Dejan Savić: Kultura najčešće ispravlja brljotine i greške državnika

Share

U bogatoj biografiji Dejana Savića između brojnih podataka pronalazimo sledeće: glavni dirigent Opere i Baleta, muzički rukovodilac Kamernog orkestra PRO CLASSICA, umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, umetnički rukovodilac Kamernog ansambla PRO MUSICA. Dirigovao je na svetskim scenama, učestvovao na mnogobrojnim međunarodnim festivalima, osvojio brojne nagrade i priznanja. Ovoga puta za P-portal Dejan Savić govori kao Upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, jedne od najreprezentativnijih i najznačajnijih kulturnih institucija Srbije.

Rekli su: Pozorište je poezija stvarnosti, lek za vreme u kojem živimo, mesto koje nas čisti, igra, a igra je prozor u svet, pozorište je civilizacijsko dostignuće, mesto gde se biva bolji od sebe!… Šta je za Vas pozorište?

Pozorište je sve to i mnogo više: hram umetnosti, kulture i obrazovanja, mesto za upoznavanje i prepoznavanje sebe i drugih, način uspostavljanja boljih i drugačijih odnosa sa ljudima, događajima i situacijama oko sebe, prelaženje u različite atmosfere i raspoloženja i lakši povratak u stvarnost… ali istovremeno i fabrika u kojoj rade i stvaraju ozbiljni i praktični ljudi, umetnici i majstori svoga zanata, u kojoj se slaže, svađa, ljuti, miri, zabavlja, razgovara, razmišlja, ali iznad svega voli svoj posao i ono što predstavlja proizvod na kraju procesa – predstava.

Ističete ulogu pozorišta kao prosvetitelja u društvu. U uslovima kada se za kulturu izdvaja vrlo malo, postavlja se pitanje: kako? Pred kakvim se iskušenjima nalazi pozorište u Srbiji danas?

Tačno je da uvek ističem izuzetno važnu edukativnu i prosvetiteljsku ulogu pozorišta u društvu, posebno Narodnog pozorišta koje predstavlja onu prvu pozorišnu kuću u koju će novopečeni gledalac ući i na osnovu onog što tamo vidi i čuje, zavoleti i razumeti pozorište, ili ga ne prepoznati kao nešto čemu treba da posveti svoje vreme i novac. A kada je o novcu reč, njega ni u mnogo razvijenijim i bogatijim zemljama za kulturu nema dovoljno, ali se to tamo ne oseća jer se bolje i pravilnije raspoređuje. To je i naš problem: raspoređivanje sredstava, kad bi to funkcionisalo na pravi način, bilo bi mnogo manje nezadovoljnih.

“Savremeno društvo ima dva morala: jedan koji propoveda, a ne drži ga se i drugi kojeg se drži, a ne propoveda ga” – Ima li teatar moral i koji?

Tačan zaključak! No, pozorište je tu da upravo na takve dvojnosti i stanja ukaže, da ih prepozna i pokuša da nađe način da ih publici pojasni, i ne samo to – da predloži način i put da se ostvari ravnoteža i stvari dovedu u saglasje. Ima li teatar moral? Naravno da ima, i to onaj izvođački koji se najčešće naziva „profesionalizmom“ (reč koju u umetnosti ne koristim ni rado ni često, jer se neretko njome pokriva nedostatak osnovnih preduslova za bavljenje umetnošću, poput talenta, inspiracije, darovitosti…) i onaj koji propoveda sa scene i koji je okrenut publici i gledaocima.

Koliko ste zadovoljni saradnjom Narodnog pozorišta sa hrvatskim institucijama kulture? Na koji način popraviti saradnju, omogućiti češća gostovanja?

Međunarodna saradnja je obaveza i zadatak svake institucije kulture i pojednačnog umetnika, koji na taj način proveravaju univerzalnost i prepoznatljivost, dopadljivost svog stvaralačkog govora. Narodno pozorište veoma ozbiljno pristupa planiranju i realizaciji svih vidova ove saradnje, koja je inače obavezno planirana u budžetu za svaku godinu. Unazad nekoliko sezona gledano, saradnja sa Republikom Hrvatskom ide uzlaznim putem uz gostovanja i uzvratna gostovanja HNK iz Zagreba, Rijeke i Osijeka, ZKM-a, PlanetArt-a i drugih teatara, ali prostora za napredak i te kako ima. Postoje uhodani modeli saradnje i potrebna je dobra volja funkcionera u kulturi sa obe strane i malo više izdvojenih sredstava kako bi se došlo do onog nivoa razmene koji je moguć za dve države koje su praktično bez jezičkih i kulturoloških barijera.

Jedan ste od retkih vodećih ljudi institucija kulture u Srbiji koji se otvoreno zalaže za decentralizaciju u kulturi. Između ostalog ističete važnost da Narodno pozorište kao budžetski korisnik nastupa i putuje što više po Srbiji. Čini se da je danas gotovo sve koncentrisano na Beograd?

Narodno pozorište je indirektni korisnik budžetskih sredstava u Republici Srbiji. Što, dakle, znači da ga podjednako finansiraju građani i institucije koje pune budžet od Dimitrovgrada, preko Niša, Beograda, Novog Sada pa sve do Subotice i Sombora. I ti građani i firme imaju pravo da vide predstave svog nacionalnog teatra, bilo da im ono dođe u goste ukoliko postoje osnovni uslovi za izvođenje predstava, bilo da se organizuje prevoz do Beograda ili najbližeg većeg mesta u kome pozorište gostuje. Osim beogradskog pozorišta, ovo se odnosi pre svih i na SNP iz Novog Sada i na niško Narodno pozorište – ove ustanove treba da pokriju na isti način svoje regione i gradove i mesta koja im gravitiraju, kao što to čini Narodno pozorište iz Beograda. Ovime se smanuju troškovi, omogućava većem broju posetilaca i po manjim mestima da sebi priušte kulturne sadržaje, a institucijama kulture da izvrše svoju zakonom predviđenu misiju.

Lepe uspomene nosite iz života u Sarajevu. Živeli ste i u Nišu, ali i u inostranstvu. Šta za vas lično predstavlja prostor bivše Jugoslavije?

Prostor bivše Jugoslavije, koji se često (pežorativno) naziva „države regiona“ za mene predstavlja i dalje prilično jedinstven kulturni prostor, koji nema izraženu jezičku barijeru, kako smo već utvrdili. Možda baš zbog toga što nije bio „inostranstvo“ današnjim nezavisnim zemljama nije se u dovoljnoj meri iscrpeo i zahvaljujući tome ima i te kako mnogo da ponudi, da razmeni ideje i gotove kulturne i umetničke proizvode – predstave, koncerte, izložbe, pesničke i književne večeri, filmove… Mogućnosti su poprilično velike, a razloga ima mnogo, ne samo umetničkih nego i društvenih (izbegavam reč politika kada su kultura i umetnost u pitanju), etničkih, ekonomskih i drugih. Uostalom, kultura najčešće ispravlja brljotine i greške državnika, a to je nama ovde i te kako preko potrebno.

Na čemu trenutno radite, odnosno, šta spremate za ovu godinu?

Narodno pozorište ima nove ljude na svome čelu, počevši od ozbiljnog, kvalifikovanog i ambicioznog Upravnog i Nadzornog odbora, pa sve do nekih novih lica među umetnicima, što je svakako najvažnije. To je ono što će našu kuću povesti napred, uz podršku Ministarstva kulture i Vlade Republike Srbije, bez kojih ne bi bilo budžeta za tekuću godinu, takvog da omogućava realizovanje predloženih planova i stvara preduslove da se ne odstupa od osnovnih prioriteta: najvišeg umetničkog nivoa izvođenja i nesmanjenog obima proizvodnje od po dve predstave dnevno. Novi–stari Upravnik, koji je na rukovodećim mestima u kući već skoro 18 godina, daće svoj doprinos i kao organizator i menadžer, ali i kao umetnik – samo da podsetim vaše čitaoce da se radi o dirigentu sa velikom karijerom, što se u mnoštvu nepozorišnih tema i rasprava po neki put i zaboravi ili gurne u drugi plan.

Share