Episkop Fotije: Sve totalitarne države i sistemi biće samo bleda senka onoga što nam se sprema!

Share

– Svi smo svesni da živimo u eri globalizma, koji kao žrvanj melje sve pred sobom – i nacije i vere i kulture. Ratovi u Egiptu, Libiji i Siriji nam to najbolje svedoče. Oni neće na tome stati. Globalisti svim sredstvima vode borbu protiv nacija, pokušavajući da brišu sve razlike, zarad stvaranja novog komunizma, tj. globalizma kao grobnice svih naroda, koja će biti proglašena bastionom mira, slobode i blagostanja – kaže u razgovoru za „Iskru“ episkop tuzlansko-zvornički g. Fotije.

Vaše Preosveštenstvo, na ustoličenju govorili ste o velikim stradanjima srpskog naroda u eparhiji na čijem ste čelu. O stradanjima i u Prvom, i u Drugom svetskom ratu, ali i u bližoj prošlosti, od 1991. do 1995. godine. Sada se ponovo skrnave srpske crkve, srpska gorbolja. Šta savetujete onima koji dođu na svoje groblje a nađu porušene spomenike, dođu u crkvu pa nađu je oskrnavljenu?

– Život je velika drama. Najveći umovi ovoga sveta, od antičkih mudraca, Sokrata i Platona, pa sve do modernih materijalista i egzistencijalista, pokušavali su da objasne tajnu života, tu dramu i preplet svetlosti i tame, dobra i zla, i nisu uspeli. Bolje reći, uspeli su delimično. Za nas verujuće hrišćane, jedino rešenje i odgovor na sve životne i ljudske nedoumice dao je sam Hristos, postavši realan i savršen čovek, a budući Sin Božiji od večnosti.

Ušavši u maticu i vrtlog ovoga sveta, Hristos je postao Put, Istina i Život, darujući nam sve to svojim Krstom i Vaskrsenjem. Sve, dakle, što zateknemo srušeno, bilo crkve ili sela, to vidimo kao krst i stradanje i sve to vapije za obnovom i vaskrsenjem. Misija jednih je da ruše, drugih da obnavljaju. Ovo drugo je, mislim, uzvišenije.

Na čelu ste najveće eparhije SPC u Bosni i Hercegovini. U kavom ste stanju zatekli narod, crkve, manastire, sveštenstvo, monaštvo, šta je ono što im svakodnevno govorite, savetujete… Šta su najvažniji poslovi pred Vama?

– Ono što je dobro započeto, da nastavimo, nemanjićki da gradimo crkve i manastire i čuvamo narodnu dušu od zla i greha. Ova eparhija je veliko gradilište. Trebaju nam tri života da bismo sve dovršili. To je jedna dimenzija našeg podviga. Druga, možda teža i uzvišenija je kako da i u naše vreme tzv. postmodernizma posvedočimo živog Hrista, da ga oživimo i oprisutnimo u realnom životu. To je punoća podviga i nas vladika, sveštenika i Crkve u celini. Bez toga smo u iskušenju da sve svedemo na priče i duhovnu arheologiju. Ne treba zaboraviti da su Dvanaestorica galilejskih ribara pokrstili čitavu vaseljenu, drevnu Grčku i Rim, jer su imali Hrista u srcima svojim. To mora biti i naš ideal danas, bez obzira što, po svim znacima, živimo pred kraj ljudske istorije.

Govorili ste na ustoličenju i potrebi jačanja nacionalne svesti kod našeg naroda. To je sada poprilično u koliziji sa novim evropskim trendovima gde se ništi sve što je nacionalno, gde se jačanje nacionalne svesti, tradicije, vere, često naziva nacionalizmom, šovinizmom…

– Svi smo svesni da živimo u eri globalizma, koji kao žrvanj melje sve pred sobom – i nacije i vere i kulture. Ratovi u Egiptu, Libiji i Siriji nam to najbolje svedoče. Oni neće na tome stati. Globalisti svim sredstvima vode borbu protiv nacija, pokušavajući da brišu sve razlike, zarad stvaranja novog komunizma, tj. globalizma kao grobnice svih naroda, koja će biti proglašena bastionom mira, slobode i blagostanja.

Tako će poslednja prevara postati gora od prve, naime, sve totalitarne države i sistemi, biće samo bleda senka onoga što nam se sprema. Ima li tome leka i kako se tome suprotstaviti, tom „staklenom dvorcu“, kako ga je nazivao Dostojevski? Ima! Ljudskost i poštenje i sve ono što jedna nacija, kao dar od Boga nosi u sebi. U tome nema nikakvog šovinizma, niti teorije natčoveka, već je to afirmacija nacije u onom najboljem i iskonskom smislu. Upravo je to razlog zašto Putin vraća patriotizam u ruske škole; jer u ruskoj ideji ne postoji globalizam, već bratstvo svih naroda, utemeljeno na božanskim i ljudskim principima.

Svedoci smo politike dvostrukih aršina, da se za sve što se na ovim prostorima desilo krivi samo jedna strana, dok se na drugoj oslobađaju krivice oni čija je krivnja sasvim izvesna, jasna… Svedoci smo nepravdi koje bole do samog srca. Kako reagovati na te nepravde? Šta je Vaš očinski, pastirski savet?

– Ovaj svet je dolina plača, dolina jada, muke i nepravde. I tako će, na žalost, biti sve do Drugog dolaska Hristovog i Suda Božijeg, kada će Bog izbrisati svaku suzu sa ljudskog lica. To je jedina uteha, a ne iluzija, koja daje istinski smisao svemu i zato ne zavidimo dželatima i zlotvorima, jer oni nikada neće videti Lice Božije. Zemaljski sudovi su kao sve zemaljsko – promenljivi i nepostojani. Nesavršeni. Tragičari su oni ljudi koji traže i očekuju konačnu pravdu u ovome veku i u ovome životu. To će biti samo u večnosti, a do tada nam valja u mukama i nevoljama spasenje tražiti.

Svedoci smo brojnih stradanja srpskog naroda naročito na srpskom Kosovu. Otimanja terotorije, otimanja i rušenja crkava, manastira, otimanja imovine, paljenja kuća, ubistava… Kakav bi trebalo da bude naš odgovor kao naroda, da opstanemo, a istovremeno i da ostanemo na putu o kojem Vi govorite?

– Naš Patrijarh Irinej često govori da je Kosovo naš Jerusalim. Tamo je naša duhovna Kolevka, ne mit i mitologija. Koliko se mi Srbi budemo vraćali sebi, Bogu i svojoj veri, toliko ćemo se vraćati Kosovu i Metohiji, Lazarevom zavetu i kosovskim božurima. Ne može jedan narod da živi bez svojih korena. Svaki se čovek, kao i jedan narod, u svetom Jevanđelju upoređuju sa drvetom. Naši srpski koreni su na Kosovu, a plodovi su po čitavom svetu, ma gde naš narod živeo.

Moćnici ovoga sveta, rukovođeni idejom globalizma, pokušavaju da nam otmu Kosovo, ali neće uspeti, jer je Božija prva i poslednja. Kosovo možemo izgubiti samo onda, ako ga ne bude u našim srcima.

Napadima su izloženi naša vera, naš jezik, porodica, tradicija, kultura, sve ono na čemu počivamo kao narod. Umesto starih i proverenih veza i prijateljstava po veri i krvi, nude nam se neka nova neprimerena našem duhu i tradiciji… Šta će od od nas ostati ako ostanemo bez svoje vere, bez svog jezika, pisma, krsne slave, porodice, tradicije?

– Negde je jedan američki diplomata na pitanje: „Dokle ćete mučiti i unižavati Srbe?“, odgovorio: „Dok ne napravimo od njih Čehe.“ To je suština. Sve obezličiti, modifikovati i napraviti čoveka novog doba (New Age), koji jede da bi živeo i živi da bi jeo. Upravo ono što je govorio Veliki inkvizitor kod Dostojevskog: Mi ćemo nahraniti ljude i oni će poći za nama. Zato je danas zadatak Crkve i svakog normalnog čoveka patriote da se suprotstavi tom uniženju ljudskog bića i da svi zajedno kažu: „Ne živi čovek samo o hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih.“ Svi zajedno smo, dakle, pozvani da čuvamo sve ono pozitivno što je čovek vekovima stvorio – dar jezika, pismenost, kulturu. Jedino se na taj način možemo suprostaviti Molohu globalizma, o čemu su pisali Orvel i drugi umni ljudi, oni koji sačuvaše božanski lik i božansku ikonu u sebi. Takvi ljudi su nada i uteha našeg vremena, jer su čuvari vere i ljudskog dostojanstva.

 

Izvor: Iskra, autor: Zoran Šaponjić

Share