Kako je EU „vakuumirala“ Zapadni Balkan

Share

Dve vremenske tačke u najnovijoj istoriji bude sumnju u racionalno delovanje briselskih političkih elita. Prva je iz leta 2014. godine kada je Žan Klod Junker, preuzimajući funkciju predsednika Komisije, rekao kako za vreme njegovog mandata „nema proširenja Unije“. Druga je od pre nedelju dana, kada je Junker izjavio da bez evropske perspektive „Zapadnom Balkanu preti novi rat“.

Žan Klod Junker

Čak i kad se pogleda čitav kontekst te dve protivrečne izjave – prve kao deo pristupne besede, druge za vreme opuštenog ručka sa novinarom Fajnenšl tajmsa – čitalac ostaje zbunjen pred Junkerovim aporijama.
(Koga zanima zaista interesantan članak kolege Lionela Barbera, objavljen je u petak 24. marta u FT-u, pod naslovom „Šef EU Žan Klod Junker o troškovima Bregzita i erotizmu političke moći“. Jeo se karpaćo i mlada teletina, pilo resko belo iz Langedoka. Do crnog Pomerola iz 2005. nije se došlo, zato što Junker, po vlastitom priznanju, ne meša crno i belo, da ne bi izazvao „major events“.)

„Proširenja nema“, a bez njega „preti rat“. Da li to znači da je u Briselu zašlo sunce logike, ili, naprotiv, da je gotovo s politikom odugovlačenja prema Zapadnom Balkanu? Da li da plačemo jer kod predsednika evropske vlade više ne funkcioniše dugoročno pamćenje, ili da se radujemo što je vrh Unije konačno uvideo svoj istočni greh na zapadnom jugu?

Kada se te dve Junkerove izjave pogledaju kao smisleni par, recimo lonac i poklopac, šoljica i tacna, televizor i daljinski, dolazi se do dugog niza mogućih interpretacija.

Na primer: Ako bez proširenja, preti rat, onda Uniju treba hitno proširivati, da ne dođe do rata. Ako je ne proširuješ, a konsekvence su ti poznate, onda (i)zazivaš rat. Ako rat preti, zašto ga ne sprečiš brzim proširenjem – zato što ti je cilj nešto drugo, odnosno neko drugi, Rusija recimo, a ne evropska integracija Zapadnog Balkana? Ako (i)zazivaš rat, da li ti on odgovara zato što bi nova humanitarna gužva kamuflirala katastrofalne efekte evropske politike u procesu raspada Jugoslavije?

Verbalnim čistuncima na volju, treba priznati da Junker u razgovoru za britanski list nije spomenuo „proširenje“, već „evropsku perspektivu“, u smislu, ako te „mučeničke“ delove Evrope („tortured part of Europe“) ostavimo „bez evropske perspektive“, eto njih opet na ratnoj stazi.

U tom slučaju, ako pojmovno nije izjednačavao EU proširenje s evropskom perspektivom, Junkerova logička nedoslednost postaje nepodnošljivi moralni prestup.

Stvar je onda još gora, jer u tom slučaju „evropska perspektiva“ znači: Sedi i čekaj. Mir i tišina dok ne smislimo šta ćemo s vama, a dotle nemojte da nam neko flertuje s Rusima! Kad ćemo znati, nemamo pojma, a nije nas previše ni briga, jer trenutno imamo prečeg posla.
Te dve Junkerove izjave, date u rasponu od dve i po godine, prvi put i verbalno odslikavaju stav Brisela prema Zapadnom Balkanu, uslovljen, ne isključivo, ali u velikoj meri, političkom katastrofom pretposlednjeg proširenja 2007. godine (Rumunija i Bugarska).

Tog trenutka je Zapadni Balkan, sa jednim malim izuzetkom (Hrvatska 2013), Unija „vakuumirala“, onako kao što se šunka stavlja u vakuum da se ne pokvari, ili zimska odeća da ne zauzima previše prostora u ormanu, već gurnuta ispod kreveta čeka svoje vreme.

Ali, sad dolazi prava dramska peripetija – „vakuumirani“ odbijaju da mirno sede u vakuumu! Za nevolju, sada su još i Rusi počeli da tretiraju „vakuum“ Zapadnog Balkana ne kao metaforu već kao pravi prazni prostor koji treba popuniti i označiti u političkom i ekonomskom smislu.

„Zauzeto, Rus!“

Ako se prelete nedavne analize evropskih i američkih medija o Zapadnom Balkanu, ili izjave visokih političara, relativno često će se naići na formulacije o „vakuumu“ u koji se „ubacuju Rusi“ ili „Rusi i Turci“.

Primera je mnogo. Recimo, ovako na brzinu, tekst bugarskog politikologa Ivana Krasteva, vrlo cenjenog na Zapadu, za FT od 15. marta: „Turska i Rusija rade na tome da ograniče uticaj EU na Balkanu“.

Poslednja primedba, ona o „Rusima i Turcima“ na vakuumiranom Balkanu vodi računa o političkoj korektnosti. Nije lako priznati da su se Turci već „ubacili“ devedesetih godina sa početkom rata u Bosni, već se čekalo da se „ubace“ i Rusi, da bi se to sad predstavilo kao etički koherentan slučaj.

Kremlj

Za činjenicu da su se „ubacili“ sa zakašnjem, Rusi imaju dobar izgovor: U vreme opšteg „ubacivanja“/“upucavanja“ na prostor Zapadnog Balkana / Južnih Slovena (prvo je politička odrednica, drugo plemenska), ruska multinacionalna imperija se raspadala.

Nisu ljudi imali vremena, kao što ga sada nema EU. Zato su Rusi kasnili u Bosni i na Kosovu, zato su za Crnu Goru pogrešno mislili da su je pacifikovali vikendicama i turistima, ali su sada, manji, lakši i pokretniji, Rusi izgleda na vreme stigli u Makedoniju i Hrvatsku.
Što se Srbije tiče, ona je poseban slučaj, budući da igra relativno otvorenih karata i prema EU i prema Rusiji. I članstvo s prvima, i prijateljstvo s drugima: Samo se ubacujte, po mogućnosti s investicijama!

„Zagonetka sakrivena u misteriji unutar enigme“

Da li Zapad ponovo pogrešno čita situaciju sa terena, s entuzijazmom se pripremajući da pokvari već pokvareno, demontira već razmontirano, ne bi li tim političkim aktivizmom izbegao suočavanje sa najočiglednijim greškama iz devedesetih godina?

Vrlo verovatno. I američka i evropska strana pokazuju sklonosti za interpretaciju znakova u svom smislu – prva zato što ne može drugačije, druga zato što se tvrdoglavo drži načela da jedan zanemareni, osiromašeni, sistemom državnog klijentelizma ispresecani prostor mora istrajavati u vakuumu svake vrste dok se za njega ne pronađe pogodna forma.

Junkerovo „nema proširenja“ i „bez proširenja rat“ hrani se iz tog nervoznog refleksa u kome se mešaju zbunjenost, odlučnost i zlovolja: Bez nas ste gotovi, ali mi vas svejedno nećemo, iako smatramo nedopustivim da vas neko drugi hoće samo da bi vam dokazao da bez nas možete, iako i mi i vi znamo da ste bez nas gotovi.

Na američkoj strani su stvari nešto komplikovanije, posebno ako se u fokusu zadrži njen janusovski potencijal i velikog svetskog dobra i opšte destrukcije. Ili jednostavnije, ako se uzme u obzir konstanta antirusizma, politički odnegovana u Americi tokom dvadesetog veka.

Kako nije moguće analizirati svako slovo američke štampe, evo ovde jednog primera sa sajta Si-En-Ena, tekst objavljen pod naslovom „Jedine četiri stvari koje treba da znate o Trampu i Rusiji“. Autor je Gregori Krig, na nemačkom bi to bilo „Gregori Rat“. Taj nomen-est-omen nema uticaj na poruke iz članka, ali se svejedno dobro uklapa u paradigmatsku snagu izabranog štiva.

Od „četiri stvari za pamćenje“ koje Si-En-En preporučuje Amerikancima, čitaocima na Zapadnom Balkanu su interesantne tri: Istorijsko-genetska nepredviljivost Rusije, karakter „hakovanja“ za vreme američke izborne kampanje i tip kontakta „Trampovih ljudi“ s „Putinovim ljudima“.

Si-En-En o nepredvidljivosti Moskve: „Ruska politika uživa reputaciju neprozirnog koda. Onoliko koliko su stereotipi tačni, ovaj je ispravno zaslužen i dugovečan. Moskovske namere zbunjuju svetske lidere već više od jednog veka. U slavnoj izjavi Vinstona Čerčila iz 1939, Rusija se lapidarno opisuje kao „zagonetka sakrivena u misteriji unutar enigme“. Uzmimo na primer Vladimira Putina (…) koji je Rusiju 21. veka proglasio svojom i nikad nije posustao u želji da Moskvu vrati u sam vrh međunarodnog poretka.“

A) Ruska politika je nepredvidljiva.
B) Ništa Moskva tako strastveno ne želi kao da bude u samom vrhu međunarodnog poretka.

Šta je tu „neprozirno“ u aktuelnim motivima Moskve? Neprihvatljivo, drsko, arogantno, kad na vrbi rodi grožđe – moguće, svaka takva interpretacija ruskih motiva je, u zavisnosti od međunarodnih diplomatskih aktera, legitimna i dopuštena.

Ali, šta je u njima „nepredvidljivo“, pogotovo što i sam autor teksta pronicljivo uviđa kako Moskva „želi da se vrati u sam vrh međunarodnog poretka“?

Daj Berni, pusti malo Hilari, ti ćeš posle!

Druga stavka koju Si-En-En Amerikancima savetuje da zapamte tiče se hakovanja mejlova Demokratskog nacionalnog Komiteta (DNC), odnosno izbornog štaba Hilari Klinton i njenog šefa kampanje Džona Podeste:

A) „Hakovani DNC mejlovi otkrili su da su lideri Demokratske stranke radije hteli Hilari Klinton za kandidata nego Bernija Sandersa.“

B) Pristalice Bernija Sandersa su se osetile diskriminisanim.

C) Sadržaj mejlova je „ako uopšte nešto, otkrio banalnost funkcionisanja državnog aparata vlasti“. Pritom su „Podestini mejlovi bili još dosadniji od onih iz DNC-a“.

D) Nekoliko dana uoči izbora više niko nije znao „kakva je razlika između hakovanja Podeste, DNC-a i istrage FBI-ja o privatnim mejlovima Hilari Klinton dok je bila ministar diplomatije“.

E) „To, prema zaključku američkih obaveštajnih službi, nije bio nesrećni razvoj događaja za demokrate.“

Hilari Klinton

Poslednja rečenica je teško svarljiva, između ostalog i zato što evropski jezici slabo podnose duple negacije. Da li je, na primer, razvoj događaja koji „nije bio nesrećan“ u stvari srećan, ili samo neutralan prema posledicama koje je izazvao?
Na to se nadovezuje sledeća još nerazumljivija: „Ali jeste (bio nesrećan razvoj događaja, pretpostavka V. K.) njihov zaključak objavljen šestog januara, ali bez – zasada – pouzdanog dokaza koji bi podržao tezu da su Rusi delovali sa namerom da nanesu štetu Hilari Klinton i uzdrmaju poverenje američke javnosti u izborni proces.“

Prevedena na bilo koji smisleni jezik, Si-En-Enova tačka 2 koju treba zapamtiti izgleda ovako: Ne samo da su američki zakoni koji regulišu rad najviših državnih institucija anahroni, već se oko njih u ovih dvesta i kusur godina isplela takva praksa političkog šoubiznisa da su naše izborne kampanje postale ekstremno osetljive i ispražnjene od smisla; pravi „vakuum“ u koji nam se svako može ubaciti. Da li su se Rusi ubacili, ne znamo, nema dokaza, ali bilo bi pravo čudo da su propustili jednu takvu priliku da se dobro zabave. Dok to ne rešimo, bavićemo se isključivo sami sobom. Balkan, gde je to?

Počinje li Trampov „impeachment“?
Donald Tramp

Si-En-En: „Trampovi ljudi i Rusi su često razgovarali. Ali o čemu? Osim smenjenog savetnika za bezbednost Majkla Flina, tu je široka mreža kontakata koje su članovi Trampovog izbornog tima negovali sa ruskim zvaničnicima i poslovnim ljudima. Nema ničega što bi sugerisalo, ovog trenutka, da je iza tih kontakata stajala namera za koordinaciju aktivnosti. Niti postoji bilo kakav dokaz da je bilo ko, uključujući Trampa, bio svestan onoga za šta neki američki zvaničnici danas optužuju Moskvu. Ali obim kontakata je dovoljno veliki da bi pobudio sumnju.“

Ukratko, nema namere, nema koordinacije i nema dokaza, ali ima dobre volje da se sruši jedan predsednik koga se američki politički i medijski establišment sve više stidi.
Zato se tako grozničavo traže dokazi da ga je izabrao neko drugi, a ne Amerikanci. A ko drugi, osim Rusa, poseduje resurse, motiv i priliku da anahronu strukturu američkih izbora pretvori u vakuum u kome će eksploatisati sve nagomilane slabosti takve kumulativne istorijske prakse?

Zbog toga je dobro da je stvar došla u ruke Si-En-Ena, ta medijska kuća postiže dobre rezultate i bez dokaza.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

Share