Fašizam je najveće zlo čovečanstva

Share

Iako su mu u Drugom svetskom ratu ustaše ubili oca, a i sam je u dobi od svega pet meseci završio u koncentracionom logoru, Slobodan Landup iz Borova uspeo je preživeti rat, bez gorčine i mržnje živeti ispunjen život i dočekati praunuke. Rođen je u predvečerje rata 1941. godine, kao treći sin uglednog sveštenika Pantelije Landupa koji je služio u mestu Striježevici u požeškom kraju, gde je rođen i naš sagovornik.

– U Striježevici je sagrađena nova crkva, čiji je starešina, kao mlad sveštenik, bio moj otac. Sam je oslikao unutrašnjost crkve, što mu je pomoglo da napreduje i dobije crveni pojas i državnu stipendiju za studije na Likovnoj akademiji u Parizu. Moja mati i nas trojica sinova dobili smo njegovu platu, da za vreme očevih studija imamo od čega živeti. Sve se to izjalovilo u aprilu 1941., kada je uspostavljena NDH i kada je počela hajka na viđenije ljude. Moj otac je optužen da priprema đurđevdanski ustanak. Uhapšen je i odveden u logor Danica kod Koprivnice, pa u Gospić i naposletku na Velebit, u logor Jadovno. Tu je i stradao s još, kako se procenjuje, 30-ak hiljada ljudi, među kojima je bilo i 13 sveštenika Srpske pravoslavne crkve i drugih crkvenih velikodostojnika – priča Slobodan Landup.

– Ja se kao dete u bešici ničeg ne sećam, ali sam čuo priče starijeg brata i majke. Uhapšeni smo i odvedeni u logor Caprag kod Siska. To je bio sabirni logor za žene i decu uhapšenih i nestalih sveštenika. Već su mnogi od njih tada bili ubijeni, ali mi to nismo znali. Nismo znali ni za smrt oca, koji je ubijen u Jadovnom. Tek 1950-ih godina, zahvaljujući Međunarodnom crvenom krstu, saznali smo gde je stradao. Na tom mestu Srpska pravoslavna crkva izgradila je spomenik ubijenim sveštenicima. Nama su poslali sliku da znamo gde je grob pokojnog oca – nastavlja naš sagovornik.

Njegov otac Pantelija imao je svega 28 godina kada je ubijen. Uhapšen je već 14. aprila, u prvom talasu hapšenja uglednijih Srba, odmah nakon uspostavljanja zločinačke NDH.

– Računamo da je već 22. maja bio u Jadovnom. Mama ga je posetila početkom maja u logoru Danica. Nisu im dali da se vide. On je ipak uspeo da proturi ceduljicu na kojoj je pisalo: „Seko, čuvaj djecu!“ To je bio znak da nije verovao da će izaći živ iz zarobljeništva. Odatle je u transportu s ostalim Srbima, Jevrejima i drugima završio na Velebitu. Taj logor je likvidiran po naredbi italijanskih vlasti, jer se nalazio u njihovoj okupacionoj zoni. Ustaše su ga likvidirali tako što su poubijali sve zarobljenike i bacili ih u jame. Jedna od tih jama je i grobnica mog oca – priča Slobodan Landup.

S majkom i braćom proveo je oko mesec i po dana u logoru Caprag. Iz logora ih je spasio rođak Joso Pavičić, vlasnika ugljenokopa Lepavina.

– Iz Beograda je deda Đuro stupio u vezu s Josom koji je došao po nas u logor i doneo nam tzv. ausvajs. Ušli smo u prvi transport prema Srbiji i stigli u Zemun na pontonski most. Tamo nas je dočekao i prihvatio pokojni deda. Tako smo preživeli…

Slobodanova prva sećanja iz detinjstva vezana su uz Srbiju, kamo su stigli u julu 1941.

– Živeli smo u lepom pomoravskom selu Trnovču, između Velike Plane i Smedereva. Tu je započelo moje detinjstvo. Tu sam spoznao da sam živ i tako do desete godine, dok se nismo preselili u Smederevsku Palanku. Živeli smo u kući koju nam je besplatno ustupio solunski borac, nosilac Karađorđeve spomenice i ranjenik na Kajmakčalanu – seća se Slobodan.

– To su bila teška, sirotinjska vremena. Moj deda je s učiteljskom platom izdržavao nas šestero, mamu, baku i nas troje dece. Situacija će se popraviti tek krajem pedesetih godina, kada se i mama uspela zaposliti. Uz dedinu penziju i maminu platu mi smo se iškolovali. Najstariji brat završio je za sveštenika. Srednji brat završio je Ekonomski fakultet, a ja sam profesor istorije. Fakultet sam završio u Zagrebu. Uspeli smo da se iščupamo iz teške životne situacije, preživeli smo rat, stekli svoju decu i dosta smo velika porodica. Od nas trojice jedino sam ja danas živ – priča ovaj 77-godišnjak, koji u svom unuku na studiju na Likovnoj akademiji u Beogradu vidi svog oca Panteliju, kojeg nikada nije upoznao.

Slobodan je porodicu rano zasnovao, u 21. godini života. Sudbinski susret dogodio se u Osnovnoj školi u Rajićima.

– Moja supruga Mila i ja sreli smo se zbornici negde 1962. godine. Ona je bila mlada nastavnica i od tada se nismo razišli. U braku smo dobili dva sina, četvero unučadi i, hvala Bogu, dočekasmo i praunuke. U ovim zlatnim godinama stalno se držimo za ruke – s velikom ljubavlju i poštovanjem govori o svojoj supruzi, omiljenoj nastavnici mnogih generacija.

Radni vek je proveo u prosveti. Prvo na službi u rodnom selu svog oca, Rajićima, gde je kao mladi profesor radio u tamošnjoj osnovnoj školi, a zatim s porodicom dolazi u Borovo, gde je bio direktor tamošnje škole do 1981. godine. U njegovo vreme izgrađeni su novi deo školske zgrade i sportska dvorana. Naš sagovornik ostavio je velik trag i u društvenom životu Vukovara i Borova. Od rane mladosti opredeljeni je antifašista. Osnivač je i prvi predsednik Zajednice antifašističkih boraca i antifašista Vukovarsko-sremske županije, koju danas čine antifašističke organizacije s područja grada Vukovara i opština Borovo i Trpinja i aktuelni je predsednik Udruženja antifašističkih boraca i antifašista opštine Borovo.

– Antifašizam nije ideologija. To je kućni odgoj. Moja mati nikada nije rekla da su mi oca ubili Hrvati, nego ustaše. To sam zapamtio još kao dete. Velik broj ljudi sačuvao je glavu zahvaljujući poštenim i dobrim ljudima. Da nije bilo pokojnog dede Jose, mi verovatno ne bismo preživeli logor. Jedna je učiteljica u logoru tražila od moje majke da me preda. Rekla je: „Umreće vam taj mali!“ Mama je kazala: „Ako umrem ja, neka umre i on sa mnom“. Tek posle rata je saznala da je zapravo bila reč o velikoj humanitarnoj akciji na čijem je čelu bila Diana Budisavljević, austrijska humanitarka, koja je iz logora smrti spasila više od 12 hiljada dece – priseća se ovaj borovski penzioner.

– U Evropi se danas javljaju recidivi fašizma, negirajući sve ono dobro što je urađeno u borbi protiv fašizma. Jasno je da su u toj borbi stradali i nevini ljudi, s obe strane, što ne umanjuje njen značaj. Fašizam je najveće zlo čovečanstva. Danas moramo opominjati mlade ljude, pomoći im da uđu u suštinu, da shvate o čemu se tu zapravo radi. Ovaj politički populizam, s povlađivanjem pojedinim grupama i grupacijama, zapravo je primicanje fašizmu. Te grupacije će vrlo brzo ojačati, čim dođe do veće krize. Nude štošta prijemčivo ljudima, naročito mladima. Sada je pet do dvanaest da se Evropa ujedini protiv narastajućeg fašizma, kojem se možemo suprotstaviti jedino antifašizmom koji zagovara ljubav, toleranciju i mir – zaključuje naš sagovornik.

Share