Goran Bare: Na Balkanu je nacionalizam kao narodni običaj

Share

Goran Bare sa svojim bendom „Majke“ 5. maja svira u Banjaluci u okviru događaja „Živeti slobodno“, a povodom Međunarodnog dana pobede nad fašizmom.
Banjalučkoj publici obećava, kao i svaki put, stoodstotni rokenrol i poziva sve na proslavu pobede nad fašizmom.

Nedavno ste objavili singl „Osvijesti me“, koji je odmah uvršten među hitove. Šta vam je bila inspiracija za ovu numeru i na čemu sada radite?

– Singl „Osvijesti me“ je izašao prvenstveno da bih video kako mi zvuči bend. Ispostavilo se da zvuči odlično. Pesma je, mora se priznati, malo staromodna, ali je meni dobra. Radimo album, a kakav će biti videćete. Nadam se da će ljudi, koje to zanima, biti zadovoljni. Jedva čekam da uđem u studio, jer sad radimo na „demosima“ i produkcijsko – aranžerskim rešenjima.

 

U javnosti se tekstovi vaših pesama često vezuju za rokerski način života, ali koliko su oni, u stvari, zasnovani na ljubavi?

– Vidim da postoje ljudi koji zaista razumeju moje pesme i to me raduje. U svojim numerama nisam neki „mrakonja“, a ako i jesam, onda ljudima govorim da ne rade ono što sam radio ja. Svojim pesmama slavim ljubav prema životu i svemu živom na planeti.

Za tri decenije na sceni koji su koncerti na vas ostavili najveći utisak?

– Imao sam toliko nastupa da ne mogu izdvojiti neki grad. Sve je imalo svoju svrhu. Sve je to jedan veliki doživljaj, jedan veliki koncert.

Šta volite da slušate? Na čijoj muzici ste odrastali?

– Rokenrol sam otkrio jako rano, sa nekih 11, 12 godina. Pre toga na radiju su se mogli čuti „The Beatels“. Njih su baš mnogo puštali, jer su bili benigni. Nisu bili opasni. Ja sam se zakačio za „The Rolling Stones“. Došla mi je u ruke ploča „Black and Blue“. Bio sam toliko oduševljen da sam nakon toga nabavio sve što se, tada u Jugoslaviji, moglo nabaviti od njih. Imao sam sestru koja je od mene starija šest godina. Ona je studirala u Zagrebu i donosila mi ploče, jer je u Vinkovcima bila samo jedna prodavnica ploča. Nakon toga, uzeli su me „The Doors“, a posle njih pank rok. Zanimalo me kako je on nastao. Potom sam otkrio Dejvida Bouvija, „MC5“ i neke druge grupe, ali me je bend „The Stooges“ i njihov album „Fun House“ totalno uzeo. Kada sam čuo taj album, bio je kao album kakav bih ja želeo da snimim. To mi je zacrtalo liniju kojom ću ići. „Fun House“ je sigurno najznačajniji album koji sam čuo, a „The Rolling Stones“ i „The Doors“ su bendovi koji su me uveli u taj predivni i pomalo opasni svet rokenrola. Danas slušam ono što sam slušao početkom osamdesetih – dosta nemačke elektronske muzike i popa iz tog doba. Tu je i Bouvijeva elektronska faza iz Berlina. Slušam „Joy Division“, „Magazine“, „The Seeds“, psihodelični bend iz šezdesetih, dosta post panka. Zaželeo sam se te muzike. Naravno tu je i Nik Kejv, koji se samostalno pojavio negde kada i „Majke“.

 

Mediji često prenose vaše kritike upućene hrvatskim političarima. Šta je Evropska unija donela „malom čoveku“ u Hrvatskoj?

– Normalno da sam upućivao kritike našim političarima, jer je Hrvatska Evropi prinela velike žrtve da bi je ona prihvatila. Trebalo je te žrtve opravdati, a nisu opravdane. Svu frku koju smo doživljavali dve hiljaditih – nijedna žrtva nije opravdana. Političari nisu iskorištavali razne evropske fondove za razvoj. Svi se osećamo prevarenima. Ništa nam dobro taj ulazak u Evropsku uniju nije doneo, osim što kada putujete nema zamaranja na granicama. Ali, običnom čoveku u Hrvatskoj, Evropa je i dalje daleko kao što je bila i ranije. Normalno da je buržujima, punim love „kul“ da idu na skijanje ili letovanje. To je sve zahvaljujući našim „sposobnim“ političarima. Jedina dobra stvar je što nas Evropa dovela u red, pa nema više toliko kriminala, a i ako ga ima on se procesuira. Možemo biti zadovoljni što je Ivo Sanader na sudu, iako ne znam kako će se sve to na kraju završiti.

U „balkanskom loncu“ gde političari pažnju sa socijalnih i ekonomskih problema skreću bacajući jedni drugima „loptice nacionalizma“, smatrate li da će narod već jednom prestati da se obazire na to?

– Ovde je nacionalizam kao deo folklora. Gerilski rat šezdesetih, sedamdesetih godina u Južnoj Americi postao je deo narodnih običaja, tako je i kod nas nacionalizam postao narodni običaj. Umesto da to smiruju, stavljaju u drugi plan, i da što manje ljude zamaraju, jer su i oni, koliko vidim, još uvek zatrovani time, političari ne rade svoj posao. Na žalost, kada si u agoniji, onda vrištiš na sve živo, pa tako i na komšiju. Političari igraju na tu „plitku lopticu“ nacionalizma, jer je to najlakše. Tokom 20. veka nacionalizam je na ovim prostorima toliko ukorenjen, da ne znam kako izvaditi taj duboki koren. Nisam po tom pitanju neki optimista, ali nisam ni nacionalista.

Mladi ljudi često padaju u začarani krug političara i tuđih (ludih) ideala. Oni koji imaju znanje odlaze odavde. Šta mislite o tim mladim ljudima i imate li neku poruku za njih?

– Ljude koji postanu profesionalni političari, prethodno uče kako smuvati, lagati, biti dvoličan i sve ono najgore. Ljudima koji odlaze ili koji su otišli odavde, ako su na zemaljskoj kugli našli neko mesto gde na miru mogu živeti, uživati u životu punim plućima, i gledati svoju decu kako rastu, kako se pretvaraju u dobre i pravične ljude, želim sve najbolje. Mislim da su tim odlaskom odavde izabrali dobar put. U suštini, mislim da mladi ljudi, na prvom mestu, odlaze zbog loše vibracije, koja vlada na ovom prostoru – stalni pritisak, režanje, pa tek onda zbog finansijske situacije. Oni koji još razmišljaju da li da odu, stalno iščekuju bolje dane, kojima se ne vidi početak. Razumem te mlade ljude i stvarno im želim sve najbolje.

Svi mi imamo svoje unutrašnje demone sa kojima se svakodnevno borimo. Koje su bile vaše najveće borbe sa samim sobom?

– Naši demoni rađaju se u detinjstvu. Kako mi rastemo tako rastu i oni. Samo je pitanje trenutka kada će ekspolodirati. Nekome se to desi u dvadesetim godinama, nekome u četrdesetim. Ja sam bio zapušteno dete iz siromašne porodice, koja nije imala za vrtić i sećam se da smo bili jako ljubomorni na klince koji su išli u obdanište. Deca vole organizovanost i kada im tete kažu šta da rade. Mi smo za tim žudeli, jer smo bili pušteni kao mala štenad čije su majke i očevi otišli po hranu. Totalno divlje. Tako nije bilo samo meni. Bilo nas je dosta takvih, tamo na rubu grada. Kada bi deca u vrtiću otišla na ručak, i mi bismo otišli sa ograde i tumarali naseljem. Čekali smo roditelje do tri sata da im završi smena i da dođu kući, pa da nam daju nešto da jedemo. Znao sam šta je obrok, ali nije to bilo redovno, ni onako kako treba. Zato kažem, demoni se rađaju u detinjstvu i rastu sa nama. Meni se na to nenormalno odrastanje još nakalemilo i puno nesreća u porodici, tako da sam zaista imao jedan dosta turoban život.

 

Izvor: Blic, autor: Sanela Jovanović

Share