Da sve nije kao što izgleda imamo prilike da se uverimo svakoga dana. Iako sam imao neka predznanja o tome kako je raditi u tom blistavom-stakleno-svetlosnom luksuzu, izreka „spolja gladac, a iznutra jadac“ me je pratila od prvog do poslednjeg dana. Ona jasno opisuje duh ovog vremena. Minimizacija troškova – maksimizacija prihoda je zlatno pravilo kapitalizma. U tom pravilu ja sam bio samo koletaralna šteta. Bez želje da generalizujem u ovom tekstu preneću svoja iskustva. Ukratko, moja dnevnica vredi kao dve čokoladice…

Do posla preko omladinske zadruge

Trebao mi je dodatni posao. Kirija, dažbine, hrana… sve to treba platiti. Nisam hteo da idem putem glasina – pa da verujem da postoji neko ko zna nekog ko je dobio posao preko Infostuda – te sam otišao pravo u jednu omladinsku zadrugu.

Omladinske zadruge posreduju u zapošljavanju. Članarine na godišnjem nivou kreću se od 500 pa do 3.000 dinara. U nekim omladinskim zadrugama ide i odbijanje od prve plate od 40%! Satnica zavisi, po novom zakonu minimalac je 121 dinara, pa je ta satnica i najčešća.

Razgovor sa službenikom je tekao ovako:

– Dobar dan. Ja doš’o da radim, bilo šta, samo da se plati. Jerbo sam nesposoban da nađem posao preko specijalizovanih sajtova – nisam astronaut.
– Sjajno, evo upravo imamo posao u jednom prestižnom hotelu. Ako govorite engleski, izgledate pristojno, brzi ste, timski igrač, komunikaivni, motivisani, spremni za rad pod pritiskom… moći ćete da radite na poziciji perača posuđa i da dnevno zaradite i do 1.000 dinara (60 kuna)!
– Sjajno, pristajem!

Preko omladinske zadruge dostupne su pozicije bell boy-a, (momak koji otvara vrata, nosi prtljag, parkira automobile), konobara, šankera, room servisa, perača posuđa, kuvara, obezbeđenja.

U poslednje vremene najčešće se traže studenti do 26 godina, na taj način poslodavac dodatno štedi na troškovima, odnosno, radnoj snazi. Ipak, zakon je povećao starosnu granicu na 35 godina, tako da eto malo sunca i za nas nesnađene. Uz upornost da hoćeš da radiš, ubedljivost da je to svrha tvog postojanja, ulaziš u uži izbor, tj. „zvaćemo te kada bude bilo posla“.

Sledeći krug je svakodnevno odlaženje do omladinske, zvanje telefonom, dosađivanje do konačnog posla. U mom slučaju bila je otvorena pozicija u jednom hotelu visoke kategorije, pa sam se nadao da će moj „potencijal“, diploma i vredan rad, nakon nekog vremena biti prepoznati te sam prihvatio preporuku zadruge i otišao na razgovor.

Početak rada

Pre razgovora treba znati da je potrebno neko znanje engleskog, a da ako već nemaš iskustva u ugostiteljstvu, kažeš da brzo učiš. Menadžer hotela procenjuje da možeš da obavljaš neki od odgovornih poslova, pa je red da nabaviš sanitarnu knjižicu. Da, uz članarinu koju si platio u zadruzi da ti nađu posao, početak rada takođe košta. Nju u najvećem broju slučajeva plaćate sami, pa je to još nekih 1.500 dinara. Ako nemate račun u banci, eto još mesta za trošak. Tu je, naravno, i trošak prevoza koji varira. Radnu uniformu obezbeđuje hotel osim crnih cipela (kod Kineza su cca 1.000 dinara).

Rad oslobađa!

Ne, to ne piše na ulazu, već na vratima toaleta za zaposlene, pored brda imena onih koji su radili i njihovih iskustava, psovki, filozofskih i životnih misli.

Prvo što se oseti na koži i ispod kože je odnos, pretpostavljeni – podređeni. Čim se priključiš timu, odmah saznaš da je pre tebe ovde bilo njih stotinu. I da još njih 1.000 jedva čeka da dođe tu gde si ti, jer nema posla. Stariji, iskusniji, koji su prošli isto to što i ti, izdržali, naučili „cake“, napredovali malo, dočekali su svojih 5 minuta da neko plati to njihovo mučenje.

Jasno se novajliji stavi do znanja ko je i šta je, koja su njegova zaduženja – naravno, stalno će se proširivati i dodavati nešto novo. Imam u glavi jasnu sliku da sam samo šraf, ali na žalost ne onaj koji kada stane i mašina stane. Šraf kojeg snimaju i prate, a kad dođe do proklizavanja ili pucanja, zameniće te.

Kako prvi radni dan teče, primećujem drugačije životne poglede između onih koji imaju 20 i onih preko 30 godina: ovi sa 20 su prihvatili igru. Te zeitgeist bombe devedesetih znaju šta hoće i gde će. Puni su samopouzdanja, beskompromisniji, slobodniji, manje empatični. Tridesteogodišnjaci, neretko sa završenim fakultetima iz potpuno drugih oblasti, nosioci su nevidljive etikete NESNAĐENI. Prolaze kroz dane u iščekivanju, nesigurnosti, potčinjenosti.

Kad smo kod iščekivanja, Predrag s nepunih dvadeset otkriva kako već ima razrađen plan.

– Završio sam srednju ugostiteljsku, radiću u hotelu 6 meseci. Kad dobijem preporuku hotela i sakupim novac – pravac na brod. Tamo planiram raditi do 25-te i s novcem koji tamo uštedim, jednog dana otvoriću svoj ugostiteljski objekat.

Ne čeka, ne iščekuje, ne očekuje. S druge strane je Nenad na pragu četvrte decenije. Tu je, da ne bi bio kod kuće, a očekuje da mu otac ode u penziju pa da on dođe na njegovo mesto nastavnika.

Grubi svet i lažni osmeh

Tu si da radiš tih osam sati bez prestanka, što više to bolje i nikad nije dovoljno. Pohvala nema, napretka još manje, zanimanje za ličnosti i obrazovanje postoji samo u filmovima. Empatija? Šta je to?
Pristojnost, uviđajnost, kolegijanost samo idu na tvoju štetu.

Poznato je da u ugostiteljstvu radnici prežive od bakšiša. S tim valjda i računaju rukovodeći, pa ne preteruju s platama. Bilo ga je i kod mene, da ne grešim dušu, ali sam ubeđen da kod bilo kog gazde u bilo kojoj kafani i na Ibarskoj magistrali ima mnogo puta više. Ovde se sve plaća preko kartice, tj. „kuca na broj sobe.“ Što se tiče nacionalnosti, ovde nema pravila kako je jedna darežljivija od druge. Sve to zavisi od čoveka do čoveka. Pa tako od polunage španjolske stjuardese za jedan espreso možete dobiti 20 evra, a od bogatog šeika koji zakupi ceo sprat hotela, za petoro kolica najskuplje hrane i pića – 10 dinara.

[stextbox id=”stb_style_796310″]

Čokoladica najlepših želja koja na trafici stoji 30 dinara, u mini baru sobe u hotelu je 550 dinara!

Računica baca u depresiju kada je satnica za koju radim 130 dinara x 8 sati = 1.030, moj dnevni rad manje vredi od 8 kocki cokolade?!

[/stextbox]

U hotelima sa pet zvezdica, zlatno pravilo „mušterija je uvek u pravu“ je još zlatnije. Gost hotela za jednu noć najjeftinije sobe, plaća tvoje dve mesečne plate, tako da ne d’o ti bog da mu se ne osmehuješ.
Uvek sam se gnušao poslovnih osmehivanja. Nekako uvek namirišem strah za golu egzistenciju iza tih nameštenih zuba. Imam stomačnu reakciju na „mi smo tu zbog Vas“.

U ugostiteljstvu (kao i u drugim oblastima) ta ljubaznost praćena veštačkim osmehom, gostoprimstvo, dobra usluga usmerena gostu, klijentu, mušteriji je ustvari dodvoravanje, poniznost, ulizištvo. Sve je to poznato, ali je uočljivo da tokom godina prerasta u karakter zaposlenih. To se jasno vidi po najčešće ličnim interesima, uskogrudosti, neempatičnosti, životnim stavovima koji su najčešće jasno izraženi i nedovodljivi u pitanje. Naravno da ovde ne generalizujem, ima tu divnih ljudi, ali je upečatljiv taj aristokratsko-korporativni format ponašanja uposlenih, ishod ispucale maske izveštačenosti.