U ličkom zaseoku Poljanu nema ni puta ni trgovine, a povratnik Mile Cvijanović mašta o odlasku, deda Rade Savić u Ćorama kraj Dvora maše prolaznicima kako bi bar razmenio koju reč, u Turiću u blizini Knina, povratničkom paru Bilbija donose vodu da prežive topla leta, a Momčilo Jović nakon što se vratio u Riđane u Dalmatinskoj zagori ljubomorno čuva staru vodenicu koja ga podseća na srećniju mladost kada je Srba ovde bilo mnogo više.

Priča je to do priče o nesrećnoj sudbini Srba u Hrvatskoj, proteranom narodu, razrušenim selima, napuštenim kućama i pokojem povratniku u mestima bez struje i vode. Uz mnogo razgovora o politici i nadi “da će sutra biti bolje”, baka Milica Dakić (80), iz zaseoka kraj Gline, kaže da su kroz njeno selo u prošlosti protutnjale mnoge vojske.

– Lepo je nadati se, ali nas ovde više nama. Mladost otišla, stari umiru i to je danas sudbina Srba u Hrvatskoj – setno nam govori baka Milica.

Susret sa istorijom – Kako je NDH proterala 104.000 Srba

Jednostavne reči ove seljanke, gorde osamdesetogodišnjakinje, udaraju više i jače od crne statistike koja kaže da je danas Srba u Hrvatskoj manje od 180.000, za razliku od vremena pred devedesete prošlog veka kada ih je po zvaničnoj statistici bilo 581.000, a možda i više. A bez Srba nema ni Hrvatske jer ko bi mogao da zamisli “brisanje” iz istorije jednog Nikole Tesle, Sime Matavulja, Grigora Viteza, Pere Kvrgića, Radeta Šerbedžije, Arsena Dedića, Vojina Bakića, Stojana Aralice, Dušana Džamonje, Radeta Končara, da se ne nabraja dalje.

Danas su srpska sela najčešće pusta. Oni koji su ostali ili se vratili preživljavaju teško. Ne kukaju, ćute i trpe. Malo ko se, međutim, nada da će biti bolje. Muči ih i sadašnjost i prošlost, a o budućnosti, pogotovo nekoj svetlijoj i ne sanjaju.

– Krivo, naopako, preidealizovano, jednostrano i crno-belo pristupanje onom što se dogodilo devedesetih mnogo nas opterećuje još i danas – kaže istoričar Tvrtko Jakovina, dok sve glasniji hrvatski desničari glorifikuju zločinačku NDH.

I ponovo su “krivci” Srbi, iako ih praktično više i nema. A živeti pod pritiskom dobro su osetili i devedesetih, čega i te kako ima i danas.

Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj,ali nije lako biti ni Hrvat

Kada se posete mesta u kojima žive Srbi gde su pre bili u većini uvek ista slika. Ljudi se sećaju srećne mladosti, punih sela i razgovora o precima, običajima… Ljudi kao da su se pomirili sa sudbinom i ni od koga ne očekuju ništa.

– Eto, ovde u Riđane danas retko ko svrati, a moji su preci u ovom selu 600 godina. Vodenica je u selu i okolini bilo 500, posla preko glave, a danas niko da dođe i melje žito, iako bi mi trebalo dva sata da staru vodenicu stavim u pogon – govori nam Stevan Jablan koji je godinama radio kao električar na železnici.

– Sada živim uz mizernu penziju od 120 evra i nemam kome ni da se žalim. Ali nisam se pokajao što sam se vratio, jer tu su moji koreni, tu su moji grobovi.

Priče o Srbima u Hrvatskoj i njihovim životima danas retko ko čuje, a još ih samo novinari zagrebačkog nedeljnika “Novosti”, onog koga ustaše nekažnjeno pale u centru Zagreba, obilaze i beleže kako žive i što ih muči. Džabe, jer te priče ionako malo ko pročita, a naročito ne oni koji bi trebalo ljudima da pomognu da žive kako to priliči ovom veku. U Riđanima koje su dvadesetak kilometara od Knina ima vode, plodna je zemlja, moglo bi da se pristojno živi, ali ljudi nema, škola je zatvorena…

Ličko selo Poljane teško je naći i na karti, a tu je jedan od retkih stanovnika koji je ostao, osamdesetogodišnji Mile Cvijanović. Komšija nema, sama pustoš, tek nekoliko kilometara dalje prve kuće. Pre devedesetih živelo je ovde i stotinak Srba, nikada raskošno, ali lepo. Milin otac poginuo je u partizanima, a u “Oluji” mu je kuća zapaljena i sve opljačkano. Sledile su pretnje i ona već tako poznata priča da je i Mile spasavajući živu glavu morao da ode sa svoje dedovine. Ipak, vratio se i pokajao.

– Teško je ovako živeti, bez igde ikoga, samo zato da bi bio blizu grobova svojih starih. Ali, izdržavam iako se svaki dan pokajem – tužno će Mile.

Tužno je i u srpskim selima kraj Karlovca… posla nema, problemi se ne rešavaju, kuće trošne, a malo ko brine za ljude. Možete im reći šta god hoćete, samo ne smete spominjati politiku.

– Od toga nema ništa, političari obećaju ali se ništa ne događa. Jedino može da se preživi ako mladi odu i pomognu starcima koji ostanu – kaže nam sedamdesetogodišnji Dragan Rajović za kojeg je pečalba ipak nemoguća misija.

– Pa gde ću ovako star… a deca, menjaju i veru da ovde dobiju posao. Došlo je i do toga.

Groblja puna, kuće prazne

Od mesta do mesta, sve isto. Naučnik, dr Filip Škiljan kaže: “Srbi su brojniji na grobljima nego u naseljima”, pa nekad konstitutivni narod u Hrvatskoj spao je danas na zanemarivo mali procenat.

– Stari ljudi su se vratili da bi umrli na svojoj zemlji i u svojoj kući – kaže Škiljan i upozorava na sve veći gubitak osećaja identiteta.

Najteža je samoća

– Ne pada mi teško ni siromaštvo, ni život sa 100 evra mesečno jer zaradim nešto sa strane. Najteže mi je zbog samoće nakon što su mi braća otišla po svetu. Usamljen sam i živim u mislima kako je nekada bilo – setno govori Dušan Vučković iz Trnovca.

 

 

Izvor: Večernje novosti, autor: J. Kerbler