Hrvatska, provučena kroz sistem

Share

Raspad brodogradnje, cinizam koji se na primeru afere Agrokor nepogrešivo razotkrio kao temeljni princip političke i ekonomske tranzicije od devedesetih do danas, uglađeni evropski premijer feudalnog HDZ-a, klerikalizam kao glavni strukturalni princip društvene organizacije – to su samo neki od problema koji trenutno muče Hrvatsku. A sve što pritiska Hrvate, višestruko uvećano pritiska i Srbe u Hrvatskoj. Politički bilans jednog vrelog leta.

Lideri, a ako je to teška reč, onda prvaci Srba u Hrvatskoj, još su u tihom šoku posle obeležavanja godišnjice „Oluje“, kojom su 1995. područja istorijske austrougarske Vojne Krajine ispražnjena od srpskog prisustva. Euforiju s nekih (mnogih) hrvatskih strana su očekivali – ono što ih je, međutim, zbunilo bila je oštrina sa strane oficijelne Srbije.

Konkretno, ono što ih je za trenutak ostavilo bez daha bilo je direktno dovođenje u vezu današnje samostalne Hrvatske sa NDH.

Milorad Pupovac

Najsnažnija rečenica u takvom kontekstu bila je ona iz govora srpskog predsednika Vučića na komemoraciji u Bačkoj Palanci, sa metaforom direktnog kontinuiteta između nacista koji su 4. avgusta 1945. ušli u sklonište Ane Frank i „onih koji su na taj isti dan, 4. avgusta 1995. provalili u Krajinu“, čime su u konačnici „samo ponovili istu stvar i isti zločin“.

Kako se izrečeno odražava na situaciju političkih i duhovnih predstavnika Srba u Hrvatskoj? Jer o tome se ovde radi, kako istorijske metafore strukturišu njihov radni prostor, o ona „dva koraka napred, tri nazad“ nad kojima tuguje mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (intervju u Ekspresu, 30. avgust), a ne o homologiji između Ane Frank i srpskih Krajišnika.

Sadašnja hrvatska vlada je manjinska koalicija HDZ-a i HNS-a (60 parlamentaraca), koja se na vlasti održava SAMO zahvaljujući podršci tri male stranke (4+3+3), kao i onoj od šest nezavisnih poslanika.

Jedna od tih malih stranaka koja Plenkovićevu nestabilnu vladu drži na vlasti je Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS) Milorada Pupovca.

Logički niz je sledeći: Plenkovićeva vlada, htela – ne htela (a hoće) osigurava politički i državni kontinuitet uspostavljen operacijom „Oluje“ iz avgusta 1995. Ta operacija je od službene Srbije (komemoracija u Bačkoj Palanci) izjednačena sa nacističkim progonom Jevreja u Trećem rajhu. Tri poslanika Pupovčevog SDSS-a ne samo da sarađuju sa tom i takvom Plenkovićevom vladom već je i održavaju u životu – da se samo dva povuku, ode „Plenki“.

Pupovac dakle sarađuje sa… kim? Sa modernim nacistima u Zagrebu?

Prema tome, on bi bio kolaboracionista. Ali da se on i njegova saborska grupa povuku, da li bi to na bilo koji način poboljšalo šanse za pristojan život preostalih Srba u Hrvatskoj, ili bi naprotiv tek tada njihov ostanak bio nerealan?

Ubi me prejaka reč

Takve analogije otežavaju i rad mitropolita Porfirija. On je na godišnjicu „Oluje“ držao opelo za sve žrtve, srpske kao i hrvatske, u apstraktnom smislu i za one koji se iz Srbije doživljavaju kao ideološki naslednici nacizma.

Mitropolit Porfirije

Opet, da li to znači da zagrebački mitropolit ne razume s kim sarađuje, kome pruža ruku i s kim u kafićima Preobraženske ulice pije kafu posle službe Božje?

Porfirije Perić je i inače komunikativan, socijalno otvoren na sve strane, druži se, kako sam kaže, „s pravoslavnima, katolicima, agnosticima i drugima“, zalazi rado na neka od kultnih mesta zagrebačke subotnje kafe, kao na primer u „Čarli“ na početku Gajeve, gde pop u mantiji s dugom monaškom bradom svakako nije bio uobičajena slika pre njegovog dolaska u Zagreb.

Prvi put, neposredno posle komemoracije Bačkoj Palanci, mitropolit je na ulicama Zagreba doživeo gruba dobacivanja i nedvosmislene neverbalne signale. Prevedeno, pretnje.

Sigurno da mu takve reakcije u nekom obliku nisu nepoznate, ali radi se o tome gde će se postaviti prag tolerancije unutar jedne beskrajno zakomplikovane situacije.

Porfirije Perić je rado viđeni gost na kulturnim, religioznim, umetničkim salonima Zagreba. Koliko je ta dobrodošlica glumljena, kod koga je i u kojoj meri iskrena, ili politički promišljena je nebitno – s njegove tačke, važnije je podržati svaki civilizovani diskurs koji vodi snaženju srpske zajednice u Hrvatskoj.

Srbi i Hrvati, dva bratska naroda, tamo i ovde. „Strašno smo povredili jedni druge“, kaže mitropolit dok u sumrak prve septembarske nedelje sedimo s njim u dvoru Mitropolije na zagrebačkom Svetom duhu.

Ovde se ne može ići u svaki detalj, kao na primer to kada desničarski Hrast (jedna od tvrdih opozicionih stranaka u Saboru, jedan poslanik) protestuje zbog prisustva „kokarde“ na okruglom stolu „Bog na razmeđi vere i ideologije“ u okviru šibenskog Fališ festivala 4. 9. Pod „kokardom“ Hrast misli na Porfirija.

Sigurno, to se može gledati u kontekstu „uvek istog“, nikad pomaka. A može i onako kako to gledaju srpski prvaci u Hrvatskoj – da se sa takvim besmislenim optužbama nije morao nositi sam mitropolit, već je čitav organizacioni odbor šibenskog Fališa, dakle Hrvati, skočio u njegovu odbranu saopštenjem da „gospodin Hrvoje Zekanović iz Hrasta po običaju govori o onome o čemu ima stav, iako nema pojma“.

Za opstanak i napredak zajednice Srba u Hrvatskoj ključna je kombinacija dva faktora: prvo jasnog stava unutar hrvatskog političkog bića da su Srbi neodvojivi deo zajedničkog kulturnog i istorijskog konteksta, i drugo ekonomske i političke snage Republike Srbije.

Prvi faktor deluje aktivno, kao nešto što hrvatske političke instance rade ili ne rade; uloga drugog je pasivnija, on deluje kao istorijski epitaf, ili, ko voli konkretno, kao opomena i odvraćanje; deterrent, reklo bi se na engleskom.

U političkom smislu Republika Srbija zaista ne može da učini više od toga ako zaista želi opstanak srpske zajednice u Hrvatskoj. Može u konkretnom smislu, tako što će pomagati na mikro nivou – srpskim selima bez struje, jer i toga ima; seoskom domaćinstvu da kupi traktor ili stoku; pametnoj deci da dođu do stipendije za školovanje. Sve malo, sitno, nedostojno velikih političkih parola kojima se dižu revolucije i pokreću mase, ali zato leči rane i budi nadu u lagano obnavljanje srpske zajednice u Hrvatskoj.

Danas se iz Hrvatske ne beži zbog glave, već zbog trbuha. Beže mladi Hrvati i mladi Srbi, beže jer ne vide perspektivu u državi koju su preuzeli kler i veterani, „za-branitelji“, kako ove poslednje zovu opozicioni hrvatski portali.

Vreme trpljenja i čekanja

Jedini garant za fizički opstanak Srba u Hrvatskoj je ono što tu zajednicu snaži ekonomski, obrazovno i društveno.

Tu problematiku Srbi iz Srbije često vide kao veliki dramatični čvor koji konačno treba preseći, u stvari dovršiti, nakon što je hrvatska strana to već ionako učinila s bljeskom, praskom i olujom. Naprotiv, Srbi u Hrvatskoj, oni koji su ostali, tu problematiku vide kao tihi proces pregovaranja na svim nivoima, niz stalnih kompromisa koji će mitropolitovih „dva koraka napred, tri nazad“, pretvoriti u tri napred, dva nazad.

Nikola Lunić, šef „Privrednika“, srpskog društva koje nastavlja dobrotvornu tradiciju trgovca Vladimira Matijevića, smatra kako Srbi iz Srbije „nas Srbe u Hrvatskoj u stvari ne poznaju“.

Nikola Lunić

„To je kao u kamenjaru“, kaže Lunić, u privatnoj šali „predstavnik filozofskog pravca Kompromis“. Sve beli kamen, sve ljuto, strogo i ogoljeno, a onda iz pukotina izbija nešto zeleno, diže se vegetacija, „to smo mi, Srbi u Hrvatskoj“.

Lunićeva metafora nije tu da uvredi nekoga ko se prepoznao u kamenu ili mahovini, već da pokaže kako srpskoj zajednici na tom području, čak ako se i zanemare najekstremije istorijske epizode, nikada nije bilo lako, ali su uvek opstali. Opstaće i sada – ako Srbija ne bude indirektno pomagala jačanje hrvatske desnice.

Princip ili kompromis; istina ili istine, šta primetiti, šta ignorisati – to su dileme službene Srbije prema Hrvatskoj, barem ih tako vide srpski prvaci u Hrvatskoj.

Ostaje trpljenje i čekanje, kaže nam Milorad Pupovac.

Od izvora dva brodića

Šansa za evropsku Hrvatsku još postoji, iako je ona sa svakom novom polit-ekonomskom aferom sve manja. Svaki ekonomski bezizlaz slabi liberalne urbane slojeve, svaka državna intervencija hrani šovinističku scenu.

Slučaj Uljanik, na primer. Propast Grupe Uljanik sa 4.000 zaposlenih, firme koja je „preživela Musolinija i Tita, ali je pokleknula pred ortačkim kapitalizmom“ (Večernji list, 5. septembar) neće istina torpedovati hrvatsku državu, samo dodatno opteretiti njeno plutanje po moru uništenih šansi.

Danas kombinacija dva „škvera“ u Puli i Rijeci, kao i posebnih delova za proizvodnju brodske tehnike i opreme, brodogradilište Uljanik je preživelo još duži niz izazova od spomenutih. Izdržalo je Franju Josipa, raspad Austrougarske, dva svetska rata, centralističku kraljevinu, poslovičnu nebrižljivost jugoslovenskih komunista prema ekonomskoj logici, slom Jugoslavije i prvobitnu akumulaciju tuđmanovske ere.

Brodogradilište Uljanik

Teza da ga je slomio HDZ-ovski „ortački kapitalizam“ je samo prigodni grafit na olupini Uljanika. Naravno da je opšta atmosfera grabeži koja se širi od HDZ-a učinila svoje, ali Uljanik je pao kao žrtva brutalne diverzifikacije i specijalizacije rada u tom sektoru, procesa u kom se globalna brodogradnja preselila u Aziju.

Za čitaoca iz Srbije koji ne nalazi nikakvog motiva da se bavi ekonomskim detaljima propasti hrvatske brodogradnje kao dike i ponosa jedne pomorske nacije, samo ovoliko – slučaj Uljanika se na ovom mestu i ne obrađuje kao cena globalizacije, već kao refleks nostalgije prema socijalizmu, samoupravljanju i „široj društvenoj zajednici“, to jest fantomskoj državi Jugoslaviji, koja će se radničkoj klasi naći u teškim trenucima, uzeti novi međunarodni kredit, iseći uši da zakrpi nešto drugo.

Lakoća i ignorantnost kojom su radnici izašli na ulice i od države zahtevali plate, zanemaruje činjenicu da je Uljanik 47 odsto u vlasništvu zaposlenih (25 odsto ima država), te da ih vlasnički odnos lišava svakog moralnog prava da vladu, čak i tako lošu kao što je hrvatska, uhvate za gušu i kažu „daj mi platu, ili…!“.

Tata, kupi mi Jugoslaviju

Dve snažne nostalgične linije određuju ovog trenutka hrvatsko društveno biće. Jedna je želja za dobrodušnim socijalizmom jugoslovenskog tipa, koji će „socijalizovati“ sve loše ekonomske odluke. Kapitalizam se prihvata, ali nominalno, dok se u stvari traži jaka empatična država-radodajka.

Druga je želja za „centralnim komitetom“, nekom vrstom ideološkog egzekutivnog tela.

Metafora postaje jasna ako se vratimo u 1989. godinu, kada se hrvatsko društvo u celini nije kretalo ka samostalnoj državi, već je samo očekivalo od svog „Ce-Ka“, Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, da ostane čvrst pred pokušajima centralizacije Jugoslavije iz „Ce-Ka“ Srbije.

Mračna vremena, Ce-Ka juriša na Ce-Ka, a nijedan ne zna da je to borba umirućih dinosaurusa!

Odviknuto od političke slobode koju istorijski gledano ionako nikad nije imalo, hrvatsko društvo je bilo zadovoljno da svoj „Ce-Ka“ kao viteza na konju pošalje u aproprijaciju ideološkog terena, tamo gde se u stvari radilo o odbrani nacionalnih interesa.

Taj „centralni komitet“ koji stoji na nestabilnoj granici između ideologije i države, taj Ce-Ka na konju je danas Kaptol, kler, odnosno vrh Katoličke crkve u Hrvata.

Petnaestog avgusta, na Veliku Gospu, u centralnoj večernjoj informativnoj emisiji Hrvatske televizije smenjivali su se izveštaji s crkvenih misa – Sinj, Aljmaš, Split, Trsat, Marija Bistrica, molitve ispod zvezdanog neba, 30 kilometara noćnog marša od Splita do Gospe Sinjske, sve napakovano jedno na drugo, opširno i detaljno, pola sata pre nego što je gledaocima prezentovana ijedna suvisla vest o domaćim ili međunarodnim događajima, o drami Uljanika, ili pogoršanju američko-ruskih odnosa.

Zašto je Hrvatska televizija tradicionalni sekularizam svojih glavnih informativnih emisija širom otvorila za istorijski prepoznatljivi tip ponizne narodne religioznosti, onako kako je utemeljen i pripremljen na Tridentskom koncilu 1545–63, kada je vatikanski „Ce-Ka“ osigurao ideološke postavke katoličke reformacije?

Je li u Hrvatskoj na delu klerikalni puzeći državni udar koji je dopuzao do kraja? Kako je liberalna hrvatska javnost, tamo gde još nije silom isterana iz javnosti, dopustila kleru da preuzme ulogu i informativni prostor koji je pre držala bratska Ce-Ka formacija, od federalnog, preko republičkih do pokrajinskih?

Moji zagrebački prijatelji kažu, dosta mazohizma, zašto to gledaš? Mi to ne gledamo, niko ko drži do sebe ne gleda Dnevnike HRT-a.

Ali, ako „to“ niko ne gleda, neko ga svejedno pravi, plaća i upisuje u knjigu koja će se jednom zvati oficijelna hrvatska istorija. Na delu je mehanizam koji se može nazvati „provlačenjem kroz sistem“.

Provedem te kroz sistem

Kao što postoji letnji muzički hit koga se svi sećaju, tako postoji i verbalna poštapalica svakog leta. U Zagrebu je to ove godine „provučeno kroz sistem“. Čuje se na svakom koraku, to refleksno i nesvesno „moram da Vas provučem kroz sistem“ – kad plaćate račune u banci ili u pošti, kad menjate evre u menjačnicama, kad se prijavljujete za posao, povratak imovine, traktor, stipendiju ili evropske fondove za razvoj.

Humor te fraze ne sprečava uznemirujući osećaj da se moderna Hrvatska „provlači“ kroz neku štanc-mašinu istorijskog smisla koji ne evocira staro, već dizajnira novo.

Za ilustraciju, evo epizode od pre nekoliko dana, koja se zbila u rano popodne 27. avgusta na centralnom gradskom trgu u Raveni, Pjaca del Popolo. Dok autorka teksta razmišlja koja pasta uz vreli dan, na terasu restorana ulazi grupa splitskih gimnazijalaca na ekskurziji, maturalcu, u svakom slučaju školskom putovanju.

Svi su mladi, lepi i veseli, jedan glasno dovikuje „naruči ono hrvatsko ustaško!“.

Jasno, misli se na pivo. Možda je i neka lokalna šala u pitanju, opklada, testiranje granica svojstveno mladosti, provokacija lakovernih, nadmena sigurnost da te u Raveni niko i ne razume osim „tvojih“; sve je moguće.

Svejedno ostaje gorak ukus da je hrvatska mladež, ona koja sada stasava, nepovratno provučena kroz sistem obrazovnih programa koji, dok kombinuju matrice militantnosti i žrtve, agresije i patnje, uče mladog čoveka da prepozna najvećeg hrvatskog neprijatelja, zeleno rastinje na belom kamenu.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

Share