Dvanaest godina od martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji

Share

U trodnevnom nasilju, pokrenutom naopakim tumačenjem nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka, ubijeno je 11 Albanaca i osam Srba. Osim 19 žrtava nasilja, kako glasi zvanična verzija događaja, šest leševa dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu, nikada nije identifikovano. Oko 900 osoba, Srba, Albanaca i pripadnika međunarodnih misija je povređeno. Proterano je više od 4.000 Srba.

Više od 800 objekata, uključujući 35 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno. Prema procenama UNMIK-a, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Povređeno je više od 100 pripadnika Kfora i policajaca UN, a zapaljena su i 72 vozila međunarodnih snaga.

Statistika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju pokazuje da je, zbog martovskog nasilja, kosovsko pravosuđe pokrenulo 400 slučajeva.

Prema izveštajima UNMIK policije, u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, nekoliko policajaca je ranjeno, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije bila reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.

Istovremeno, talas nasilja pokrenuo je seriju političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kai Eidea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao alibi za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i podrške SAD za takav potez kosovskih Albanaca.

Tokom demonstracija, zabeleženo je i nekoliko slučajeva kada su Albanci pomagali napadnutim Srbima, ali i oni su ubrzo postali meta ekstremista.

Nasilje organizovano

Nemačka obaveštajna služba, BND, od samog početka tvrdila je da su demonstracije unapred planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova.

Drugog dana nasilja, na Kosovo je stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad Kforom od Nemca Holgera Kamerhofa i odobrio razmeštanje pojačanja, koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne. Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije smenile su šefa UNMIK-a Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju te godine, postavile Sorena Jesena Petersena.

Prištinski medijski mogul Veton Suroi tvrdio je tada da je politička elita kosovskih Albanaca prilično „žalosna grupa ljudi“, lažno patetična i prema Srbima i prema Albancima. Nešto žešći bio je najznačajniji albanski književnik Ismail Kadare koji je svoje sunarodnike na Kosovu oštro ukorio zbog pomisli da će im paljenje srpskih crkava doneti bilo šta dobro. Nasilje je osudio i tadašnji premijer Kosova Bajram Redžepi.

Uprkos spektakularnim izjavama međunarodnih zvaničnika kako je reč o orkestriranoj, dobro organizovanoj i pripremljenoj akciji, pozatvarano je oko 260 manje ili više anonimnih učesnika demonstracija, pod optužbama koje se kreću od nasilničkog ponašanja, krađe, pa sve do ubistva.

Pogrom-s

Tadašnji komandant južnog krila NATO-a, admiral Džonson, neposredno po izbijanju nasilja izjavio je da događaji na Kosovu „deluju okrestrirano i organizovano“. „Razvoj događaja na Kosovu poslednjih dana ukazuje na postojanje organizovanog obrasca u tom nasilju“, rekao je tada Džonson.

Slične izjave dolazile su i od tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Jap de Hop Shefera, koji je kosovske Albance upozorio da greše ako veruju da organizovanim nasiljem mogu dobiti od međunarodne zajednice ono što žele.

I komandant međunarodnih snaga u Bosni, general Virdžil Peket, čije su snage pritekle u pomoć kolegama na Kosovu, potvrdio je da su neredi „vrlo dobro orkestrirani i organizovani“, dok je komandant italijanskih snaga na zapadu Kosova, Alberto Primiseri izjavio da su „Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo“.

Najznačajniji među uhapšenima, neposredno posle nereda, bio je Sami Ljuštaku, nekadašnji uticajni komandant OVK i drugi čovek zvanično nepostojeće Kosovske tajne službe, koji je bio osumnjičen da je podstrekavao nasilje 17. i 18. marta, ali optužnica protiv njega nikada nije podignuta.

Kao glavni inicijatori nasilja označavane su razne organizacije veterana OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije – Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKČK), ali je, kako navode zapadne diplomate, „teško poverovati da su grupe koje su prethodno jedva uspevale da skupe dve ili tri hiljade ljudi, odjednom na nasilje nagovorile gotovo 60.000 Albanaca“.

Hronologija nasilja

Scenografija za destrukciju postavljena je kada je čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani obznanio utapanje albanskih dečaka, opisujući ga kao „napad srpskih bandita“, što izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora nije bilo u stanju da zauzda.

Barani je, nedugo zatim, uhapšen pod sumnjom da je organizovao nemire, ali je jednako brzo pušten iz zatvora zbog nedostatka dokaza.

Tadašnji portparol UNMIK policije Derek Čepel demantovao je da su dva albanska dečaka nastradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano. Takođe, utvrđeno je i da je, osim dečaka koji je svedočio pred kamerama, smrt u brzacima Ibra izbeglo još dvoje dece, ali se njihove izjave nijednom nisu pojavile u medijima. Čepel je ubrzo nakon nemira smenjen sa dužnosti, pošto je međunarodna administracija uvela „nešto restriktivniji pristup informacijama“.

Ipak, albanski mediji, pre svih Radio-televizija Kosova, nastavili su da emituju kontroverzna tumačenja tog događaja, pa je i broj demonstranata u nekoliko mesta na Kosovu sa jedva desetak hiljada za nekoliko časova porastao na punih 60.000. Nasilne demonstracije, istovremeno, zahvatile su 33 mesta na Kosovu.

„Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom“, navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja.

Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice, kao i uništavanje sela Svinjara i Belog Polja, jer su vojnici NATO-a, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri pasivno posmatrali divljanje demonstranata.

Nasilje se, zatim, progresivno širilo po čitavom Kosovu. U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi, zatim, popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir svetog arhangela Mihaila, iz koga su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice.

Vojska Srbije i Crne Gore podigla je borbenu gotovost na najviši nivo, ali je NATO odbio ponudu Beograda da se vojska angažuje u smirivanju nasilja na Kosovu.

 

Izvor: RTS

Share