Gospon-druže, nisam ja kriv, moram da jedem

Share

Njegovi filmovi predstavljaju i istorijski resurs jer se u njima jasno vidi šta se zbiva u Jugoslaviji i kako reditelj namerno komentariše događaje oko sebe, kaže teoretičar filma Vlastimir Sudar.

Prikazivanje filma „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića u programu „Film klasik“ na ovogodišnjem festivalu u Kanu nije predstavljalo samo počast delu koje je pre pola veka magijom kadrova i muzike bez daha ostavilo i publiku i kritiku ove prestižne filmske smotre. Delu koje je učinilo da postanemo deo vrhunske evropske kulture. Bila je to i potvrda da je raskošna priča o Belom Bori — junaku čiji beli snovi nikada neće izaći iz blata kaljuge u kojoj je nastanjen, zbog čega se u kafani ruke na čašama lome, po direktivi pesme koja će, posle svega, postati himna — ostala kamen međaš domaće kinematografije. Potvrda da se vreme jugoslovenskog i srpskog filma s razlogom deli na vreme pre i posle „Skupljača perja“.

I dok se u godini obeležavanja jubilarnih pedeset leta od nastanka ovog kultnog ostvarenja priređuju projekcije, izložbe i festivalski omaži, pitanje koje se nameće glasi: gde je danas delo Aleksandra Saše Petrovića, jedinstvenog umetnika koji nas je napustio pre više od dve decenije. Da li reditelj „Seoba“, „Majstora i Margarite“, „Grupnog portreta s damom“, koji nas je zadužio svojom umetnošću, samo u prigodama postaje predmet naše pažnje i uvažavanja? Da li ga se setimo i bez povoda, kao, recimo, lopovi koji su, kako je javljeno ovih dana, poharali rediteljev stan o kome brine Fondacija Aleksandar Saša Petrović i iz njega odneli nagrade davno osvojene u Veneciji, Puli, Karlovim Varima?

Za Vlastimira Sudara, profesora istorije i teorije filma na Kingston univerzitetu u Londonu, reč je o jednom od najosobenijih umetnika, intelektualcu koji je pratio svetska zbivanja i na njih reagovao na intuitivan, umetnički i autentičan način. Upravo to potvrđuje i Sudarova knjiga „Saša Petrović: Portret umetnika kao političkog disidenta“, nedavno objavljena u Londonu.

„Saša Petrović je hteo da bude svoj, da proizvede svoj doprinos svetskoj kulturi“, kaže Sudar za Sputnjikovu „Orbitu kulture“. „Jednom prilikom mi je Kusturica ispričao da su u ta vremena ljudi išli na festivale da vide šta radi Bergman, ili Felini, a onda se odlazilo kući, u sve te druge zemlje, da se to nekako kopira. Da se prati trend. Saša to nikada nije radio. Uostalom, o tome svedoče i ’Skupljači perja‘, taj najvažniji dragulj u kruni celog njegovog rada. Činjenica da imamo film koji je svojevremeno nagrađen i činjenica da se on vratio u Kan posle pedeset godina, govori da to delo sada ima praktičnu, institucionalnu potvrdu da je bilo veliko i da je ostalo veliko“.

Naš sagovornik kaže da je najsnažniji utisak po odgledanom filmu na ovogodišnjem kanskom festivalu bio taj da to delo i dalje živi.

Britanska kopija istrošena od prikazivanja

„Fascinantno je koliko je taj film u pristupu, stilu kojim je snimljen ili montiran, na koji je urađena muzika, postignuta ta suptilna ravnoteža između folklora i savremenog, političkog i privatnog, ličnog, strastvenog — ostalo moderno. Shvatite da je pre pola veka sve što je Petrović radio bilo avangardno“.

Autor knjige o Saši Petroviću (koja je njegov prerađeni doktorat) otkriva za Sputnjik da je vezivanje za delo ovog umetnika donekle podstakla i činjenica da, za razliku od drugih autora crnog talasa, Petrovićev rad nije uočen u Britaniji ili u Americi koliko se moglo očekivati.

„O Dušanu Makavejevu je pisano na engleskom govornom području, njegov rad je, donekle, bio pokriven. O Saši Petroviću je malo toga objavljivano, što je iznenađujuće, s obzirom na to da su u Britaniji svojevremeno bili distribuirani ’Skupljači perja‘, ’Tri‘, ’Majstor i Margarita‘. Međutim, kopija ’Skupljača perja‘ koja postoji u britanskom filmskom institutu je strašno istrošena od silnog prikazivanja. Ali, negde kao da je stalo vreme. Saša Petrović je umro 1994. godine, kada je socijalistička Jugoslavija bila u potpunom procesu dezintegracije, tako da sve to… Kao da je palo pored puta. I bilo mi je jasno da je naš zadatak da vratimo te stvari na ona mesta koja im pripadaju. Tako je predlog o doktoratu o Saši Petroviću postao prirodan izbor, jer je bilo jasno da postoji puno materijala koji je vrlo značajan, a koji je silom prilika ostao skrajnut“.

Na pitanje šta je to što Petrovića razlikuje od drugih autora, njegovih savremenika, Sudar kao glavnu odliku izdvaja njegov dar za meru.

„Kod Saše je postojao specifični, da kažem, evropski momenat, a to je neka posebna sklonost ka meri. Mislim da ga ta mera — i u smislu naracije i u smislu estetike — odvaja od njegovih savremenika, pre svega od Makavejeva, Pavlovića i Žilnika. Dok su ova trojica bili skloniji radikalnijim potezima, nekom namernom preterivanju kao nekoj odlici stila crnog talasa, Saša je imao kočnice. Znao je da izbalansira zahvaljujući tom klasičnim odnosom prema meri. Možda je baš zbog toga njegov rad ostao dugovečniji. Kod Saše je plenilo i to što je imao integriteta da se povuče. Već na početku mog istraživanja pojavile su se mnoge priče koje su pokazale da je on zaista bio autor sa velikim integritetom i da upravo to čini njegov rad posebnim“.

 

Politički disident, ali sa kočnicama

Za Vlastimira Sudara nema ničeg paradoksalnog u tome što je umetnika koji je imao kočnice i filozofski osećaj za meru ipak portretisao kao političkog disidenta.

„Ja sam taj portret napravio isključivo kroz analizu filmova. Ono što sam pokušao da uradim u svojoj knjizi jeste da vidim do koje mere filmovi Saše Petrovića mogu da se koriste i kao istorijski resurs. Do koje mere iz toga što on radi može da se vidi šta se zapravo zbiva u Jugoslaviji. Do koje mere nam on, kroz filmove, zapravo namerno komentariše događaje oko sebe“.

Kao najbolju ilustraciju za te Petrovićeve filmske komentare stvarnosti, Sudar navodi njegovu adaptaciju „Majstora i Margarite“.

„Tu su najočigledniji i najefektniji. Činjenica da je taj film 1972. godine pokazan u socijalističkoj Jugoslaviji predstavlja politički akt sam po sebi na više nivoa. Knjiga je tada u Sovjetskom Savezu još uvek postojala samo u fragmentima, nedovoljno poznata, iako je Bulgakov bio veliki ruski pisac. Čak je i Staljinov omiljeni pozorišni komad bio ’Dani Turbinevljevih‘. Dakle, Bulgakov je bio poznat pisac, ali je tu postojao neki problematični roman koji još nije ugledao svetlo dana. Svojim filmom i samim tim aktom, Petrović je učinio da se to delo prepozna. Ono što je bitnije u tom kontekstu političkog disidentizma jeste da je film ’Majstor i Margarita‘ u tom trenutku bio alegorija na ono što se dešavalo u Jugoslaviji i da se pojavio u trenutku kada se Josip Broz razračunao sa liberalima u Srbiji i maspokovcima u Hrvatskoj. Ali, bez obzira na to, Saša je uspeo da ostane iznad tih sitnih dnevnopolitičkih stvari. Ono što je najbitnije bilo za sve nas jeste da nas je on, u toj obradi Bulgakova, opet upozoravao na neke mnogo veće probleme. Bulgakov je pisac koji je govorio o tome da se čovečanstvo u 20. veku našlo pred moralnim ambisom, bez obzira na tehnološki i razne društvene progrese. Dvadeseti vek je doneo razna pomeranja nabolje, ali i atomske bombe, ratove… I upravo je to ono na šta je Bulgakov pokušao da ukaže, a što je Petrović od njega uzeo i gotovo destilisao. U tih sat i po filma snažno se probija jednostavna poruka da moramo biti iskreni i dobri jedni prema drugima i to je Petrovićev Majstor koji se okreće svojim kolegama i prijateljima i koji im kaže: nemojte da se prepustite tim malim porivima. Mi moramo da ostanemo ljudi“.

Danas bi kazao: Jesam li vam rekao

Ako su ovakve poruke poslate sedamdesetih godina, kako li bi one izgledale danas, decenijama kasnije, upućene svetu koji se od tada mnogo promenio, naročito u pogledu poriva. Šta bi nam danas poručio Saša Petrović? Vlastimir Sudar misli da bi nam samo kratko dobacio: Jesam li vam rekao!

„Mislim da je ono što je bitno u Petrovićevim filmovima to što pojedini društveni problemi koji su prikazani u njima i danas postoje i što se nismo u mnogim stvarima pomerili. Postoje socijalne razlike, postoji polarizacija. U ’Skupljačima perja‘ postoji jedna mala suptilna scena u kojoj troje ljudi iz Beograda dolazi u seoce gde žive Romi i od jednog prijatelja, Belog Bore, hoće da kupe antikvitete. Tu se odvija razgovor u kome se Romu koji prodaje antikvitete prebacuje da je prevarant i da nije prava radnička klasa. On na to odgovara da je sistem takav, a da on mora da preživi. Ono što je još zanimljivije jeste to što Rom tog čoveka oslovi sa ’gospon-drug‘, što je bio vrlo Petrovićev, jednostavan, ekonomičan, a veoma britak komentar. Ta scena pokazuje kako se u tom našem socijalističkom društvu kultura radničke klase nije artikulisano razvijala, jer i dalje postoji aspiracija da se ide ka tom sitnom, buržoaskom načinu života. I u tim suptilnim raščlanjivanjima zaista svašta možemo da vidimo o tom društvu, o preispitivanju njegovih vrednosti. Sašu Petrovića nije bilo strah da govori o tim problemima, a ako disidentizam znači govoriti otvoreno o tome, onda je on svakako bio disident“.

Kao teoretičar filma koji je u stalnom kontaktu sa studentima i mladom publikom, Sudar kaže da su velika filmska dela odlično primljena, bez obzira na to što su nastala pre pola veka. Tako je sa Petrovićem, ali i drugim velikanima, poput Tarkovskog, za kojeg kaže da ne prođe ni mesec dana a da se u Londonu, u nekom bioskopu, ne prikazuje „Rubljov“, „Ogledalo“, „Solaris“…
„Filmovi se gledaju. Zato moramo da uradimo mnogo više na restauraciji kopija, što bi omogućilo da se filmovi iz bivše Jugoslavije vide. U Britaniji je mnogo lakše naći češke ili mađarske filmove iz tog istog perioda. Od naših autora mogu lako da se nađu samo filmovi Emira Kusturice i to je to. Za Sašu Petrovića postoji ogroman interes. ’Skupljači perja‘ će ponovo da se distribuiraju u Francuskoj, tamo će film biti objavljen i na de-ve-deu. Mogućnosti su velike, ali ima još puno da se radi. Da smo radili kao, recimo, Rusi, Italijani, Francuzi ili Britanci, ti filmovi bi odavno bili restaurirani i u distribuciji. Verujem da bi, da smo to radili, i prikazivanje u Kanu ove godine prošlo uz još veću pompu, jer zaista se radi o jednom neobičnom uspehu koji traje i pokazuje da u kinematografiji imamo nešto što je bilo i ostalo — dragulj“.

 

Izvor: Sputnjik, autor: Dejana Vuković

Share