Sevdah poznatog bosanskohercegovačkog pevača Damira Imamovića zasniva se na strastvenim istraživanjima tradicionalne muzike BiH. Susrećući se s majstorima sevdaha, muzičarima, pevačima i autorima ove umetničke forme, Imamović neprestano proširuje svoj repertoar i svojim interpretacijama stvara jedan poseban stil savremenog sevdaha. O tradicionalnom u muzici i umetnosti nasuprot novim trendovima, muzičkom nasleđu Balkana, sve učestalijim ispadima „fašizma“, svojim trenutnim preokupacijama i drugim temama govorio je za Privrednikov portal.

Kako ste, Damire? Kako se živi u Sarajevu ovog toplog februara 2016. godine? Šta vam zaokuplja misli i pažnju pored novog albuma?

Jedva čekam da se proljeće raspojasa. Inače, slabo se čime bavim osim novim albumom i dogovorima oko njegove promocije. Vrlo mi je važno da album izlazi za novog izdavača koji je jako prisutan na međunarodnoj sceni tako da će se pojaviti istovremeno u prodavnicama širom svijeta. Također, promijenio sam i veliki dio mreže ljudi s kojima sam radio: imam novu autorsku agenciju, nove agente za nastupe. Dosta od tih pregovora i dogovora je još uvijek u toku i ovisiće sigurno od novog albuma i njegove recepcije.

Šta slušate, gledate i čitate ovih dana?

Slušam gotovo ništa, treba mi valjda ponekad neka pauza od muzike. Gledao sam nedavno odličnu seriju „Deutchland 83“. Što se čitanja tiče, sljedeća na redu mi je druga knjiga Lejle Kalamujić „Zovite me Escobar“.

Poznati pesnik Jovan Dučić u osvrtu na lik i delo Borisava Stankovića pronalazi osećanje dubokih čežnji, koje su turskom rečju prozvali „sevdahom“ i osećanje one životne tegobe koje zovu „dertom“. Dučić u Stankovićevim delima vidi jednu „sevdalinku“, on opaža istočnjaštvo kojima veže jug Srbije sa Bosnom, koje stavlja u iste moralne sredine, moralni tip i kaže da Mostar i Vranje imaju mnogo više zajedničkog nego ti sami gradovi sa svojim obližnjim mestima. Mnogo godina nakon ovog pisanija u Vranju u kafanama možete čuti neizostavnu „Čudna jada od Mostara grada“, kao što i u Mostaru možete čuti „Vranjanku“.
Da li se može reći da između sevdaha Vranja i Mostara postoji nesto različito, što bi ga svrstalo pod neku nacionalnu zastavu? (“Cel taj temperament i osećanja, zašivena na pesnu i kazuvanje”)

Zajedničko je zasigurno to da se u oba kraja susrela južnoslovenska kultura zajedničkog jezika, narodnih priča, specifične usmene kulture i viševjekovni orijentalni uticaj. To je primjetno i u poeziji, i muzici. Lokalna obilježja obično su bila nešto u čemu se iscrpljivala i nauka i javna recepcija ne bi li se u etno-nacionalnom smislu uspostavila razlika. Iskreno, volio bih da pokušamo jednom čuti kontinuitete, a ne razlike. Možda bismo iz toga više naučili. Recimo, većina muzičkog materijala Balkana zasniva se na istim ili sličnim obrascima. Možda bi bilo ljekovito pokušati baviti se malo formom, a ne lokalnim sadržajem.

Zašto u svakom muzičkom pravcu moraju da postoje, između ostalih, i one grupe koje su za „pravi“ zvuk žanra i koji se bučno protive svakoj promeni?

Svaka umjetnost zasniva se na igri novog i starog. Staro je ono na šta smo navikli, što je poznato. Neki ljudi ne mogu da slušaju ono što već nisu čuli. Nekada mi je žao tih ljudi jer će proći decenije prije nego što nauče slušati ono što se dešava oko njih, a tada će već dešavanje otići dalje. Ne mislim pri tome samo na „naše ljude“. U američkom jazzu imate dosta mudrosera koji tvrde da je jazz prestao biti jazz nakon što je u 1960-ima nestalo swinga, nakon što je došao električni bass i sl. Pretpostavljam da ljudska percepcija radi na taj način kod nekih ljudi pa se mogu kretati samo u onom što je poznato. Ipak, to je samo dio priče. Za svaku intervenciju u tradicionalne žanrove potrebno je poznavati logiku žanra. Koliko god mi je muka od konzervativaca koji ne mogu podnijeti da se išta mijenja, toliko mi je muka i od onih koji prvu verziju pjesme koju pronađu na youtube-u uzimaju kao referentnu.

Šta je ono u pojedincu što ga tera da se preispita? I kada je u pitanju rušenje nekog zadatog obrazca u muzici i kad su u pitanju ustaljene i usiljene društvene norme i opšteprihvaćena pravila ponašanja?

Hm, to je pitanje od milion dolara. Pretpostavljam da ima dosta razloga, ali mislim da je jedan od najčešćih – dosada. Moramo biti iskreni prema sebi i reći da je tradicionalna muzika u našim krajevima vrlo jednostavna i nije nikakvo „nepresušno vrelo“ iz kojeg se može zauvijek crpiti. Ako je uporedimo sa sistemom indijske, persijske, turske ili neke druge klasične muzike bazirane na narodnoj tradiciji, jasno je da umjetnički izraz kod nas nikada nije doživio neku vrhunsku sofistikaciju. U najboljem slučaju imamo nekoliko neparnih ritmova iz narodnih plesova, ali kad ih izvadimo iz konteksta melodije, većina nas gubi tlo pod nogama. Zatim, nemamo nikakvu svijest o skalama i intonaciji, a kamoli o porijeklu muzičkih oblika koje sviramo. Uz sve to, konzervativci su zabranili inovaciju, uvjerili nas da se sve umjetnički vrijedno već davno nekad desilo i da mi novi ne možemo uraditi ništa „autentično“. Paradoksalno: konzervativci koji se zaklinju u „izvornost“ i „očuvanje naše tradicije“ gotovo su ubili tu tradiciju i prepustili je narodnjacima (čitaj: tržištu). Osušili su je od zagonetnosti, od igre, od maštanja, učinili je vrlo često beskrajno dosadnom.

 

Nedavno ste u jednom intervju rekli da nam se fašizam vratio kao bumerang. Po čemu se on može uvek prepoznati, čak i kada je lepo prerušen i kako se danas protiv njega treba boriti?

Nedavno sam čitao sjajan tekst Umberta Eca u fašizmu u kojem on kaže da se fašizam možda neće vratiti sadržajno u obliku u kojem smo navikli na njega (npr. nacisti, ustaše, četnici…). Možda je svako stezanje pojedinca u snop kolektiva (otuda i izvorno značenje „fašizam“) na neki način fašizam?! On proizvodi neprijatelja, živi od neprijatelja, od tobožnje čistoće vlastitog i prljavštine tuđeg. Za početak, hajde da prestanemo govoriti o „izvornosti“ u muzici?! Romantičarska ideje „izvora“, „čistoće izvora“, „prljanja izvora“, sve to je vokabular rasističkih teorija sa kojima nikada nismo raskinuli. One su preživjele i u socijalizmu. Nemoguće je proglasiti neku tradiciju „čistom“ a da, istovremeno, ne pokušavate biti dobra domaćica koja će je „očistiti“. Pogledajte samo kako još uvijek govorimo o „prljavim ciganima“ kada je muzika u pitanju. Da ih nije bilo, ne bismo imali pola onoga što danas smatramo vrijednim u našim lokalnim tradicijama a još uvijek kad govorimo o nekome od njih kažemo „’bem mu mater cigansku“.

Često putujete po regionu. Iz vaše perspektive, kako se kao društvo menjamo? Šta je dobro, a šta loše?
Živimo vrijeme pesimizma i očekivano je da čovjek ne govori dobro o kraju gdje živi. Ipak, trudim se ne upasti u tu zamku. Bio sam prije par godina po prvi put u Indiji i za mene je to, kao uostalom i za mnoge zapadnjake kada odu u Indiju, bila ogromna škola. „Nama je dobro“, „nama je dobro“, ponavljao sam neprestano zaobilazeći mase ljudi koji na ulicama Delhija spavaju u kartonskim kutijama.

Koliko se „Dvojka“ razlikuje od Vašeg poslednjeg albuma?

„Dvojka“ je prvi album kojeg sam pravio sa sporošću s kojom su se nekada pravile ploče. Mislim da je zbog toga najbolji do sada. Različit je zbog mnogo stvari: pola materijala je autorsko, pored mene, Nenada i Ivana, pridružila nam se i sarajka Ivana Đurić, za koju se usuđujem reći da je jedna od najboljih solistica u sevdahu danas. Također, album je producirao Chris Eckman. To mi je prvi put da radim s producentom tog kalibra i zaista sam naučio šta znači imati producenta.

Šta vam danas u sevdahu zaokuplja pažnju?

Došao sam ove jeseni za potrebe multimedijalne izložbe „Sevdah, umjetnost slobode“ (koju sam postavio u Sarajevu u novembru) do prvih snimaka sevdaha s početka 20. vijeka. Sanjam o tome da uhvatim vremena i detaljno ih analiziram jer je već na prvo slušanje jasno da oni kriju mnoge odgovore.

Šta Vam publika koja Vas sluša na nekom koncertu u Evropi, a koja ne razume jezik na kome pevate, najčešće kaže posle koncerta? Šta je to što oni vole u sevdahu?

Oni su, naravno, ponajviše orijentirani na muziku. Ipak, za novi album sam zamolio sjajnu prevoditeljicu Amiru Sadiković da na engleski prevede tekstove jer bih volio da predstavim i poetski dio naslijeđa sevdaha. Amira je uradila sjajan posao i jedva čekam da ljudi to čuju/pročitaju.

Šta vas čini srećnim?

Rad. Ako rad ima smisla, jasan motiv i određeni cilj, uživam raditi i mogu raditi dan i noć. Pri tome mi nije važno da li je cilj moguće doseći. Npr. neke stvari koje sam u sevdahu posijao prije deset godina tek sada zriju. Nisam to tada mogao znati i to me sada beskrajno usrećuje.