Dragan Bjelogrlić: Ovde ljubav i mržnja idu ruku pod ruku

Share

Sveopšta prihvaćenost „Senki nad Balkanom“ i, gotovo, „eksplozija“ interesovanja koju je izazvala u svim slojevima društva u regionu, svojevrstan je fenomen i događaj koji daje nadu – kaže za „Novosti“ Dragan Bjelogrlić, reditelj i producent serije koja se od početka emitovanja pokazala kao najaktuelnija i najgledanija TV produkcija poslednjih decenija u Srbiji i u regionu, u kojoj igra i jednog od glavnih junaka, inspektora Andru Tanasijevića Taneta.

U velikoj ponudi najrazličitijih vašarskih vulgarnosti kojima nas svakodnevno „bombarduju“ sa TV ekrana, koga „Senke nad Balkanom“ ohrabruju i daju im nadu?

– Ohrabruju nas koji smo je radili i verovali da ovako inovativan, i poprilično hrabar koncept može biti prihvaćen na ovom prostoru, ali i posebno mlađe ljude. Tim novim generacijama koje su počele da dižu ruke od Srbije, mireći se sa sudbinom da ovde prolaze samo banalni i jeftini sadržaji, i da je primitivizam nešto što je postalo konstanta našeg društva, ova serija daje nadu da možemo nešto pozitivno da menjamo. Zato je veoma važno što je RTS kao javni servis prepoznao to, i što se takav sadržaj emituje nedeljom uveče upravo na najvažnijem nacionalnom kanalu. Činjenica da jedna drugačija, nova televizijska estetika ima toliku prihvaćenost i interesovanje u Srbiji i regionu je važan događaj, jer negira lažnu tezu da ljudi ovde „vole da gledaju prostotu“. Koliko god da su hteli da otupave ovaj naš narod ti konstruktori pogubnog projekta za poništavanje građanskog vaspitanja, intelekta i mozga, ipak nisu uspeli.

Gde je fenomen ovog našeg prostora, da li u njegovoj turbulentnoj geopolitičkoj poziciji, u „igrama“ zapadnog i istočnog sveta?

– Balkan je jedna neiscrpna tema u svakom smislu. Prostor prepun kontroverzi, apsurda, mesto gde se ljubav i mržnja drže ruku pod ruku i neprestano se nadopunjuju, ambijent u kome se nesvakidašnje gostoprimstvo i srdačnost za tren oka pretvore u nezapamćenu surovost i nasilje. Nekoliko nacionalnosti žive jedne pored drugih, a sve potiču najverovatnije od jednog istog naroda, i mrze se i ubijaju dokazujući da su upravo oni taj „pranarod“ od koga su ovi drugi nastali. Idealno za umetnost, teško za život.

U Hrvatskoj je ova serija izazvala velike polemike, iako se jedino tamo ne prikazuje, sve navodi da je to zbog lika Ante Pavelića, a u njihovim medijima pojavile su se čak i informacije da ste vi zabranili emitovanje.

– Istina je jednostavna – nijedna od hrvatskih televizija do sada nije pokazala interesovanje za emitovanje serije. To samo po sebi i nije neka vest, ali kako se „Senke nad Balkanom“ prikazuju u celom regionu, novinari su počeli da se interesuju zašto ih nema samo u Hrvatskoj. Kada se na to doda i „tabloidno spinovanje“, eto izmišljene afere. Niti sam zabranio emitovanje, niti to mogu da uradim! Ali, ako se uzme u obzir da postoji veliko interesovanje stranih kompanija da otkupe „svetska prava“ za prikazivanje „Senki nad Balkanom“ i da su pregovori u toku, sve te kompanije zahtevaju da se serija putem kablovskih operatera ne emituje van teritorija za koje su kupljena prava. Ja sam samo insistirao da se ta stvar dosledno sprovede, i zbog toga je signal RTS „zamračen“ iliti „skremblovan“ na svim teritorijama van Srbije, za koje nisu kupljena prava. Tako je urađeno za sve zemlje, pa i za Hrvatsku.

Serija je politički i kriminalni triler, sa elementima istorijske fikcije, čak i mistike. Da li ovim žanrom najbolje može da se definiše šta su Balkan i njegova istorijska, međunacionalna i ideološka zaostavština?

– Mislim da je to žanr koji ovde već decenijama živimo, a u filmskoj umetnosti smo stalno bežali od njega. Mi smo stalno i sebi i svetu emitovali slike čemera, jada, sivila i socijale, i od toga je nastao neki poseban, „balkanski žanr“. Tu je, naravno, bilo genijalnih ostvarenja, ali i pregršt bezidejnih kopiranja koja su „svirala“ na toj jednoj žici, i dosadila i Bogu i narodu. A „Senke“, one nisu samo triler. Pogledajte i tradicionalne medije i društvene mreže, posle svake epizode otvori se nova tema – Jatagan mala, Longinovo koplje, princ Đorđe, Vrangel, „beli Rusi“, Mustafa Golubić… „Senke“ nas na jedan novi, postmodernistički način upoznaju sa delom naše prošlosti.

Vi ste seriju i najavili kao priču koja je „između istorije koju nas nisu učili i fikcije“. Uz rekordnu gledanost, ima i nezadovoljnih time kako prikazujete Srbe, Makedonce, „bele Ruse“, SHS… Znači li to da nismo spremni da se pogledamo u ogledalu istorije?

– Mislim da je više reč o tome da jedan, ali zaista mali deo publike nije shvatio slogan „istorija koju nas nisu učili“. Filmovi i serije kao deo pop- -kulture, romansiranim umetničkim fikcijama mogu ljude da zainteresuju za određene istorijske periode, ličnosti i događaje. I to se upravo dešava. Apsurdno je da se upravo neki od potomaka „belih Rusa“ najviše bune, a za njih većina građana do pojave serije nije ni znala da su postojali ovde i bili deo naše novije istorije. Sada svi znaju i ko je bio general Vrangel, i da su nam „beli Rusi“ doneli balet i arhitekturu, ali znaju i da su trgovali opijumom. Jer, zaista jesu. Pušionice opijuma u Beogradu nisu držali Kinezi ili Jevreji, već upravo Rusi. Pritom, neki gledaoci neće da sačekaju razvoj priče i da vide da su na kraju „beli Rusi“ na pravoj strani, već žure sa zaključcima. Negde ih i razumem, mnogo su propatili, ali neka se ne sekiraju. Ja ih poštujem i volim.

„Senke nad Balkanom“ pokazuju da na ovom prostoru ožiljci ratova i međunacionalnih sukoba, zapravo, nikada nisu zalečeni. Ako se to nije dogodilo, šta je onda bila nekadašnja velika Jugoslavija koje su mnogi i danas sećaju sa sentimentom?

Film kao pomoć fudbalerima
U „Montevideu“ smo videli kako su srpski fudbaleri ostvarili istorijsku pobedu nad Brazilcima. Na Svetskom prvenstvu u Rusiji iduće godine Srbija opet igra sa Brazilom. – Ne znam čemu čovek da se nada protiv Brazila u fudbalu. Ali, vrlo sam srećan što ćemo sa njima igrati. I, savetujem budućem selektoru da igračima pred mečeve na Svetskom prvenstvu 2018. „pušta“ filmove „Montevideo 1 i 2“. Jer, film je velika magija…

– Jugoslavija je bila jedna velika ideja kojoj balkanski narodi koji su je činili nisu bili dorasli. Da je ta ideja teško ostvariva, postalo je jasno veoma brzo. Upravo krajem dvadesetih godina prošlog veka, sve je već počelo da ključa. Kad se baci pogled u tadašnje arhive, čovek lako dođe do zaključka da kralj Aleksandar nije imao nikakve šanse da preživi. Svi su hteli da ga ubiju – i ustaše, i VMRO-ovci, i Talijani, i Nemci, i komunisti. A ako u kralju Aleksandru prepoznamo simbol jugoslovenstva, vidimo i da je ta velika ideja već tada bila osuđena na propast.

Jednu od glavnih „uloga“ u seriji igra Beograd: on je mesto gde se za prevlast bore visoka politika i interesi velikih sila, kriminalci, narko-karteli, domaći i strani špijuni… Koliko je to naše, ali i evropsko predvorja XX veka i danas prisutno?

– Beograd jeste jedan od glavnih likova, kao što je bio i u „Montevideu“. Veoma volim Beograd, i uveren sam da je on jedina metropola na užem prostoru Balkana, a na širem, to je još jedino Atina. Sva ta njegova uzbudljiva istorija i ambijent uvek su ga činili, a i danas ga čine – jednom od najzanimljivijih i najintrigantnijih destinacija u Evropi. Njegov bunt i samosvojnost daju mu posebnost, ali i otpornost na sve vetrove koji ga vekovima šibaju.

Pored ekipe jugoslovenskih glumaca koju ste okupili, kao i u „Montevideu“, dali ste priliku da se pokažu i novi, mladi glumci. Da li je to za reditelja izazov ili rizik?

– Meni to predstavlja ogromno zadovoljstvo. Činjenica da mogu da dam šansu mladim ljudima, i da istovremeno i ja od njih nešto učim, uvek me raduje, i angažujem ih vrlo svesno. U „Senkama“ su dobili šansu i mladi reditelji, Kosta Đorđević i Danilo Bećković, za koje je rad na ovakvom projektu sigurno bio velika škola, i sa kojima sam veoma lepo sarađivao.

 

Izvor: Večernje novosti, autor: Radmila Radosavljević

Share