„Dijalog, praštanje, pomirenje – tri su načela koja ću nastojati da primenim u praksi”. Ove reči, izgovorene prilikom inauguracije novog mitropolita zagrebačko – ljubljanskog, gospodina Porfirija, zvučale su kao zavet i pre dve godine su u hrvatskim medijima izazvale vrlo pozitivan odjek. Vrsni novinar i teolog Drago Pilsel tada je iskreno napisao da se jako raduje vladici Porfiriju: „jer sam Hrvat, a imam brata Srbina, pastira kojem mogu otvoriti dušu”.

Mitropolit Porfirije (svetovno Prvoslav Perić), rođen je u Bečeju. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a gimnaziju u Novom Sadu. Godine 1986. završio je Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Godinu dana ranije zamonašio se u manastiru Dečani. Postdiplomske studije završio je u Atini gde je ostao do 1990. godine. Po blagoslovu episkopa bačkog Irineja, otišao je u manastir Kovilj i 1990. godine rukopoložen u čin jeromonaha. Sveti arhijerejski sabor SPC ga je 1999. izabrao za vikarnog episkopa jegarskog pri Eparhiji bačkoj. Odbranio je doktorsku disertaciju Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta na Bogoslovskom fakultetu u Atini (2004). Bio je član RRA, a od jula 2008. i predsednik Saveta. U periodu 2010 – 2011. bio je episkop vojni, a zatim koordinator za saradnju Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije. Mitropolit Porfirije nedavno je razgovarao s novinarom Ekspresa.

Vaš život se ciklično preobražava u misije. Najnovija je pomoć siromašnom srpskom življu u Hrvatskoj. Ko su ti ljudi i kako vidite razmere njihove patnje?

Pre svega, želim da zahvalim uredništvu uglednog „Ekspresa” i Vama lično na mogućnosti da misiju vršim, ovoga puta, zajedno sa Vama. Kao i svakog sveštenika i moj život treba da bude neprekinuta misija i to upravo u duhu Hristovih reči: Kao što je mene Otac poslao i ja šaljem vas. Dakle, ja treba da svoju misiju vršim svedočeći onoga ko me je poslao, a to je sam Hristos i Njegova Crkva. Način svedočenja, odnosno misije, zavisi i od potreba onih kojima sam poslan. Nesumljivo je da je svim ljudima na svakom mestu i u svako vreme potrebna Reč Božja kao osnovni vaspitač, čuvar savesti, duhovna uteha i pravac kroz život. Ali, zajedno sa Rečju Božjom, ljudi kojima sam ja poslan u Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj žive u specifično složenim okolnostima i njima je zajedno sa duhovnom utehom potrebna pomoć zbog nemaštine. Ekonomska kriza u Hrvatskoj pogađa sve, ali nešto više pravoslavne Srbe, najviše zbog posledica rata, okončanog, Bogu hvala, pre dvadeset godina. Meriti, pak, njihovu patnju ili je upoređivati sa patnjom nekih drugih koji žive u izobilju, ali bez ljubavi bližnjeg ili su oprhvani sebičnošću, nije jednostavno. Na primer, sa blagoslovom vladike gornjokarlovačkog Gerasima, posetio sam i banijsko selo Mali Gradac. Sirotinja, gorštaci, ali vredni, ponosni, znaju ko su i šta su. To što znaju ko su i šta su nadvladava svaki strah, svaku patnju.

Ko ih je zapostavio: Bog ili ljudi?

Drugo ime za Boga je Ljubav. I Bog Ljubavi nikoga ne zaboravlja. A mi ljudi, ukoliko i zaboravimo naš narod rasut po selima i gradovima Hrvatske, prilika je da Vi i ja sada zajedno pozovemo vlasti Srbije, privrednike i sve druge, da ih se sete i uključe se u humanitarnu akciju koju vodi Crkva u Hrvatskoj. Potrebni su im hrana, sredstva za higijenu, bela tehnika, poljoporivredne mašine. Već sam rekao da oni žive u uslovima humanitarne krize!

Pre dve godine, ustoličenjem za mitropolita rekli ste: “Spreman sam za dijalog sa svima koji nisu saglasni sa mojim idejama, ali su otvoreni za njihovo razmatranje i razgovor”. Kakvo je sa ovim u vezi Vaše dvogodišnje iskustvo iz Hrvatske i Slovenije?

Upoznao sam nove prijatelje: novinare, reditelje, glumce, muzičare, slikare, političare, ali najviše običan drag svet, sa kojima delim temeljna humanistička načela koja treba da vladaju u međuljudskim odnosima. Oni su, pored pravoslavnih, velikom većinom rimokatolici, ali ima i onih koji za sebe kažu da su agnostici. Ja ih, prepoznajem u stihu Matije Bećkovića: pojedini nevernici Boga lepše zamišljaju. Prirodno, upoznao sam najviše Zagrepčana – finu, dostojanstvenu gospodu i dame, bez obzira na socijalni status. Život je nametnuo da sa njima više razgovaram i sarađujem, ali ne izbegavam ni one sa kojima nisam saglasan.

[pullquote class=”full”]

TRAJNA POMOĆ

Nakon Siska, Gline i Malog Gradca, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska je srpskom stanovništvu slabijeg materijalnog stanja koje živi u karlovačkoj županiji podelila humanitarne pakete i u selu Krnjak kao i stanovnicima slunjskog područja, Vojnića, Tušilovića, Donje Dubrave, Plaškog, Barilovića, Saborskog. Mitropolit Porfirije se nada da će biti više donatora:
„Crkva uvek pokušava da bude uz ljude koji imaju duhovne probleme. Međutim, duhovno nije odvojeno od materijalnog. Najveći deo naših ljudi je otišao, a i oni koji su ostali, isto su otišli – otišli su u sebe, zatvorili se i u Hrvatskoj žive teško, mnogi na rubu egzistencije. Želja nam je, ne samo da ostanemo na ovoj inicijativi, nego da omogućimo konstantnu pomoć našim najugroženijim ljudima, pa da to postane trajan proces”.

[/pullquote]

 

Vreme je takvo da duhovnici moraju biti i psiholozi. Naučili ste da prilagođavanje može biti i pričom i ćutanjem. Šta je danas pogubnije po Vašu pastvu – govor ili ćutanje?

Ćutanja ima različitih. Ukoliko mislite na ćutanje zbog straha da izraze svoj identitet, zbog neizvesnosti, straha kao očekivanja zla kako kaže Aristotel, onda je takvo ćutanje, po mom mišljenju i iskustvu pogubnije. Takva vrsta ćutanja vodi u duhovni i psihološki bezizlaz: getoizaciju, apatiju, depresiju, samoponištavanje. To nije rešenje. Od prvog dana, zajedno sa braćom episkopima i sveštenicima, nastojim da srpsku pravoslavnu zajednicu izvedem iz stanja geta. Da ih ohrabrimo, da ponovo uspostave vertikalu svog pravoslavnog duhovnog identiteta i dostojanstva. Manji je problem u selima, kao u pomenutom Malom Gradcu, ali preostali urbani Srbi, zbog različitih, ponekad i utilitarnih razloga, zatomljujući samosvest, gube i psihološku stabilnost. Mada razlozi za strah nisu uvek neosnovani, do sada sam se uverio da, pored evropskih zakona ovde propisanih i hrvatsko društvo ima kapacitet da, uprkos glasnim pojedincima, u potpunosti prihvati pravo na ravnopravan život pravoslavnih Srba. A nama ništa drugo i ne treba.

Kad ste rekli da Vašu novu dužnost ne doživljavate samo kao novo poslušanje i zaduženje proizišlo iz crkvene hijerahije, već istovremeno i kao ličnu misiju i odgovornost, koliko ste za ove dve godine zadovoljni prilikama da ove dve dužnosti povežete.

Kao što na početku rekoh, moj život treba da bude jedinstvena misija: poslušanje, zaduženje, lična misija i odgovornost. Sve zajedno čini život jednog sveštenika, pa tako i moj. Prilike ne biramo. Da potsetim na reči blaženog spomena Patrijarha Pavla da od čoveka ne zavise vreme i mesto na kome će da se rodi, ali zavisi da li će postupati kao čovek ili nečovek. Nisam u potpunosti zadovoljan koliko sam učinio na afirmaciji srpske zajednice u Hrvatskoj. Čini mi se, ponekad, dva koraka napred tri nazad. Ali, niti hoću niti mogu da odustanem.

Vaš ekumenizam je bio velika preporuka za dužnost u Zagrebu. Imate li valjane sagovornike među duhovnicima Katoličke crkve i njihovu pomoć?

Ekumenizam je za mene sinonim za misiju: svedočenje, dijalog kao suštinska pretpostavka normalnog života, priroda Crkve. Naravno da među katoličkim sveštenicima imam valjane sagovornike. Sa nekima delim bliske stavove, a sa drugima uporno razgovaram i o onome u čemu se ne slažemo.

Sebe vidite i u ulozi pomiritelja. Danas je to nezahvalna uloga u Vašem okruženju. Da li je moguće pomirenje ako jedna strana manipuliše iracionalnom mržnjom i pokušava je pretvoriti u kolektivnu?

Biti pomiritelj uvek je zahvalno. Najzahvalnije. Nijedna sredina nije monolitna. Moje zagrebačko okruženje pogotovo. Ima, ne malo, i onih koji iz svojih koristoljubivih ciljeva manipulišu osećanjima, stvarajući od Srba dežurne krivce za sve, ekonomske nedaće i slično. Kao u starom vicu o Jevrejima i biciklistima. Londonski „Ekonomist” je prošle nedelje pisao o politici zamrznutoj u osamdesetim ili čak četrdesetim godinama prošlog stoleća. Pojedinci za koje se činilo da gledaju unapred, daju autogolove otkrivajući biračkom telu ustaške pretke. Zamislite da se nemački političar hvali dedom esesovcem iz Aušvica. Ali, dovoljno je ovde ljudi koji znaju da je svaka mržnja iracionalna sama po sebi.

Tokom Vaše inauguracije komentator HRT-a je na kraju ceremonije istakao da će se „Porfirijev govor dugo pamtiti i prepričavati”. Šta je ostalo od tog oduševljenja od pre dve godine?

Odgovor je jednostavan: posle reči prelazi se na dela. Na rad, strpljiv i uporan. Nadam se da će takav rad, kada dođe punoća vremena, Gospod blagosloviti odgovarajućim plodovima.

Kad ste citirali mudrog Salomona: „Bolje komšija blizu, nego brat daleko”, na koga ste mislili?

Solomonove reči su univerzalne, važe uvek i svuda. Ali, jednom sam o tome govorio: treba biti sposoban razumeti i prihvatiti drugog, drugačijeg, u ovom slučaju suseda. Za to je preduslov samosvest, ukorenjenost u sopstveni identitet, kako bi sa ljubavlju prihvatio drugačije darove koje poseduje komšija i pomogao mu da on prihvati tebe.

Nedavna poruka engleske grupe Masiv atak u Puli: „Hrvati i Srbi su sijamski blizanci koji se ne podnose”! Surov pogled sa strane, ili istina?

Već sam govorio da je Frojdova teorija o „narcizmima malih razlika” verodostojno potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima.

 

Autori: Ljiljana Keković, Milan Bečejić, izvor: Ekspres