Dragana Rajblović: U planinarenju i alpinizmu ne postoji kavaljerstvo

Share

Beograđanka Dragana Rajblovic prva je i jedina žena u istoriji srpskog alpinizma koja se popela na najviši vrh sveta. Ona je i prva žena s Balkana koja se našla na Mont Everestu (8848 m). Žene iz čitavog regiona koje su se od tada do danas našle na vrhu sveta još uvek se mogu izbrojati na prste. Prilikom gostovanja u Srpskom privrednom društvu Privrednik u Zagrebu i promocije svoje knjige „Moj Everest – san i java“ Dragana je za P-portal govorila o alpinizmu, zašto je ovo muški sport, koliko je i u kom smislu zahtevan, o svom ličnom iskustvu osvajanja vrha sveta,…

Možda na samom početku da pojasnimo čitaocima, koje su tačno razlike između planinarenja i alpinizma?

Pored planinarenja i alpinizma, Dragana Rajblović bavila se speleologijom i mnogim drugim avanturističkim sportovima: padobranstvom, kanjoningom, raftingom, sportskim penjanjem… Posle najvišeg vrha sveta bila je na ekspediciji u retko posećenoj pustinji Atakama u Argentini, gde je prešla oko 100 kilometara pustinje, popela se na najviši vulkan na svetu Ojosdel Salado (6.893 m).

U Ministarstvu sporta Republike Srbije kategorisana je u najvišem rangu kao Zaslužni sportista, u rangu sa osvajačima zlatne medalje na Olimpijskim igrama.

Razlika je u tome što planinarenje podrazumeva da se hoda nogama, da su ruke slobodne, u poslednje vreme koriste se štapovi, poput skijaških, jer je dobro da se pri hodanju aktivira i gornji deo tela, pa se planinari pomažu štapovima pri penjanju i spuštanju. Prilikom spuštanja se kolana jako opterećuju, pa štapovi 30% rasterećuju pritisak na kolena, tako da su višestruko korisni. A uz alpinizam se koristi oprema, što znači da u alpinizmu penjači ili alpinisti penju vertikale. Nisu na uzbrdici, već na vertikalnoj steni i onda da bi se popeli moraju da zabadaju klinove, voltove i razne sprave, trendove, čokove i sl. I provlaču uže kroz to, penju se polako, deo po deo i uvek su po dva, eventulno tri penjača. To izgleda kao gusenica koja se penje. I kaže se popeo je smer, a ne popeo se na planinu, a kada završi taj smer i kada dođe do nekog vrha, alpinista se obično spušta nogama ili, ako nema mogućnosti, opet pomoću uža.

Kakav je status planinarstva u Srbiji, koliko je to zastupljeno, skupo?

Mislim da ljudi sve češće počinju da se bave planinarstvom, sve se više reklamira, pojavom društvenih mreža informacije su sve više dostupne. A onda mi koji se time bavimo to promovišemo, vodimo ture i tako ljudi sve češće idu na planinarenje. A sama država planinarstvo tretira tako da je u drugoj gupi sportova, što znači da je ipak na nekim marginama. Međutim, mislim da toga nema u Hrvatskoj, sportisti koji osvoje neke rezultate u svakom sportu, pa i planinarstvu, dobijaju stipendije. Ja recimo kada sam se popela na Mont Everest, dobijala sam godinu dana stipendiju od države u vrednosti od 700 evra mesečno. Kad sam se popela na Čoju isto sam dobijala godinu dana stipendiju od države. Postoje tri vrste stipendija, tri nivoa, u zavisnosti od postignutih rezultata. Mislim da se tako podstiču mladi ljudi da se bave ako ne planinarstvo, onda alpinizmom, penjanjem, spelologijom i sl.

Koliko je alpinizam skup sport?

Mogla bih da uporedim sa ronjenjem, sa moto sportom, to su stvari za koje mora da se kupi oprema, a oprema je jako skupa. Tu čovek nije obavezan kao u klasičnim sportovima da mora svaki dan da trenira, da ima utakmice itd. Malo ko se profesionalno bavi alpinizmom, a puno je profesionalnih sportista, odbojkaša, košarkaša,… Profesionalnih alpinista ne znam da li ima čak i u bivšim republikama, ima ih u svetu, ne toliko, ali ih ima. Koliko god da je skup sport, čovek uspe da nađe način da bude u prirodi, ako nema nekih finansijskih mogućnosti, uvek može da se bavi planinarstvom, pa čak i penjanjem, da se snađe. Sam odlazak u prirodu i boravak u prirodi podrazumeva spavanje u šatoru, znači da se ne plaća smeštaj, podrazumeva da se pređe neka kilometraža, pa i prevoz nije skup. Naravno, za planine po svetu je potrebno više novca, a za planine u okruženju, ne treba puno novca a ljudi žive lepo, aktivno, zdravo, budu u kondiciji.

Mnogo je manje žena koje se bave alpinizmom. Zašto je to muški sport?

Projekcija filma s ekspedicije na Mont Everest

Manje je žena zato što je to fizički posao, to je fizički teško i onda je manje interesovanje žena. I sama da imam ćerku, više bih volela da se bavi plesom nego alpinizmom, u redu da ide u prirodu, ali ne bih volela da se bavi alpinizmom, sportskim penjanjem i takvim sportovima. To je i individualno. Alpinista da bi se peo na neki smer, mora da nosi težak ranac, opremu. Ženama to baš i nije lako. S druge strane u planinarenju i alpinizmu ne postoji kavaljerstvo, ne mogu muškarci da nose stvari. Mogu šerpasi, narod u Nepalu koji često nosi stvari planinarima koji im plate. Žene koje planiraju da se bave planinarenjem ili alpinizmom moraju biti spremne da same nose svoj teret.

Koliko ima žena koje se bave alpinizmom?

Kad sam se ja popela, 2007. godine, Srbija je bila 17. zemlja na svetu koja je imala ženu koja se popela, ali u ostalim zemljama nije bila samo po jedna žena, a svake godine se povećavao taj broj. Po mojoj proceni ih je negde oko 500, ne znam jesam li u pravu.

Pored iscrpljenosti i umora, da li je na vrhu sveta bila i neka posebna misao, osećaj? Mogu osvojiti i srce tog nekog ako sam krov sveta, mogu život iz korena promeniti kad sam ovo uspela, na primer?

Prolazili smo pored tela poginulih ili umrlih, iznad 6.000 metara, a naročito iznad 8.000, ko pogine ili umre ostaje tu večno. Jer niko ne želi da rizikuje svoj život i spušta nekoga ko nije živ. Iznad 5-6.000 metara nema živih organizama od kojih telo može da se raspadne, takođe vlada večiti minus i stradali su celi i zaleđeni. Kada ugledate takve prizore, postane vam jasno da vrlo lako može i vama da se to desi

Ne, sasvim suprotno. Godinu dana pre ekspedicije sam bila u vezi s momkom koji živi u Americi. Trebalo je da se venčamo i da odem kod njega. I ja sam odlagala, samo još da idem na Kavkaz, samo još Himalaji. I kada mi je vođa ekspedicie predložio da idem na himalajsku ekspediciju, nisam mogla da odbijem, to je bio moj san. Kada sam mu to rekla, postavio je uslove: ili ja ili planina. Tako da sam na vrhu bila prilično tužna zato što nismo bili u dobrim odnosima. Znala sam da se nećemo pomiriti, nije bio uz mene kad mi je bio najpotrebniji. Malo sam zbog toga bila razočarana pa sam bila onako smušena ali mi je bilo drago što sam se popela i nekako sam se osećala svečano. Ali to tada nisam mogla da iskažem, tada je bilo bitno da pazimo na svaku sitnicu. Jedan nepromišljen potez i gotovo, nestajemo. Himalaji ne praštaju greške. Ako se okliznemo, padamo u ambis, nema spasilačkih timova. Prolazili smo pored tela poginulih ili umrlih, iznad 6.000 metara, a naročito iznad 8.000, ko pogine ili umre ostaje tu večno. Jer niko ne želi da rizikuje svoj život i spušta nekoga ko nije živ. Iznad 5-6.000 metara nema živih organizama od kojih telo može da se raspadne, takođe vlada večiti minus i stradali su celi i zaleđeni. Kada ugledate takve prizore, postane vam jasno da vrlo lako može i vama da se to desi. Tako da sam pazila da zadržim koncentraciju i ostanem čitava. Bilo mi je interesantno što mi je čitava istorija Everesta pred očima, čitala sam knjige o tome, gledala filmove, znala sam dosta o tome, ko se i kako peo, šta se dešavalo, čitala istorije i odjednom tu! Na trenutke nismo ni verovali.

Koliko je trajalo penjanje, a koliko boravak na vrhu? Kako je izgledao boravak na vrhu?

Osećala sam se svečano, ali to tada nisam mogla da iskažem, tada je bilo bitno da pazimo na svaku sitnicu. Jedan nepromišljen potez i gotovo, nestajemo. Himalaji ne praštaju greške. Ako se okliznemo, padamo u ambis, nema spasilačkih timova.

Dva meseca je trajala ekspedicija, aklimatizovali smo se mesec ipo dana. Od 5.400 do 7.600 m smo išli mesec ipo dana gore-dole, i onda kad smo se aklimatizovali, onda smo došli do 8.850. Na visinama od preko 8.000 metara, u vazduhu je svega 30 odsto kiseonika, jedva se diše – jedan korak napravim, pa udahnem tri puta… i tako satima. A na vrhu smo smeli da budemo samo 40 minuta, sva ta istorija je pred vama, svečani trenutak, uspela sam da se popnem, pa sam eto i jedina žena iz Srbije, znam da će to javnost da prati. Sa više strana je bilo pomešanih emocija, a s druge strane, mnogi su mi dali neke svoje sitnice ako se popnem na vrh da s tom sitnicom tamo mlatim da skupim vazduh i da im vratim to. I dok sam sve to izmlatila, prošlo je 20 minuta. Onda neko hoće da se slika pa kaže mi da se pomerim,…

To penjanje te je sigurno promenilo. Kako?

Mnogo sam se osilila. U stvari, mi samo čekamo da nas nešto promeni, nikako da sebi priznamo da mi moramo da sami sebe promenimo. Možemo da se nađemo i na Marsu, možemo da se nađemo i na Mont Everestu, u Zagrebu, negde 50 metara pod vodom, ako mi sami ne odlučimo da sebe promenimo, neće nam pomoći ništa. Često se dešava da planinari odu na neke visoke planine pa onda posle filozofiraju, kao da su pokupili svu mudrost sveta jer su bili u nekoj atmosferi u kojoj drugi nisu. Svako može i na Mars da ode, malo ljudi preteruju. Čak se i u pravoslavlju kaže da nije mesto bitno gde treba hram da se izgradi, jer to mesto nije sveto, nego je čovek taj koji će to mesto da napravi svetim izgradivši hram. Mnogi idu na Tibet da meditiraju, pa misle da će to nešto da promeni, neće. Onog momenta kad odlučimo da se promenimo i da mi neki korak načinimo, tada će nastati promena. A meni je taj odlazak na Mont Everest samo dao malo više hrabrosti i samouverenosti da uradim neke stvari za koje možda ne bih imala hrabrosti pre toga. A dao mi je hrabrosti ne zato što sam se popela na Mont Everest već zato što sam dobila stipendiju. Mogla sam da dam otkaz. Nisam doduše ništa započela svoje, pare sam potrošila po pustinjama i vulkanima Južne Amerike, bila sam mnogo neozbilja.

Nisi komercijalizovala ovu priču?

Mogla sam mnogo više, ne znam zašto nisam. Možda ne umem. Vođa ekspedicije je to iskoristio prilično, on to ume, ja ne znam. Prosto ne znam. Volela bih da sam kao on, ali prosto ne ide. Ja sam mu zahvalna, zahvaljujući njemu sam išla na Mont Everest, on je našao sponzore, a druga stvar je što je on od te priče napravio komercijalu, to je njegova sposobnost.

Zašto si iznela zastavu Beograda, a ne Srbije?

Poneli smo je, ali nažalost onu bez grba i vidi se i ona na vrhu. Muškarci su bili neodgovorni što je nisu pokupili, a ja sam bila vredna, jer sam od gradonačelnika pokupila zastavu Beograda i vukla je do gore misleći da će muškarci poneti ovu drugu. A bili su toliko neodgovorni da nisu poneli ni zastavu sponzora.

Fotografije: Jovica Drobnjak

Share