Izlaganje mitropolita Porfirija na 40. svetskom kongresu skauta u Ljubljani

Share

Na Četrdesetom svjetskom kongresu skauta koji se ove godine održava u Ljubljani, a na kojem učestvuju predstavnici oko 140 zemalja, održan je i Sedmi skup Međunarodnog udruženja pravoslavnih skauta DESMOS koji funkcioniše blagoslovom Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I.

Tokom održavanja redovnih kongresa DESMOS ostvaruje saradnju sa Pomjesnim Crkvama u čijoj kanonskoj jurisdikciji se održavaju kongresi.

Budući da se ovogodišnji Svjetski kongres skauta održava na kanonskoj teritoriji Mitropolije zagrebačko-ljubljanske Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. dr Porfirije se odazvao pozivu DESMOS-a i 10. avgusta se obratio učesnicima izlaganjem na temu „Obaveza čovjeka prema Bogu, bližnjem i prirodi je u skladu sa njegovom prirodom“.  Nakon izlaganja uslijedila je diskusija u kojoj su uzeli učešća predstavnici više zemalja.

Uvaženi,
Čast mi je i veliko zadovoljstvo da se nalazim danas sa Vama i želeo bih odmah na početku da se zahvalim organizatorima na ljubaznom pozivu.
Svako vreme nosi svoje breme i postavlja čoveku nove teme i pitanja za razmišljanje. U ovo naše vreme, vreme savremenih tehnoloških dostignuća, nameće nam se veoma važna tema koju, nažalost, sve više i više savremeni svet zaboravlja, a to je tema odnosa/obaveze prema Bogu i prema čoveku, a iz tog odnosa proističe, kao sasvim prirodno, i naš odnos prema nama samima.
U biblijskoj priči o stvaranju čoveka stoji da je čovek stvoren po slici i prilici Božijoj. On je stvoren na kraju kao kruna Božijeg stvaranja, a stvaranju čoveka prethodilo stvaranje prirode. Čovek, dakle, vozglavljuje celokupnu prirodu i daje smisao svemu što postoji. Iz ovog izveštaja se zaključuje da čovek kao poslednja karika ima zadatak da svet, svu tvorevinu, dovede u zajednicu sa Bogom. U tome se sastojao prvobitni plan Božiji o čoveku u svetu. Da večno žive u zajednici sa Bogom, svojim Tvorcem. Bog, dakle, zasigurno nije stvorio svet i čoveka da bi ga potom ostavio i dao čoveku da ga sam uredi, bez ikakvog promišljanja, kako su verovali Volter i Spinoza, u vreme Prosvetiteljstva, nego se neprestano stara o njemu i poziva sve ljude u svoju zajednicu.
Apostol Jovan kaže da je Bog ljubav, a kao Sveta Trojica On je zajednica ljubavi, u ljubavi zajednica Oca, Sina i Svetoga Duha. Čovek kao slika Božija je takođe stvoren za ljubav, stvoren je da punoću svoga života postiže kroz krstoliku ljubav: kroz ljubav prema Bogu i kroz ljubav prema bližnjem. Zato apostol Pavle kada govori o onome što čovek treba da ispunjava  kako bi dobio život večni sažima sve zapovesti Božije u jednu dvojedinu (duplu) zapovest. On kaže ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svim umom svojim i svom dušom svojom i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ove zapovesti se tiču zajednice, tiču se relacije, odnosa. Kazuju da se cilj života postiže samo u zajednici i kroz zajednicu ljubavi i da čovek nije stvoren da bude samac. A, o kakvoj ljubavi je reč Pavle nam opisuje u 13 glavi 1 poslanice Korinćanima. To je ljubav koja ne traži svoje, ne misli o zlu, koja je bezuslovna, koja uvek služi Bogu i bližnjem, a nikada se ne služi njima. Kao ikona Božija čovek je dobio darove da ostvari ovakvu ljubav. Svi darovi koje je dobio i postoje samo zbog toga da bi služili ostvarenju najvećeg dara koji se zove ljubav. Da bi kroz darove koje ima čovek mogao da sebe daruje, da pokaže ljubav. Ali da bi do ostvarenja došao neophodno je da živi u sinergiji sa svojim Tvorcem, da sarađuje sa Bogom. Ta saradnja, mogli bismo reći, odvija se kroz ispunjavanje zapovesti Božijih. Drugim rečima čovekova obaveza je da ispunjava zakon Božiji.
Međutim, o kakvoj vrsti obaveze se radi? Odmah treba reći da je pojam obaveze u juridičkom smislu te reči stran hrišćanskoj duhovnosti, Naime, ako pod obavezama podrazumevamo ispunjavanje pravila ili zapovesti koje nam Bog postavlja, onda moramo znati da zapovesti ni u kom slučaju nisu naredbe koje Bog spolja nameće čoveku. Zapovesti su pre uputstva ili putokazi koje nam Bog daruje kako bismo mi živeli u skladu sa ciljem svoga postojanja. Zapovesti nam otkrivaju šta je za nas dobro, ako hoćete, korisno, a šta je štetno i zlo po nas. Zapovesti definišu zdrav čovekov život u najdubljem smislu, život koji se uvek tiče našeg odnosa sa Bogom i našeg odnosa sa bližnjim. Na primer, ako Bog kroz zapovest kaže ne ubij, ili ne ukradi, On nam ne zabranjuje nešto što nama pripada kao prirodno pravo da činimo, ne ukida nam slobodu. On samo hoće da nas posavetuje, hoće da nam kaže da ako ubijemo, onda nismo zdravi, nismo normalni ljudi, ne živimo u skladu sa svojom prirodom. Nije, dakle reč o obavezama koje nam se spolja nameću, o dužnostima koje nemaju veze sa našom prirodom, nego o ljubavi, o brizi koju nam Bog iskazuje kroz zapovesti. Ili, obaveza je nešto što izvire iz samog bića, iz potrebe da budemo zdravi. Boga ne vidimo kao policajca, nego kao Oca punog ljubavi i neprestane brige o svojoj deci, oca koji je spreman da beskrajno čeka i prašta sve onome koji se trudi da ide ka Njegovom naručju čak iako greši i pada kao slab čovek. Ispunjavajući zapovesti Božije čovek ispunjava smisao svoga postojanja, dostiže cilj svoga života, a to je večnost koja nije samo nešto što nas kao nagrada za naša dobra dela očekuje tek u budućnosti. Večnost počinje sada i ovde i ona zavisi upravo od našeg odnosa prema Bogu, ali prema bližnjem i čitavoj tvorevini. Večnost, ili život u večnosti može biti raj ili pakao. I jedno i drugo počinju ovde u istoriji. Kako se slobodno opredelimo ovde postojaćemo i u večnosti. Zato je važno da shvatimo svoju odgovornost ovde u istoriji.
A raj i pakao nisu geografski pojmovi, nisu prostori koji su međusobno odvojeni, gde se u jednom prostoru uživa, a u drugom su mučenja onako kako nam kazuju  mnoge srednjevekovne predstave o raju i paklu. Raj i pakao su upravo duhovna stanja čovekova koja se tiču kvaliteta njegovog odnosa sa Bogom i bližnjim, kao i odnosa prema čitavoj tvorevini. Ukoliko je čovek bez ljubavi, ukoliko su egoizam i samoljublje jedine vrednosti njegovog života, ako svet i sve oko sebe pa i  samog Boga i bližnjeg vidi kao sredstva za zadovoljenje svoga ega, ne treba sumnjati, takav čovek će biti usamljenik i već sada živi u paklu.
Kao ilustraciju ove teze navešću priču iz drevnog Otečnika, knjige u kojoj se nalaze poučne priče koje opisuju iskustva drevnih velikih hrišćanskih asketa iz prvih vekova. U jednoj takvoj priči se navodi kako je Makarije Veliki jednom prilikom šetao pustinjom i šetajući, naišao je na jednu lobanju. Svetitelj je upitao lobanju da mu kaže ko je ona. Lobanja je odgovorila da je ona bila mnogobožački, idolopoklonički žrec (sveštenik). Tada je Svetitelj upitao da mu kaže gde se ona sada nalazi, a lobanja je odgovorila da je ona u paklu. Pa kako je tamo, upita dalje Sveti Makarije. Tamo postoje velike muke reče lobanja, ali najstrašnije od svega je što svi koji se nalazimo u paklu slepljeni smo leđima jedni uz druge i ne možemo da vidimo lica jedan drugome. I samo kad se ti za nas moliš možemo da vidimo obrise lica jedan drugome. Ovde imamo dve istine: prvo, pakao je nemogućnost opštenja, nemogućnost gledanja lica bližnjeg, nemogućnost zajednice u ljubavi; drugo svetitelj, čovek autentične ljubavi voli svakoga, pa čak i onoga koji je grešan i nepravedan i koji se opredelio za mržnju. Zato ne treba da nas čudi što u Novom Zavetu na jedinom mestu gde se govori o tome ko će ući u carstvo nebesko sve se tiče odnosa prema bližnjem, u odnosu na kojega pokazujemo i da li smo verni Bogu. Naime, u 25 glavi jevanđelja po Mateju čitamo:
„A kada dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli sa njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje.
I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi.
I postaviće ovce sa desne strane sebi, a jarad sa lijeve.
Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta.
Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me;
Nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi.
Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo?
Kad li te vidjesmo stranca, i primismo? Ili naga, i odjenusmo?
Kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti?
I odgovarajući Car, reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.
Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim.
Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me;
Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me.
Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti?
Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.
I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni.“
Jednom rečju ne postoji ništa u našem životu što je neutralno. Sve što činimo i mislimo, činimo i mislimo Bogu i pred Bogom. Nije moguće voleti Boga i biti dobar pred Bogom, a ne voleti drugog i biti dobar pred drugim, kao pred čitavom tvorevinom Božijom. Jer ako volimo Boga i ako smo odgovorni pred Njim, onda volimo i Njegovu tvorevinu.
Čovek svojim udaljavanjem od Boga sve više počinje da gleda i doživljava drugog čoveka i prirodu kao nešto izolovano od sebe, kao nešto strano, a sve manje je posmatra kao zajednicu uzajamno povezanu, kao na svoj dom, gde je on sveštenik koji ne služi prirodi već njenom Tvorcu, koji je izvor postojanja i Koji je dao „svima život i disanje“ ( Dap. 17,25 ).
Shodno ovakvom poimanju tvorevine i odnosu prema njoj, čovek prestaje da sagledava život kao dar Božiji dat čoveku, već ga posmatra kao biološku egzistenciju i svu svoju snagu i napore ulaže u korist te i takve egzistencije. Zbog takvog odnosa i svog gledišta prema životu i svetu, on gubi i pravi smisao i naznačenje svog postojanja, a na prirodu gleda samo kao na mesto na kome boravi. Njegovo unutrašnje, duhovno stanje, neminovno se odražava i na spoljašnji svet, na sve ono što ga okružuje.
Čovek je taj koji u odnosu prema Bogu, svome bližnjem i tvorevini stvara harmoničan saživot i raj na zemlji. Na to nas podsećaju i reči Sv. Maksima Ispovednika, da čovek može celu zemlju preobraziti u raj tek onda kada bude nosio raj u sebi.
Kroz istinsko poznanje Boga kao uzroka sveta i čoveka, Kome cela priroda teži ka jedinstvu kroz čoveka,  naš odnos prema drugom čoveku i prirodi neće imati samo humanistički karakter, već duhovni, svešteni karakter, u kome su ljudi i priroda hram, a ne obični predmeti  i skladište dobara za upotrebu i puku biološku egzistenciju.
Svaki čovek je stvoren kao slobodna ličnost, a ličnost je izraz za odnos, za zajednicu. Bez slobode nema ličnosti, već samo postoje stvari. Pri tom, pod slobodom treba razumeti onu slobodu koja se izražava kao ljubav prema drugom, jer samo kad nekoga volimo, onda ga činimo ličnošću, onda je on za nas ličnost, odnosno postoji za nas i od njegovog postojanja zavisi i naše postojanje. Ličnost ne može postojati sama za sebe. Izraz Ja izvire iz odnosa prema Ti, odnosno postojanje jedne ličnosti vezano je za zajednicu sa drugom ličnošću.
Drugim rečima, čovek kao ličnost izvire i postoji samo u zajednici ljubavi sa drugom ličnošću. Samo u zajednici ljubavi ličnost je apsolutna i neponovljiva. Kada volimo jednu ličnost, tada u njoj vidimo kao postojeći čitav svet i to kao jednu ličnost. Svet koji se projavljuje za nas u ličnosti koju volimo i za koju smo ontološki vezani, jeste jedini realno postojeći svet za nas. Takođe, kad se izgubi voljena ličnost, onda se za nas gubi sve pa i mi kao ličnosti.
Naš odnos prema drugim bližnjima može da se opiše jednim svakodnevnim primerom sa kojim se svaki čovek svakodnevno susreće u životu. Oko nas postoje mnogi ljudi sa kojima se svakodnevno srećemo i veoma uopšteno komuniciramo, a da oni pritom za nas ne predstavljaju ništa posebno. Takođe, postoje mnoge stvari koje vidimo i upotrebljavamo u svakodnevnom svom životu, a da ih prosto i ne primećujemo da postoje, tj. nismo ni svesni njihovog postojanja.
Međutim, ako nam bilo koju od tih stvari pokloni jedna voljena ličnost iz ljubavi prema nama, onda ta stvar za nas prestaje da bude samo jedna obična stvar. Postaje nam nešto posebno i drago. Čini se prosto, kao da ona tek sada dolazi u postojanje i postaje živa u našim očima. I ako je kojim slučajem izgubimo, strašno nam je teško. Kao da smo izgubili nešto što ne može više nigde da se  nađe, ona je za nas postala nezamenljiva, iako takvih stvari ima na hiljade.
Ovo iskustvo nam, dakle, pokazuje da ništa ne može da postoji samo po sebi, bezlično. Takođe, nije isto kad nam jedna voljena ličnost nešto slobodno daruje, ili kad to mi sami uzimamo. S druge strane, kada se prekine zajednica sa voljenom ličnošću, tada se za nas i stvari koje su nam oni poklonili izgube, postanu beznačajne i vrate u anonimnost, pa se i svet uopšte pomrači u našim očima sve dotle dok ponovo ne zavolimo nekoga.
Ekološka kriza koju je izazvao čovek i njegov pogrešan, isključivo eksploatatorski odnos prema prirodi je u suštini antropološkog karaktera. Način na koji čovek posmatra i doživljava prirodu, rukovodeći se uvek ličnim motivima, doveli su do toga da se sve više udaljava od nje i da je gleda kao sredstvo, a ne kao deo sebe.
U Biblijskoj pripovesti o stvaranju čoveka nailazimo i na odgovor prirode na čovekov stav.   Tamo se kaže da je priroda  počela da rađa „trnje i korov“ (Post.3,18), a čovek je zaboravio svoje prvobitno naznačenje, da treba da bude spona između Boga i stvorenog sveta i upravitelj kome je povereno bogatstvo na čuvanje i za koje je odgovoran pred Bogom.
Odnos čoveka i prirode nikako ne treba da bude u suprotnosti već samo u pozitivnom, ljubavnom odnosu. Bog nije sazdao svet da bi on propao i bio uništen. Jedino rešenje ekološke krize je u ljubavi prema prirodi.
Zato polazeći od osnovne činjenice teologije i antropologije da je Bog ljubav i da je ljubav izvor života jedino što smo dužni Bogu, bližnjima, tvorevini, a to u krajnjoj instanci znači i sebi jeste ljubav.

 

Izvor: Mitropolija zagrebačko-ljubljanska

Share