Pojam uravnilovke je nekad bio ključna kategorija kojom su komunistički sistemi regulisali svoju ekonomsku i društvenu politiku. Sa nekadašnjeg evropskog istoka uravnilovka se sad preselila na evropski zapad gde se nekoliko poslednjih godina koristi kao hladno propagandno oružje za zaustavljanje ulaska Srbije i Crne Gore u EU. Svi su jednaki na Zapadnom Balkanu, glasilo je najčešće mišljenje sa i posle skupa u Poznanju. Jesu kao ljudi. Inače ne.
Reč “uravnilovka” nosi u sebi sećanje na fizički proces, direktnu intervenciju u neku situaciju koja zahteva obračun sa odstupanjima od standarda.
Etimološki je u toj reči pohranjen postupak koji se izvodi iz dva smera, od vrha na dole i od dna na gore.
Odozgo se udara na one koji “štrče”, ne bi li ih se tako mehaničkim, nasilnim metodama učinilo manjim i skromnijim, čak i uz rizik uništenih egzistencija, pojedinačnih i kolektivnih.
U intervencijama koje se izvode odozdo slabi aktivna fizička dimenzija, uz istovremeni rast mentalne, jer se tu niko ne gura silom u standard, već se uglavnom ignoriše kao nepostojeći, statistički nerelevantni primer.
U prvom pokretu, odozgo na dole, izvodi se fizičko nasilje, u drugom, odozdo na gore, mentalno. Iznad standarda vlada polje fizičke surovosti, ispod standarda mentalne.
Uravnilovka je bila jedan od glavnih razloga za propast komunizma, jer je, ako se izuzme kratak period akutne revolucionarne situacije, praktično zakočila socijalnu mobilnost. Nema napretka!
Da bi fizičko-mentalna klopka jedne uravnilovke efikasno proradila sa oba kraja, potrebno je, naravno, najpre definisati standard, sredinu, nameravano ili poželjno stanje, te mu osigurati izvestan stepen društvene kontrole.
Takvo stanje treba videti kao suspenziju antičke izreke da “ono što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu”. U mehanizmu uravnilovke su podjednako obespravljeni i Jupiter i volovi, dok definicijsku moć preuzimaju fluidni, često nevidljivi čuvari društveno sankcionisanog standarda.
Kao metod, uravnilovka nadilazi ideološke okvire komunističkih sistema. Ona je generalizovani društveni princip, trenutno usvojen i vrlo konsekventno sprovođen od strane EU u politici neproširenja na zemlje Zapadnog Balkana.
Niko ne može unutra, zato što su svi isti – nikakvi.
Hajko Mas: Nema napretka bez pomirenja
Istina, još od vremena kad je otvoren proces pristupnih pregovora sa Srbijom pre pet godina, vodeći EU političari su bili skloni tome da zemlje Zapadnog Balkana gledaju kao grupu, u đuture, ili, ko ne voli turcizme, tuto kompleto.
Ali tom stavu je nedostajao sistem, nedostajala automatika izgovora, nije bio dosledan, nije imao kompaktnu snagu jedne uravnilovke.
Od dolaska Emanuela Makrona na mesto predsednika Francuske u maju pre dve godine, stav “svi su isti” je ubrzano narastao u gvozdeni standard evropske politike proširenja.
Da se ne misli da je samo Makron odgovoran, treba reći da su i drugi faktori namerno ili nenamerno radili ka tom cilju. Odlazeći predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker je tu još najmanji problem – on je otvoreno rekao da mu niko neće ući do 2019, ali on je samo išao linijom manjeg otpora.
Opremljena sa više stvarne moći, nemačka kancelarka Angela Merkel je usporavala proces proširenja. Ne previše, zato što se mogla pouzdati da će to raditi drugi, pre svega Francuzi, Holanđani i Britanci. Nedavno austrijsko predsedavanje Unijom (druga polovina 2018) je sve učinilo za formalizaciju pravila “ili svi ili niko”, čime je slomljena dinamika srpskih i crnogorskih pregovora.
Ali tek kad su mediji preuzeli slogan “svi su isti”, pojmovno ga izoštrili, kreativno obogatili, moralno poduprli, uravnilovka je dobila jasne obrise. Ovde se pre svega misli na medije nemačkog govornog područja, ali isti mehanizam se pojavljuje i u dobrom delu ukupne EU štampe.
“Nema napretka bez pomirenja”, rekao je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas na sastanku zemalja Berlinskog procesa u Varšavi u aprilu ove godine.
U međuvremenu je postalo jasno da se ne svađaju samo neke zemlje Zapadnog Balkana unutar sebe, već da je čitava EU utonula u atmosferu svađe i zagriženih bilateralnih resentimana.
“Nema napretka” počinje da važi i za EU. Međutim, samo prema zemljama Zapadnog Balkana se to pravilo egzekutira sa snagom neumoljive sudske presude.
Nema napretka, svi su isti
Posle samita Berlinskog procesa (šest zemalja sa Zapadnog Balkana + 10 EU članica) mediji se fokusiraju na izjavu kancelarke Merkel o “strateškoj odgovornosti” EU prema Zapadnom Balkanu. EU, ukratko, ima stratešku odgovornost, ali ne i taktičku volju da to sprovede.
Balast strateške odgovornosti bi bio smanjen, teret na Unijinim ramenima lakši, kad bi u nadahnuću taktičke dobre volje najpre bile primljene Srbija i Crna Gora kao dve države koje već pregovaraju sa EU. Usput, tu je onda i interesantno međunarodno-pravno pitanje Kosova kao treće države, koja automatski ulazi u EU onog trenutka kad i Srbija.
EU je i do sada kombinovala stratešku proračunatost i taktičku benevolentnost, na primer kad je otvarala vrata Rumuniji, Bugarskoj ili Hrvatskoj – ali to je bilo pre nego što je u odnosu prema nepridruženom ostatku Evrope proradila uravnilovka “istih nikakvih”.
Tema ovog teksta nisu pravni kurioziteti EU proširenja, već Prokrustova postelja na koju je Unija položila Zapadni Balkan: Srbija mora biti gora nego što jeste, Kosovo bolje nego što jeste. Severna Makedonija mora biti nagrađena, kod Albanije ne treba sve videti. U slučaju BiH nema pomaka dok je Dejton na snazi, kao i kod Crne Gore, dok se ne oslobodi predsednika upletenog u internacionalni krijumčarski lanac cigaretama.
Iako taj metod sadrži tragične, surove i opasne momente, svi oni blede pred ironijom crnogorske situacije. Sve do nedavno je Milo Đukanović u ovdašnjoj štampi tituliran kao “prozapadni predsednik”, da bi sad odjednom, nakon što je zemlju uveo u NATO, nakon što je Crna Gora otvorila sva poglavlja u pregovorima sa EU (tri zatvorila), bio proglašen ozbiljnim demokratskim deficitom.
Ovako Špigl u tekstu pod naslovom “Umorne poze” komentariše sastanak u Poznanju: “Politički se situacija na Zapadnom Balkanu potpuno otela kontroli. Odnos između Srbije i Kosova je eksplozivniji danas nego što je bio pre deset godina, u obe države vladaju ekstremno nedemokratske vlasti. Albanija i BiH tonu sve dublje u državne krize. Crna Gora je već tri decenije neuništiva autokratija. Samo se Makedonija nalazi na stazi demokratije i vladavine prava.”
Od Tirane do Beograda, sve pustinja, bre!
Tekst “EU i Zapadni Balkan: Vreme je da se povuče kočnica i krene iz početka” objavljen u austrijskom dnevniku Prese (5.6.2019) je paradigmatski primer za argument o uravnilovki. Autor, Oliver Grim, nije propustio da stane na svaku minu koju mu je kao komentatoru postavila EU politika proširenja.
Pri tome Grim ne nastupa radikalno autoritativno kao recimo Mihael Martens (Frankfurter algemajne cajtung, 28.4.2019.) koji traži “da svi imaju pravo da uđu u EU osim Srbije”.
Grim nema tu vrstu identifikacije sa najuticajnijim političkim garniturama EU, ne baca se kamenjem na one koji mu se ne dopadaju. On se, za razliku od Martensa, ne identifikuje sa političkom odlukom o razvlačenju i zaustavljanju srpskog pristupa EU, već samo sa potrebom da se ta odluka moralno opravda i objasni.
Kako? Pa tako da su svi isti.
Grim: “U svih tih šest zemalja je situacija ozbiljna. Nezaposlenost, siromaštvo, bekstvo mladih na Zapad, nacionalistička uskogrudost, okovana štampa, cinična upotreba istorije i romantizovanih istorijskih klišea u svojstvu političkog oružja. Koliko god se svih šest zemalja ljubomorno trudi da vlastite kulturne posebnosti iskoristi u borbi jedna protiv druge, sve ih ujedinjuju elementi propalih država.”
U daljem tekstu se predlaže zaustavljanje svih pregovora sa šestoricom o pristupanju EU. Ali, da region ne bi izgubio evropsku perspektivu, od šestorice se traži da unutar sebe stvore mini-EU, da preslikaju političku, društvenu, ekonomsku, finansijsku, saobraćajnu, graničnu srukturu EU, i onda, jednog dana, tako uparađeni i upristojeni, uđu u veliku EU. Velika EU bi ih u tom periodu pomagala sa budžetom od 60 milijardi evra.
Grim: “Taj novi početak nema ničeg zajedničkog sa oživljavanjem stare Jugoslavije. Pre bi se reklo da bi to pomoglo hrabrim civilnim društvima, koja u skoro svih šest zemalja već mesecima izlaze na ulicu, da svoje političare nateraju na solidarnu akciju transformacije Zapadnog Balkana u Evropu.”
U principu, nema ničeg lošeg u tom planu. Osim što se sve činjenice ne poznaju, ali jedan kratki novinski tekst ima pravo da donekle sažima i preskače. I osim što se pravila ponovo menjaju usred igre.
I osim što sve miriše na politički atavizam, jer se odnosi na konstrukcije od pre dvesta godina, kada su evropske sile razmišljale šta da rade sa onim evropskim teritorijama koje su ostale posle povlačenja Osmanskog carstva – kako narode na tim teritorijama vratiti u krilo evropskih kultura i istovremeno ih držati na odstojanju.
Hrabri revolucionari
U to ime se između dopisnice RTS-a i autora komentara razvila kratka privatna prepiska, koja se dole prenosi.
V. Knežević: “Vaša današnja kolumna ima barem jednu grešku u zaključivanju: Nije sve što se poslednjih meseci valja po ulicama Zapadnog Balkana “hrabro civilno društvo”. Ne moram da imam trunku simpatija prema Vučiću da vidim ko se sve digao protiv njega, šifra ‘Dveri’. Razumem Vašu frustraciju nad stanjem i delim je. Svejedno mislim da Vam nedostaje više konkretnog znanja o “uličnim prilikama” na Balkanu.
Plus, ono što Vi predlažte, leži na trasi političkog atavizma iz 19. veka. Evropa se ponaša kao da je sa poslednjim proširenjem 2013. uzela šta joj pripada, a ostatak su bivše otomanske teritorije, kulturno slične, neka njih tamo zajedno, a onda ćemo jednog lepog dana videti.”
O. Grim: “Nemam pojma šta mislite sa ‘atavizmom s početka 19. veka’. Moj predlog je samo u tome da tih šest država učine ono što su ionako obećale: da uvedu EU pravo, postatnu evropske, udruže se u zajedničko tržište i slično. Činenica da su se među protivnike vlasti uvukle neke sumnjive osobe, ne menja na stvari.
Ali dok Vaša premijerka javno vređa kosovske Albance kao primitivne šumske stanovnike, dok joj Priština u protivreakciji brani ulazak na Kosovo, dok her Đukanović nema pametnija posla nego da u slobodnoj carinskoj zoni Bar podiže fabriku cigareta (!), i to dok Crna Gora još uvek stoji na EU tapetu zbog krijumčarenja cigareta, dok u BiH her Dodik vodi prljavu igru uz rusku podršku; dok se sve to događa, bojim se da ljudi iz tih zemalja imaju samo jednu nadu za život u dostojanstvu: da emigriraju. Tako da bi bilo najbolje da dignemo ruke od farse proširenja, koja ionako samo služi političkim elitama Beograda, Tirane, pa po redu dalje.”
V. Knežević: “Vrlo je teško razgovarati kad Vi i ne shvatate šta u stvarnosti kažete. Svih tih šest zemalja su istorijski deo osmanskog nasleđa na Balkanu. To je jedino što u političko-istorijskom smislu imaju zajedničko, odnosno, što su nekad imale zajedničko. Sad se odjednom taj stari princip proglašava aktivnim modelom za nova rešenja. To je lagano rasistički stav, iako mi zbog toga ne bi palo na pamet da Vas proglašavam rasistom. Rekla bih da naprosto reagujete iz nesvesnog refleksa političke distinkcije – šta god se dešava, Balkan je napolju. Politički atavizam, šta drugo.
Usput ste Srbiju proglasili propalom državom, jer samo pod tom pretpostavkom teza da su “svi isti” postaje moralno prihvatljiva. A i duhovito je – osim Srbije i Albanije, ostale četiri države su u poslednje dve i po decenije napravljene od strane EU i Zapada. Tako nove, a već propale!”
Bez odgovora
Objavljivanje ove kratke prepiske ima samo jedan cilj – da se na konkretnom primeru pokaže s kojom snagom se uravnilovka u odnosu na Zapadni Balkan, formirana politički na nivou najuticajnijih EU zemalja, spustila u medije i tamo odomaćila. Nešto kao “trickle-down” kulturološke nadmenosti!
Primedba O. Grima o “mojoj premijerki” posebno podcrtava zlobni karakter teze o političko-kulturnoj granici koja deli EU od Zapadnog Balkana. Da li je Štrahe “njegov vicepremijer”, a Kikl “njegov ministar”?
Shodno tome, kolega iz austrijskog lista Prese i ne misli da bečki dopisnik jednog srpskog medija može biti novinar, već samo regrut u borbenoj propagandnoj formaciji koju je mobilisala srpska vlada.
“Vaša premijerka”, “vaš predsednik”, “vaše komšije iste takve kao i vi” postaju sinekdohalni izrazi tamo gde se ustvari misli “ti”, “tvoja redakcija” ili “tvoj medij”.
Jer, politički atavizam nas uči da na Zapadnom Balkanu i nema redakcija i pojedinaca, tamo su samo gazde i kolektivi.
Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević
