Originalnost, kreativnost, duhovitost, moć transformacije, vrhunska analitičnost…  samo je deo onoga čime se odlikuje njegov rad. Dragoljub Ljubičić – Mićko je, bez mnogo okolišanja, jedan od najvoljenijih stanovnika Srbije.

Više od 30 godina se bavi marketingom, scenskim, filmskim, televizijskim radom, pisanjem i muzikom. Regionu je poznatiji kao glumac i koscenarista „Indeksovog radio pozorišta“, po knjigama Nacionalni park Srbija 1 i 2, kao i po brojnim popularnim youtube snimcima. Njegova marketinška agencija „Tim talenata“ broji više od 4000 radio reklama i raznih drugih projekata. Od brojnih nagrada izdvajamo jednu od poslednjih, a to je nagrada za životno delo UEPS-a za 2015. godinu.

Za P-portal Mićko govori o savremenom marketinškom dobu, oglašavanju, društvu, integritetu, novim predstavama i eventualnim novim gostovanjima.

 Među prvima ste knjigu Arčibalda Rajsa „Čujte, Srbi“ preporučivali svima za čitanje. Šta danas čitate?

Sedam godina posle izlaska „Nacionalnog parka Srbija“, napisao sam nastavak pod nazivom „NPS2: POLUSMAK POLUSVETA“ i posvetio ga Rudolfu Arčibaldu Rajsu, čoveku koji je još za vreme Prvog svetskog rata, a i u godinama posle toga, upoznao i zavoleo Srbe i bio jako zabrinut za budućnost Srbije. Za knjigu „Čujte Srbi! (Čuvajte se sebe)“ je do pre desetak, petnaest godina relativno malo ljudi znalo, jer nije mogla lako da se pronađe. Sad je, pak, ima svugde, doživela je nekoliko izdanja, ali je i dalje nije pročitalo dovoljno onih kojima je to što u njoj piše najpotrebnije. Da sam ministar prosvete, uveo bih je u lektiru za osnovnu školu, a neki delovi bi morali da se znaju i napamet za prelaznu ocenu…

Inače čitam sve novo što me zainteresuje, ali se često vtraćam i starom štivu. U poslednje vreme šetam od Marija Vargasa Ljose do Džona Grišama, pa preko Noama Čomskog, do Efraima Kišona. Nemam neki konkretan žanr koji preferiram, volim onaj čudesni osećaj kad me knjiga „zarobi“, kad mi ne da da je ostavim.

Čini se da, pored digitalnog, živimo i u nekom „marketinškom“ dobu, gde se marketing upleo u sve sfere života – od korporacija, preko politike, pa do društvenih mreža. Sve se prikazuje boljim i lepšim. Gde je naša odgovornost za to što stvorimo, napišemo, izgovorimo? Ili je, kako se iskustveno čini, sve dozvoljeno?

Mislim da to marketinško doba nije nastala skoro, ono postoji u najmanju ruku od kad postoje religije. Jer, crkva je uvek bila vrlo uticajna i marketinški izuzetno aktivna organizacija, s tim što nikad nije reklamirala ružnjikavu i sivu sadašnjost, nego besprekorno lepu večnost, koja po pravilu dolazi kao nagrada posle te i takve sadašnjosti, pod uslovom da se ponašate tako i tako. Jedna zaista čudesna višemilenijumska kampanja, koja nikad nije prestala, ali je u jednom trenutku morala u značajnoj meri da se prilagodi promenama nastalim dolaskom informatičkog doba.

A razvojem industrije i bujanjem potrošačkog društva, paralelno sa pojavom medija, samo se proširio dijapazon onoga što nam se sa svih strana nudi i obećava i u tom procesu neumereno hvali i ulepšava. Nekakva odgovornost za nešto od toga postoji, ali uglavnom na zapadu, dok mi ovde, kao i u svemu, kaskamo i u toj vrsti regulative, kako zakonske, tako i moralne.

Jednom prilikom ste ukazali na to da je „moralni profesionalni pristup u oglašavanju taj da veruješ u kvalitet proizvoda koji oglašavaš“. Danas imamo stotine novih zanimanja koja se bave nekim delom oglašavanja: pi-ar, copirajter, developer, dizajner, vebmaster, psiholog, dramaturg… čini se, bez mnogo moralnog profesionalizma. Da li je rano da se već sada govori o opasnosti manipulacije koja se svakodnevno kreira i servira?

Oglašavanje, kao nešto što koristi mas-medije za prenošenje poruka, uvek uključuje manipulaciju. Ali manipulacija ne mora uvek da ima negativan predznak. Ona je samo onoliko negativna koliko su negativni motivi onog koji bi da manipuliše. I ne da nije rano da se govori o opasnosti te negativne manipulacije, nego mislim da je krajnje vreme da dođe do osvešćivanja kritične mase društva po tom pitanju, dok ne bude sasvim kasno i ne postanemo potpuno pasivni i otupeli objekti svakovrsne manipulacije, bez snage da izađemo iz sad već sasvim vidljive i opipljive spirale društvenog, duhovnog i kulturnog, a samim tim i nacionalnog propadanja. Jer, kad ljudski rod jednom nestane s lica zemlje, a jednom hoće, neke buduće egzistencijalno inteligentnije vrste koje će nastati posle nas će možda, posle dužeg proučavanja naših fosila i ako ih to uopšte bude interesovalo, na kraju konstatovati da su nas ponajpre uništile upravo posledice te globalne negativne manipulacije.

Koje bi se nove vrste našle u „Nacionalnom Parku Srbija 3“, a koje nove dijagnoze u „Lekovitom šou“, ako bi se pogledala prva polovina 2016. godine?

 Možda ću vas razočarati odgovorom, ali nema tu nekih novih, pomena vrednih vrsta, koje sam u međuvremenu primetio. Gotovo sve one vrste koje su nabrojane u prvom delu „Nacionalnog parka Srbija“ iz 1999. godine, a dopunjene i dodatno razrađene u drugom delu iz 2007. i dalje su tu, okružuju nas i čine nam život dinamičnijim, uglavnom težim. Kažem, nisam primetio nove vrste, ali nikad se ne zna da li će se i kad neka nova pojaviti, jer se ovde najgora socijalna čudovišta lako, brzo i uspešno razmnožavaju, prenoseći uglavnom na naslednike one svoje najgore osobine i praveći tako još gore frankenštajne od samih sebe, ako je to uopšte moguće. Pogledajte, ovde se za sopstveni opstanak grčevito bore samo oni pristojni, odmereni, pošteni, principijelni, vaspitani, obrazovani i stručni. Njima je ugrožena budućnost, a monstrumima nije, oni se multiplikuju. Normalni moraju da beže odavde, da bi mogli da prežive, a ovi ne samo da preživljavaju (nisam rekao preživaju, mada sam mogao), nego žive bezbrižan život i to punim plućima i ne prestaju da prosperiraju, na svoj uvrnuti, dekadentni način, grabeći i proždirući sve čega se dohvate. Zato nije ni čudo da od svih vrsta ovde najbolje uspevaju grabljivci.

Što se projekta „Lekoviti show“ tiče, mislim da smo pokrili sve najbitnije dijagnoze, i to ne samo karakteristične za ovaj trenutak, nego gledano i šire i dalje od toga. Zato i nije bilo nastavka, mada nam je u startu nuđena i druga sezona. Ali nema potrebe ponavljati se. Praktično sve ono što se može smatrati iole normalnim predstavlja danas i ovde dijagnozu teže društvene, ali i duhovne bolesti. A da biste opstali i prosperirali u ovakvoj Srbiji, izgleda da vam ništa od normalnih osobina nije neophodno, naprotiv, svaka normalnost je balast i kočnica u napredovanju na lokalnoj socijalno-patološkoj lestvici.

Da li u ovom trenutku možete da izdvojite nešto lepo, pozitivno, plemenito što dolazi iz Srbije ili regiona. Bio to pokret, ideja, lični čin…

Nedavno mi je jedna vest iz regiona privukla pažnju… Naime, vladika Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački i primorski, organizovao je ne tako davno u ime pravoslavne crkve u Bijelom Polju kod Mostara zajednički iftar za muslimane tog kraja. Pošto su to propratili svi mogući mediji i to kao nešto sasvim pozitivno, sam Vladika se začudio i rekao da ne zna šta je ljudima te toliko tome iznenada pridaju značaja, jer je to njima tamo sasvim normalno, da su oni to održavanje dobrih komšijskih i prijateljskih odnosa gajili oduvek, da je poštovanje komšije, njegove vere i života nešto bez čega se ne može očekivati da taj komšija zauzvrat poštuje nas. Rekao je i da na svim stranama ima dobrih ljudi i da nas upravo međusobno poštovanje i dobrota oplemenjuju, da je sve bolje od podozrenja i mržnje, da je sve bolje od belaja, kako bi rekao narod. A završio je rekavši da je izgleda sve ono što bi trebalo da je najnormalnije postalo čudno.

„Imati integritet znači imati bezuslovnu i nepokolebljivu obavezu prema moralnim vrednostima i dužnostima“ – stoji, između ostalog, čak i na Vikipediji. Kako biste danas na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva definisali ljudski integritet, odnosno, kako ga vi osećate?

 Verovatno nema bolje metafore za nedostatak integriteta od pokušaja da uhvatite pesak i da sve to što ste uhvatili zadržite u ruci. Ne kažem da će sve iscuriti odmah, ali nije lako trajno održati na okupu nešto tako rastresito, zar ne? Nešto tu nedostaje, pa makar i samo voda, da bi taj pesak bar privremeno dobio sopstvenu formu, a da se ne raspe ili da poprimi formu bilo čega u šta ga sipate. Tako je valjda i sa integritetom. On je deo karaktera, ili možda neka proteza karaktera, koja ga pridržava, kako se u nekim životim situacijama ne bi iskrivio do neispravljivosti. Danas rijaliti programi pokušavaju, a često i uspevaju, da ozbiljno veliki broj svojih gledalaca ubede da je za uspeh u životu dovoljno biti poznat, dakle imati na brzinu i na bilo kakav način ispoljen identitet, a da nije nužno imati i integritet, koji se ne stiče ni brzo ni lako. A šire gledano, mnogo je primera kroz istoriju da su ličnosti sa upadljivim identitetom, ali bez integriteta sposobnog da im „pridrži“ problematični karakter, pravile najveća zla i tako uništavala i unazađivala ljudskost u ljudima. Bojim se da to promovisanje identiteta na račun integriteta možemo očekivati i u neposrednoj budućnosti, u ovoj eri sve moćnijih, sve bržih i sve manje kritičkih medija i sve zloupotrebljavanijih socijalnih mreža.

Na čemu trenutno radite ?

 Trenutno radim na dve predstave za nadolazeću jesen. Jednu smo napisali Voja Žanetić i ja i zvaće se „DANAS NAM JE DIVNO DNO“, gde „dno“ ima dvostruko značenje. Jedno značenje je opis sunovrata duhovno-materijalnog bića nacije, odnosno sprege društveno-medijskog i političko-ekonomskog stanja u Srbiji, a po svemu sudeći i u okruženju. Pored toga, DNO je i ime tabloida. To je skraćanica za „Dnevne Novine i Oglasi“, visokotiražni tabloid koji slavi nekakav svoj jubilej. Radnja na sceni se u stvari dešava u pozadini, u backstage-u proslave tog jubileja, gde voditelj programa dovodi jednu po jednu ličnost, zvanice sa proslave, uključujući između ostalih i urednika i generalnog sponzora lista DNO, kako bi sa svakim od njih uradio intervju. Voditelja će igrati glumac Srđan Ivanović, a reditelj je Petar Jovanović. Svojevrstan izazov i atrakcija je što ja igram svih preostalih sedam intervjuisanih likova, od kojih smo neke pozajmili direktno iz mog „Nacionalnog parka Srbija“. Dakle, biće puno presvlačenja, a u tim trenucima se radnja nastavlja sa video ekrana. I pošto je u pitanju snažan satirični komentar, zavijen u oblandu komedije, očekujemo da predstava ostvari dobru komunikaciju sa publikom i da uspešno prenese sve one poruke koje bi po Žanetićevom i mom mišljenju u ovom trenutku trebalo preneti onima koji su dovoljno otvoreni da ih prime i razumeju na pravi način.

Druga predstava je nešto sasvim drugačije i tu nema mog autorstva, u nju sam pozvan kao jedan od glumaca. Rado sam prihvatio, jer mi se dopala ekipa, sastavljena od Jelene Gavrilović, Borke Tomović, Marine Vodeničar, Nade Macanković, Nemanje Oliverića i Miljana Prljete. Reditelj je Peđa Stojmenović. Tekst je adaptacija jednog nezavisnog australijskog filma iz 2015. Zove se „Little death“, scenariste i reditelja Džoša Losona (Josh Lawson). Radi se o uticaju različitih seksualnih fetiša na zajednički život nekoliko ljubavnih i bračnih parova, a ja igram seksologa, koji je istovremeno i narator. Sasvim dovoljno je neobično da bude i zabavno, a za one koji bi da saznaju nešto više o fetišima – i poučno.

Kada vas možemo očekivati u Hrvatskoj i regionu?

 Ne znam, iskreno. Pitanje je koliko mene ljudi van Srbije uopšte znaju, odnosno koliko ih je bilo u prilici da prati ono što sam radio u poslednjih 25 godina, od raspada SFRJ naovamo. Poslednji put sam igrao u Hrvatskoj još početkom devedesetih, s „Indeksovim pozorištem“, dok su se naše predstave bavile celom tom pokojnom zemljom. Posle toga se svašta izdešavalo, pocepalo, isparcelisalo, pa su se i predstave „Indeksovog pozorišta“ hermetizovale i okrenule kritikovanju skoro isključivo srpskog društveno-političkog trenutka. A trenutak je potrajao godinama i takođe bio na jedan specifičan način hermetizovan, imajući na umu pre svega izolaciju pod sankcijama. Što se mojih skorijih aktivnosti tiče, a tu mislim na one u poslednjih pet, šest godina, žao mi je što predstavu „ONE STVARI“, koju sam odigrao preko sto puta u Srbiji i u inostranstvu, nisam imao priliku da igram i u Hrvatskoj, jer je ona koristila univerzalni jezik seksualnosti, braka i emocija. Znam da je bilo planova da se gostuje i u Zagrebu, ali očigledno nisu zaživeli.

A ovo „DNO“ koje spremamo ima tu jednu lokalnu vibraciju, iako je samo jedan od likova konkretna osoba, a svi ostali su predstavnici tih takozvanih elita, novouspostavljenih i u regionu, a ne samo u Srbiji. Ne isključujem mogućnost da bi, ako se ispostavi da to na kraju ispadne univerzalnije razumljivo, moglo da se igra i u susednim zemljama. U međuvremenu, najprisutniji sam preko sopstvenog YouTube kanala – Mićko Ljubičić Official Channel – gde se može naći puno toga što sam radio tokom poslednjih dvadesetak godina, uključujući i film Želimira Žilnika „Tito, po drugi put među Srbima“, u kome sam igrao naslovnu ulogu. A izdvojio bih još dva serijala, oba su išla na TV B92, u razmaku od skoro deset godina: jedan je iz 2007. „Pozovi M, ili će on tebe“ i prošlogodišnji već spomenuti „Lekoviti show“, sa svojih 12 epizoda.