Stojan Mikanović, vlasnik proizvodno-trgovačkog obrta “Omorika” iz Trpinje

 

Ne znamo da li je Stojan Mikanović iz Trpinje kao dete voleo ili još možda pamti stihove Jovana Jovanovića Zmaja “Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi, a drvo je blagorodno pa će da nagradi”, ali danas sasvim sigurno živi u skladu s tom filozofijom.

Proizvodno-trgovački obrt “Omorika” iz Trpinje registrovan je 2002. Bavi se proizvodnjom i prodajom ukrasnih sadnica, listopadnih i crnogoričnih grmova i drugog ukrasnog bilja, hortikulturnim uređenjem okoliša, sadnjom i projektovanjem. Pre nego što je postao obrtnik, 45-godišnji Mikanović radio je u vukovarskom Vupiku.

– Dobio sam otpremninu, 40.000 kuna. Znao sam da ću novac brzo potrošiti ako ga u nešto ne uložim, pa sam podigao kredit i krenuo u ovaj posao – priča naš domaćin.

U početku je bilo teško, jer kada oformite rasadnik, u prvih pet godina nema prodaje, samo ulaganje, zalivanje, okopavanje…

Od jutra do sutra

Proizvodni ciklus sada je zaokružen, pa svake godine ulaže u nove sadnice, a one odnegovane idu u prodaju. Novac od kredita, ukupno 200.000 kuna, uložio je u kupovinu zemljišta, ograđivanje i sistem za navodnjavanje.

– Treba dosta novca za pripremu zemlje za sadnju, repromaterijal i navodnjavanje, a kasnije za frezanje i tretiranje sadnica; svake godine se iznova ulaže u proizvodnju. Da je ovo iole jeftinija proizvodnja, više ljudi bi se njome bavilo. To je posao koji novac ne donosi brzo.

U ponudi ovog rasadnika, koji se nalazi na ulazu u Trpinju, iz pravca Vukovara prema Osijeku, nalazi se najmanje 150 biljnih vrsta, četinara i lišćara, grmova, trajnica i drugog ukrasnog bilja. Rasadnik koji je oformljen na površini od 0,7 hektara danas se prostire na dva i po hektara. S prvim daškom proleća, negde početkom marta, kada smo ga posetili, puni se plastenik. Mikanovići imaju dva plastenika, svaki površine oko 150 kvadratnih metara. Do maja su reznice u plasteniku, dok se ne ožile. Svake godine ožile 15.000 do 20.000 sadnica. U početku su kupovali ožiljeni repromaterijal koji je dosta skup, a danas ga sami proizvode. Reznice se stavljaju u hormon za ožiljavanje, pa u supstrat. U avgustu se presađuju u kontejner. Nakon godinu dana sade se na otvorenom. Dok sadnica ne dostigne punu zrelost, za prodaju, proći će najmanje pet godina.

Sezona započinje s prvim suncem, čim prođe zima. Čak i zimi ima posla, naročito u nadmudrivanju sa zečevima koji uvek pronađu rupu u ogradi i naprave štetu. Čim grane sunce, slede orezivanje i priprema za kalemljenje (japanske trešnje i jabuke, dudova, pendula, kuglastog javora, bagrema itd.). Sezona traje do 31. decembra, kada završava prodaja borova za Novu godinu. Radni dan je od jutra do sutra.

– Imamo sezonske radnike, njih dvoje ili troje, koji rade do 16 ili 17 časova, a ja i supruga i duže, jer često treba nešto zaliti, orezati… Moraš doći i subotom i nedeljom, svaki dan. Verujem da se od svakog posla može da živi, samo ako čovek hoće da radi. Ne možeš posaditi, pa čekati da naraste samo od sebe, a da ima više zarade nego od drugog posla u poljoprivredi, svakako da ima. Ali ima i više posla – napominje Stojan.

Mikanovići žive isključivo od poljoprivrede, svog rasadnika i proizvodnje voća i povrća. Na Stojanovu suprugu Sanju registrovan je OPG, a ova porodica se takođe bavi proizvodnjom jagoda, lubenica i povrća.

– Svaki čovek trebao bi bar nešto da posadi u svom životu. To nije skupo, jer jedna šteka cigareta košta koliko i dve sadnice. Neko proživi čitav svoj radni i životni vek a da ništa ne zasadi, što je žalosno – kaže Stojan.

Tuje i čemprese prodaju po ceni od 40 do 100 kuna, borovi su od 120 do 250 kuna, ali ima i manjih i jeftinijih, za svačiji džep. Uglavnom, reč je o mušterijama koje kod Mikanovića kupuju godinama. Unazad nekoliko godina najtraženije su tuje, za zelene zidove.

Naziv obrta “Omorika” dolazi od čuvene Pančićeve omorike, a ljubav prema ovom hobiju, koji je pretvorio u biznis, na Stojana je preneo njegov tast, koji se za vreme rata odselio u Novi Sad, gde je po odlasku u penziju otvorio istoimeni rasadnik.

Posao koji odmara

Podseća da tzv. zapadni trendovi u hortikulturnom uređenju polako stižu i kod nas.

– Kada uđemo u EU verujem da će postepeno, korak po korak, sve ići nabolje. Slavonija je uglavnom gola, bez šuma. Retko su koje dvorište i okućnica lepo uređeni. Zato će i potrebe koje nameće evropski stil života i kod nas biti velike – kaže Stojan, koji uspešno posluje bez ikakvih subvencija, budući da ovu proizvodnju država tretira kao unosnu.

A konkurencije nema od Vukovara pa sve do Iloka. Najbliži rasadnik je u Gradištu kod Županje, odnosno Osijeku. U početku se bojao velikih trgovačkih lanaca, s jeftinom ponudom sadnica. Međutim, sadnice iz uvoza gajene su pod staklenim zvonom i teško podnose naše hladne zime i vrela leta.

– Da mi bilo ko ponudi drugi posao, ne bih se menjao. Nema ništa bolje nego kada čovek radi u rasadniku. To je posao koji odmara, odličan za psihu. Ipak, dosta se naradim, pogotovo leti, kada zbog vrućine čoveku bude svega dosta. Problema ima i s insektima, korovom, krticama, zečevima… U ovom poslu čovek je nezamenjiv, jer je 90 odsto rada s motikom, frezom, makazama… Mora se raditi polako i uglavnom ručno – objašnjava Stojan.