Ko smo mi i šta nas određuje pitanje je koje se ponovo postavlja unutar evropskih država suočenih sa potresima koje je izazvala migrantska kriza.

Od identitetskih pokreta koji su poslednjih godina dobili na snazi, sa namerom da odrede ko su „pravi” Austrijanci, Finci, Mađari, do Bregzita koji je uzdrmao samu ideju zajednice evropskih naroda, osetljivo pitanje pripadnosti zaokuplja pažnju politologa, sociologa, kulturologa i drugih istraživača.

Nedavno istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju, na temu „Šta je potrebno da bismo istinski bili ‘jedan od nas’” daje zanimljiv uvid kako se u različitim zemljama gleda na ovo pitanje. U obzir su uzeta četiri kriterijuma – jezik, običaji i tradicija, vera i zemlja porekla.

Rezultat istraživanja pokazuje da je u Evropi, Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji i Japanu za određivanje nacionalnog identiteta važniji jezik od mesta rođenja.

Kada se pogleda evropski kontekst, mišljenja o tome koje su karakteristike nacionalnog identiteta važnije od drugih se razlikuju, ali se većina slaže (77 odsto) da je jezik odlučujući za pripadnost nekoj naciji, a da je najmanje važno u kojoj zemlji je neko rođen. Grci i Mađari pridaju veću važnost ovom kriterijumu – 52 odsto naspram 25 odsto Francuza i 13 odsto Nemaca. Istraživanje pokazuje i da je ovaj kriterijum važniji starijim nego mlađim generacijama.

Važan pokazatelj savremenih razmišljanja na temu identiteta je i da se vera doživljava kao sekundarni kriterijum za određivanje pripadnosti. Samo Grci, i u manjoj meri Britanci, smatraju da vera ima značajnu ulogu u određivanju nacionalnog identiteta.

Kultura ima značajnu ulogu u određivanju identiteta među evropskim narodima. Nacionalni običaji i tradicija su važni za 48 odsto Evropljana. Među njima je najviše Mađara i Grka, a najmanje Nemaca i Šveđana.

Istraživanje pokazuje da oni kojima su bliže ideje desničarskih i populističkih partija češće dovode u vezu kulturu i identitet. Nacionalni običaji i tradicija su „veoma važni” za britansku Partiju za nezavisnost, francuski Nacionalni front, italijansku Severnu ligu, Alternativu za Nemačku ili Slobodarsku partiju u Holandiji.

Kakva bi bila situacija u Srbiji kada bi se sprovelo slično istraživanje?

Pokušaj da se odrede identitetski fenomeni svojstveni srpskom narodu nedavno je formulisan u nacrtu Strategije razvoja kulture Republike Srbije koji je javnosti ponudilo Ministarstvo kulture. Potreba da se u okvirima kulturne politike govori o identitetu je u skladu sa stremljenima konzervativnih, desno orijentisanih evropskih vlada.

Kao kriterijumi se uzimaju „jezik i književnost, svest o istoriji i religijskoj pripadnosti, običajima, načinu života, osobenim oblicima duhovnoistorijskog saznanja, mentalitetski obrasci, te svekolika predstava naroda o samome sebi”. Težište se stavlja na kulturno nasleđe, a kao glavne dimenzije srpske kulture se prepoznaju slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska i kontaktna ili dimenzija otvorenosti.

„Kultura je smokvin list za politiku kada se dovodi u vezu sa identitetskim pitanjima”, kaže sociolog Jovo Bakić.

Srbi bi u sličnom istraživanju bili bliži Grcima, smatra on, po tome što bi vera igrala veću ulogu nego kod drugih evropskih naroda, što je proizvod istorijskih i političkih okolnosti u kojima se identitet formirao u odnosu na osvajače (Osmanlije, Austrougari…). Traženje identiteta u religiji je posebno problematično za ovog sociologa jer bi to značilo odreći se kulturnog doprinosa Srba katolika, poput Ruđera Boškovića ili Matije Bana.

Kao primer za spregu kulture, politike i identiteta uzima evoluciju jezika po raspadu Jugoslavije. „Od jednog je nastalo više jezika. Radi se o građenju identiteta na osnovu izmišljanja kulturnih crta”.

Za Ivu Draškić Vićanović sa Filološkog fakulteta kulturno nasleđe je važno jer jezik i vera nisu dovoljni za formiranje nacionalnog identiteta.

Nacionalni identitet se, smatra ona, formira preko kulturnog. „Koji je to narod kroz istoriju postigao iole značajan stepen nacionalnog identiteta, a da nije ispoljio, razvio i potvrdio i svoj kulturni identitet?”, kaže ova teoretičarka koja se u svojim radovima bavila odnosom nacionalnog i kulturnog identiteta. Ona ukazuje na važan aspekt razmišljanja o kulturnim vrednostima koje oblikuju nacionalni identitet: ako stvaramo nešto što pripada oblasti kulture sa svesnom namerom da postignemo nacionalnu osobenost i obojenost od toga neće biti ništa. Namerno, hotimično stremljenje ka nacionalnoj dimenziji stvari delovaće destruktivno na kulturu i uništiće je. Znak nezrele ili slabe nacionalne svesti i identiteta je potreba da se na silu i po svaku cenu ispoljava.

Etnolog i antropolog Slobodan Naumović, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da je srpski slučaj donekle poseban.

„Kod nas postoje faktori koji iz istorijskih i političkih razloga drugačije dejstvuju nego u drugim sredinama”, kaže on. Istorijske i političke podele otežavaju kulturnu, identitetsku ili bilo koju drugu politiku. „Najbolji primer produbljivanja istorijski utemeljenih identitetskih rascepa su sporovi između pripadnika takozvane ‘prve‘, ‘druge‘ i odskora ‘treće‘ Srbije”, objašnjava Naumović.

Bilo da je reč o jeziku, istorijskom nasleđu ili veri, snažno sukobljeni politički stavovi u društvu sprečavaju izgradnju svima prihvatljivih oblika identifikacije i tolerantne kulturne politike.

„Pitanje jezika je ponovo problematizovano u nedavnoj deklaraciji o jeziku. Kada je reč o veri opet imamo srastanje nacionalnog i konfesionalnog zbog svega što se desilo u poslednjem ratu. Zbog toga su danas nekima teško prihvatljivi izbori poput Srbina muslimana, Srbina katolika ili Srbina Mojsijeve vere. Kada je reč o nasleđu, jedni kažu da nam je istorije previše, da se ne treba vraćati u prošlost, drugi misle da bez zlatnog doba nema svetle budućnosti”, kaže Naumović.

Za pokušaj Ministarstva kulture da odredi kulturnu politiku koja će imati identitetske odrednice kaže da će teže biti prihvaćen u stručnoj javnosti jer će jedni zamerati što se identifikacije nameću odozgo, a drugi će imati primedbu na one koji to čine. Važno je, smatra Naumović, da se o ovim pitanjima vodi javna rasprava, ali „bez sečenja glava”.

 

Izvor: Politika, autor: Ana Otašević