ovo pitanje. Ceo 20. vek ima problem sa ovim pitanjem pa je ogromna muka Crnjanskog kao i ostalih pisaca tog doba ta što su oni u svojim delima pisali kako žele „da žive i da žive“ a da nisu znali šta to tačno znači biti živ.

Za Crnjanskog je biti živ značilo biti tužan.

Branko Vraneš rođen je 1988. godine u Beogradu gde je i studirao na Filološkom fakultetu. Diplomirao je 2011. godine sa radom na temu „Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog: tragički smisao“. Doktorsku disertaciju „Kraj modernog: viteški ideal u oblikovanju savremenog srpskog i svetskog romana“ Vraneš je na Filološkom fakultetu u Beogradu odbranio 2018. godine. Na istom fakultetu Vraneš radi kao asistent na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, za oblast Srpska književnost 20. veka. Spoljni je saradnik na projektu „Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru“, tehnički sekretar Saveza slavističkih društava Srbije, sekretar Komisije za slovenski svet i kulture na Putu svile Međunarodnog komiteta slavista. U periodu od 2013. do 2018. godine bio je član Organizacionog komiteta XVI međunarodnog kongresa slavista u Beogradu. Angažovan je kao lektor Međunarodnog slavističkog centra Filološkog fakulteta u Beogradu. Vraneš je autor knjige Poslednji vitezovi: ogledi iz književnosti i brojnih studija objavljenih u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je „Brankove nagrede“ Matice srpske za 2006/2007. godinu i nagrade „Prof.dr Radmila Milentijević“ za 2012. i za 2013. godinu.

Nakon održanog predavanja, profesor Vraneš je za P-portal odgovorio na nekoliko opštih pitanja.

Zašto ste izabrali baš Miloša Crnjanskog za pisca kojim ćete se u svojoj karijeri toliko detaljno baviti?

Pored nekih partikularnih vrednosti koja su pitanje afiniteta, mislim da Crnjanski zauzima jedno od najvažnijih mesta u istoriji srpske književnosti 20.veka. Malo je pisaca koji mogu stati rame uz rame sa Crnjanskim i to je pisac koji se oprobao u svim žanrovima: pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, putopisac. Pisac koji je sa jedne strane obuhvatio čitavu lepezu književnih žanrova, a sa druge čitavu jednu epohu. Čitajuci Crnjanskog mi zapravo čitamo srpsku književnost 20. veka. Tako da se može reći da je moja ljubav prema književnosti 20. veka bila razlog da se opredelim za ovog pisaca.

Šta Vas je opčinilo kod njegove lirike, a šta kod proznih dela?

Mislim da me je u lirici Crnjanskog privukla jedna crta koju deli sa Kišom, jedna vresta ironijske sentimentalnosti, ali i modernog osećanja koje je svesno da je sentimentalno ali ne može sebi to do krajnosti da dozvoli. Što se tiče proznih dela Crnjanskog ona su u velikoj meri lirska i verovatno me baš ova spona povezala i sa njima.

Kako današnji studenti percipiraju Crnjanskog?

Mislim da studenti rado čitaju i vole Crnjanskog jer mogu da pronađu sve moguće oblike zanimljivosti književnog života, književnog žanra i pogleda na svet u njegovom opusu bilo da čitaju polemike u vezi sa Crnjanskim bilo da čitaju same književne tvorevine Crnjanskog. Crnjanski uvek pokazuje neko novo lice a studenti vole da otkrivaju novinu, vole da iznova otkrivaju jednog pisca i mislim da ih zato Crnjanski i dan danas privlači. Njegov opus je pun unutrašnjih protivrečnosti i transformacija i tako putem jednog književnog opusa mogu da sagledaju širu celinu 20 .veka. Na kraju, Crnjanski je pesnik nekih od najupečatljivijih ljubavnih pesama i tekstova, koji inače uvek imaju jednu ironičnu oštricu u sebi, tako da mlad čovek koji samog sebe i druge oko sebe otkriva može da korespondira sa takvom jednom tematikom.

 

Fotografije: Jovica Drobnjak

Share