Glavnog urednika dnevnog lista Danas Dragoljuba Petrovića mnogi poznaju kao odličnog novinara, sjajnog kolumnista i briljantnog medijskog satiričara. Novinarstvom se počeo baviti 1994. u Borbi i otada je dobitnik mnogih priznanja i novinarskih nagrada. U tradicionalnoj godišnjoj novinarskoj anketi u Srbiji, u kojoj učestvuje više od sto novinara i urednika, proglašen je najboljim novinarom 2010. godine. Njegove satirične kolumne “Važne stvari”, “Čekajući fajront”, “Srbija do Tokija” i “Žvaka u pepeljari” nikoga nisu ostavljale ravnodušnim, a oni koji su se osjećali pogođenima uzvraćali su tužbama i prijetili osvetom. Na vrućoj stolici glavnog urednika nezavisnog Danasa Petrović je od 2016. godine.

Kako se vidi Srbija iz stolice glavnog urednika Danasa?

Osmog juna Danas je proslavio 21 godinu postojanja. U Danasu radim već devet godina, a pre toga sam bio u Našoj Borbi koja je bila neka preteča Danasa. Ta 21 godina postojanja za taj je list uvek bila neka muka, jer je Danas imao problema sa vlastima – i sa onim prodemokratskim, a pogotovo sa onim autoritarnim. Uvek smo bili pod pritiskom. Osim toga, Danas je atipičan list, ne samo u Srbiji nego i u regionu, jer su recimo njegovi vlasnici i sada, nakon dve decenije, neki od urednika, novinara ili neko iz drugih segmenata lista. Kada se 1997. pravio Danas, bila je to samoubilačka misija tih ljudi koji su nakon Naše Borbe došli da stvaraju novi list.

U čemu je taj, kako kažete, samoubilački poduhvat Danasa?

Praviti nekomercijalne novine u Srbiji, kao što je to Danas, čisti je mazohizam, i sada i nekada. Slične novine Danasu u Srbiji su jedino Politika, ali to je državno finansiran list. Mi na primer iz principa ne pratimo ubistva i slične stvari, jer za nas je to zloupotreba tuđe nesreće; ne pratimo reality show programe, estradu, čak ni zabavu. Uređivačka politika Danasa bar je 30 posto opoziciona, što znači da smo stalno pod paljbom.

 Kompromisi zbog kredita

 Kakva je zapravo medijska scena u Srbiji?

Paradoks je u tome što sadašnja vlast kaže da želi da napravi pristojnu Srbiju i želi je uvesti u Evropu, a podržavaju je najnepristojniji i najprimitivniji mediji, kao što su Pink, Informer i opskurne televizije i novine. Takođe, takvi mediji linčuju svakoga ko hoće da se bavi normalnim novinarstvom. Srbija ima taj problem da pola stanovništva gleda domaće serije, reality programe i naslove sa ogromnim masnim slovima. A onda, nijedna vlast ne voli negativni publicitet: ja sam dosta negativno pisao i o vladanju Borisa Tadića, ali danas baš postoji neka vrsta organizovanog linča prema novinarima koji žele da se bave svojim poslom i pišu kritički o društvenim anomalijama.

Grupa opozicijskih stranaka trenutno, čini se, djeluje prilično razjedinjeno i nemoćno?

U opozicionim partijama u Srbiji postoje trenutno dva problema: prvo, sve su to partije istrošenih ljudi, a drugo, na njihovim sastancima svako od tih lidera hoće da bude glavni, da bude alfa mužjak i da dominira nad ostalima. Primer Saše Jankovića, koji je bio donedavni lider opozicije i koji je i na prošlim izborima sa svojim Pokretom slobodnih građana dobio šesto hiljada glasova, nakon samo godinu dana doživio je sunovrat, pao na šezdeset hiljada glasova i na to da su ga napustili najviđeniji saradnici. Ljudi jednostavno nisu hteli da gledaju autoritarno ponašanje u stranci koja se bori za građanske vrednosti.

Postoji li ekonomski pritisak na medije?

Danas ima najjeftiniji oglasni prostor, ali mnogi raskidaju ugovore jer su pod političkim pritiskom zbog saradnje sa nama. Sa druge strane, mi se javljamo na konkurse, na primer Ministarstva kulture koji otvara projekte afirmacije rodne ravnopravnosti i onda nas napadaju državni mediji zato što tražimo novac od države, a pišemo protiv nje. Zašto ne bismo mogli da učestvujemo na državnom konkursu kada smo i mi porezni obveznici kao i svi drugi? I ne pišemo protiv države nego protiv konkretnih poteza određene vlasti. Stvorena je atmosfera da privatnici hoće da nam daju pare, ali neće da se vidi da im je izašao oglas kod nas, što je potpuno abnormalno. Ili se neko opet iz inata oglašava kod nas… Sa druge strane, određeni tabloidi prolaze na medijskim konkursima, a krše novinarski kodeks na dnevnoj bazi. Recimo, prema međunarodnom istraživanju, list Informer, koji ima sto trideset hiljada dnevnog tiraža, imao je na 305 naslovnih strana 360 lažnih vesti. Očito je da politika ovde hronično ne želi da podrži nezavisno, kritičko i ozbiljno novinarstvo, nego ono propagandističko. Postoji kablovska televizija N1 koju pola Srbije ne može da gleda, a postoje i nedeljnici, NIN, Vreme i Nedeljnik, koji svi zajedno imaju 20.000 čitalaca. Političare zanimaju mediji koji se obraćaju širokim masama, jer se tu nalaze njihovi glasači.

Srpska napredna stranka pobjeđuje na svim izborima posljednjih godina, od lokalnih preko parlamentarnih do predsjedničkih. Kako objašnjavate taj fenomen?

Način vladanja SNS-a je neka vrsta supermarket politike: ima za svakog ponešto. Ako ste rusofil, SNS je dobar sa Putinom, ako ste evrofil, Vučić pregovara u Briselu i otvaraju se nova poglavlja…

Pre svega, tu postoji problem prethodnih vlasti. U 12 godina prodemokratskih vlasti Srbija se nešto promenila nabolje, ali mnogo stvari nije rešeno. Način vladanja SNS-a je neka vrsta supermarket politike: ima za svakog ponešto. Ako ste rusofil, evo SNS je dobar sa Putinom, ako ste evrofil, Vučić pregovara u Briselu i otvaraju se nova poglavlja. Ko je za mir u regionu, može da kaže: evo Vučić racionalno pregovara sa Hrvatima i Bosancima, ako treba da se zaoštri sa susedima, tu su ministri za zaoštravanje. I drugo, kao što rekoh, tu su mediji koji ga podržavaju i to je sve jako dobro koncipirano. SNS ima nacionalni imidž, što narod voli, ali je preuzeo liberalne parole od recimo Čede Jovanovića. Kada pitate narod zašto vole SNS, oni kažu da SNS gradi i radi. Osim toga, njihov predsednik Vučić je izgradio imidž borbe protiv korupcije: hapšenje Miroslava Miškovića kao najvećeg biznismena i najbogatijeg čoveka u Srbiji uzdiglo je Vučićev rejting u nebesa, kao borca protiv tajkuna i mafije. Narod voli demagogiju i jednostavna rešenja.

Poznati filmski režiser Miša Radivojević nedavno je rekao da je socijalno stanje u Srbiji danas svedivo na jednu riječ – užas. Slažete li se s tom tvrdnjom?

Problem je u tome da ljudi u Srbiji već 25 godina, otkada su počeli ratovi, ne mogu da žive od svoje plate. Ovde svaki čovek mora da radi tri posla da bi mogao da preživi. Recimo, ja sam glavni urednik Danasa, a imam još dve tezge: pišem kolumne za N1, imam tamo i neku emisiju i pišem za Nedeljnik. Većina ljudi u Srbiji danas je u kreditima, što u bivšoj državi nije bio slučaj. Ljudi su se tada osećali slobodnijima jer nisu imali šta da izgube, a danas kada imaš kredit za stan koji plaćaš 200-300 eura mesečno, onda se prave razne vrste kompromisa. Na primer, mnogi dobri novinari rade u petparačkim novinama daleko ispod svog nivoa, ali kažu da su u kreditima koje će otplaćivati još 30 godina i moraju da rade svašta.

Koja je vaša maksima kao glavnog urednika Danasa?

Dnevni list Danas su građanske novine i moje prvo geslo je da u takvim novinama moraju da se čuju sva moguća mišljenja, osim onih koja šire mržnju i proklamuju anticivilizacijske stavove. Dakle, morate u takvim novinama da imate najširi spektar stavova, da bi čitalac mogao iz svega toga da izvuče neki zaključak za sebe. Problem sa takvim geslom je kada na primer intervjuišemo Boška Obradovića, čelnika pokreta Dveri, koji jesu desničarska stranka, ali su i neki politički faktor i imaju predstavnika u Skupštini, pa nas kritikuju čitaoci da smo se slizali sa desnicom. To mi se čini besmislenim: mi smo recimo i u Našoj Borbi, takođe građanskim novinama, još u vreme Miloševića pratili izjave i delovanje Vojislava Šešelja, koji je, uzgred rečeno, našeg tadašnjeg glavnog urednika nazivao majorom CIA-e. U Srbiji se često ne mogu čuti sve strane i zato što predstavnici vladajućih partija često bojkotuju nezavisne medije i neće da daju izjave oko nekog gorućeg problema.

Twitter javnost

Što u Srbiji danas znači javnost?

Da, to je kompleksno pitanje. Sada zaista ima više paralelnih javnosti i teško je baviti se novinarstvom i zamišljati neku “svoju” čitalačku publiku, kada danas više ne znaš koja je to “prava” javnost. Postoji na primer tzv. twitter javnost koja se zgražava nad svakim našim uređivačkim potezom u novinama i mene na svakom drugom kolegiju obaveštavaju šta je na Twitteru napisao ovaj ili onaj o našoj naslovnoj stranici. Pitanje je tko su ti ljudi koji pišu na Twitteru, koliki je njihov broj, ali činjenica je da poruke potpuno anonimnih ljudi koji mogu da kažu najnebuloznije stvari i komentare svakodnevno možemo videti na tim mrežama. Kako kaže Umberto Eco, danas na društvenim mrežama, poput Twittera i Facebooka, imamo “invaziju idiota koji smatraju da su nobelovci”.

Takozvane građanske stranke dobile su na prošlim lokalnim izborima u Beogradu 2,5 posto i manje. Možemo li govoriti o propasti takvih stranaka?

U Novom Pazaru su Ujedinjeni Arapski Emirati dali donaciju za izgradnju dečijeg vrtića, pa se taj vrtić sada zove – Abu Dabi. U Srbiji je mnogo toga postalo karikatura i jedino satirom možete da objasnite stvari a da ne budete patetični

Ima više razloga zbog čega trenutno zamiru građanske stranke u Srbiji, u prvom redu demokratske partije. Treba reći da kada je Srpska napredna stranka sa Aleksandrom Vučićem na čelu 2012. došla na vlast, mnogi istaknuti predstavnici iz građanskih krugova poverovali su da Vučić može da sprovede one ideje koje Demokratska stranka, koja je do tada bila na vlasti, nije umela i počeli su javno da ga podržavaju. Čuveni opozicioni novinar Petar Luković je jedan od takvih predstavnika te druge Srbije, ali i mnogi drugi intelektualci koji su počeli da podržavaju Vučića, i demokratski blok se naprosto raspao. Sa druge strane, Demokratska stranka je imala problem što se na vlasti pokvarila, bar u očima građana: ta je stranka od 1990-ih do danas uvek bolje izgledala onda kada je u opoziciji i kada nije imala tih plaćenih mesta u upravnim odborima i raznih drugih sinekura. Oni i danas funkcionišu kao partija, ali njihovo biračko telo se raspalo. To biračko telo u Srbiji danas se ne vezuje uz stranku nego uz istaknute ličnosti koje bi na izborima eventualno mogle da ugroze Vučića. I zato je Demokratska stranka tako katastrofalno izgubila u Beogradu, jer se opoziciono biračko telo okupilo ne oko DS-a, nego oko osobe za koju je verovalo da bi mogla da pobedi Vučića: kao što znamo, to je bio Dragan Đilas i njegova koalicija malih stranaka.

Na kraju, kada se čitaju vaše aktualne crnohumorne kolumne, čini se kao da zemlja danas živi u nekoj vrsti teatra apsurda. Zašto je tome tako?

Stvarnost je sama po sebi iskrivljena i vi je ne možete iskarikirati toliko koliko je ona sama po sebi karikirana. Recimo, jedan nemački investitor koji je napisao pismo namere da će u Čačku nešto da gradi, dobio je u tom gradu svoju ulicu. Jedan moj kolega je na tu temu ironično rekao kako smo “petsto godina bili pod Turcima, a sada ćemo još petsto godina biti pod investitorima”. U Novom Pazaru su Ujedinjeni Arapski Emirati dali donaciju za izgradnju dečijeg vrtića, pa se taj vrtić sada zove – Abu Dabi. Kako takve informacije možete dodatno da iskarikirate? Jedine TV emisije koje su kritički orijentisane prema društvenoj stvarnosti su satiričke, ako uzmete da su najgledanije one Zorana Kesića i Ivana Ivanovića, a opet nemate ozbiljnih emisija u kojima se na jedan respektabilan način ukrštaju koplja o ključnim temama. Takve emisije, jednom mesečno, obično završe međusobnim urlanjem sagovornika, pa su onda i one neka vrsta karikature. U Srbiji je mnogo toga postalo karikatura, pa jedino satirom možete da objasnite stvari a da ne budete patetični. Nisam optimista u vezi mogućih promena, u situaciji kada zapravo ne postoje ozbiljni mediji.