Laza Kostić prevodio „Pandekte” za Sveučilište u Zagrebu

Share

Kada je Laza Kostić kriomice napustio Cetinje, ostao je bez bogate dvorske sinekure knjaza Nikole, sa već odavno potrošenim nasleđem i bez svog doma, jer od veridbe sa Julkom Palanački nije bilo ništa, pa je posle propale profesure na Velikoj školi uhlebljenje pokušao da nađe na drugoj strani – na Sveučilištu Franje Josifa I u Zagrebu.

To je nastavak priče o Lazi Kostiću kao pravniku, koju za „Politiku” ekskluzivno istražuje profesor dr Žika Bujuklić, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, posle značajnog istorijskog otkrića da je naš veliki pesnik doktorirao disertacijom o zakonodavstvu cara Dušana, na Kraljevskom univerzitetu u Pešti.

Laza Kostić

Kako je došlo do toga da se na Sveučilištu u Zagrebu pokuša sa njegovim angažovanjem, i to kao profesora rimskog prava, svedoči tekst pisan Kostićevom rukom, na svega pet stranica, koji se čuva u arhivi Matice srpske: „Iza mog poslednjeg odlaska iz Crne Gore, došao sam u Beč i odseo u gostionici Kod zlatnog jagnjeta, sad Hôtel Continental, sa nekoliko forinata u špagu, ne znajući, kad potrošim to malo, gde ću sutra naći hleba i skloništa. Ne prođe nekoliko dana, dobijem pismo od Steve Popovića Vackog. Javlja mi da se za mene sprema mesto u Zagrebu i da dođem tamo što pre. Al’ kako doći do Zagreba bez putna troška? A ne mogu ni tamo odmah navaliti na ljude izvrćući svoje prazne džepove. Uz to mi moj, sada već pokojni prijatelj Aca Nikolajević… videći moju nevolju ponudi poveći zajam, te ja odem preko Pešte u Zagreb. Prijavim se tadašnjem predstojniku bogoštovja i nastave, dru Isidoru Kršnjavom, i on mi reče da mi je namenio prevođenje Dernburgovih ’Pandekata’ na ’hrvatski ili srpski jezik’ i da je za taj posao pravilo plaćati 40 forinata za arak ili tabak, i da će mi se zarada isplaćivati u obrocima, kad god budem predao koji deo svoga posla. Pristanem, odmah naručim nemačku knjigu i upregnem se u svoj zadatak.”

– Neupućeni čitalac ovog Lazinog teksta biće zgranut pred saznanjem da je pravoslavnom Srbinu, izrazite patriotske i nacionalne orijentacije, hrvatski ban Karolj Kuen Hedervari (preko svog ministra za bogoštovlje i nastavu Isidora Kršnjavog), ponudio katedru na zagrebačkom Sveučilištu, i to bez ikakve konsultacije sa tamošnjim profesorima, uz plan da se Kostićev prevod nemačkog udžbenika koristi baš na Pravnom fakultetu u Zagrebu – kaže dr Bujuklić.

Za hrvatskog bana ličnost Laze Kostića, svestrano obrazovanog srpskog pesnika i doktora pravnih nauka, bila je pravo rešenje za jedan daleko širi plan, koji se uklapao u banovu političku taktiku zasnovanu na latinskoj devizi divide et impera (zavadi pa vladaj), ukazuje profesor.

– Naime, tokom dve decenije svoje vladavine, Kuen Hedervari je vešto podsticao međustranačka trvenja unutar istog nacionalnog korpusa, a pogotovo sukobe između hrvatskog i srpskog građanstva. Do kulminacije je došlo kada je uveo ćirilicu u gimnazije i izjednačio je sa latinicom, promenio službeno ime jezika umesto hrvatski u „hrvatsko-srpski”, dopustio korišćenje srpskih zastava, a za predsednika sabora postavio Srbina. Hedervari je i finansijski počeo da pomaže Srbe u Hrvatskoj, a 1884. su izglasani tzv. „Srpski zakoni” (upotpunjeni 1887), kojima pravoslavna crkva na području Karlovačke mitropolije dobija pravo na narodno-crkvenu autonomiju, uključujući i samostalno školstvo. Cena ove „naklonosti” bila je privlačenje Srba na mađaronsku stranu, i potiskivanje političkog uticaja hrvatskih nacionalnih stranaka – kaže dr Bujuklić.

U zapisima Radivoja Simonovića, ličnog doktora Lazinog i prisnog prijatelja iz somborskih dana, to se jasno potvrđuje:

„Banova je politika bila da pokaže Srbima kako u Austro-Ugarskoj niko ne proganja Srbe i kako u granicama te monarhije nisu Srbi zapostavljeni. Ban je pomišljao da namesti Lazu za profesora na Pravnom fakultetu u Zagrebu, ali kad to nije išlo, dobio je Laza od hrvatske vlade zadatak da prevađa ’Pandekte’ od Dernburga. Tu se Laza godinama mučio sa dosadanjim prevađanjem i kovanjem pravničkih izraza (termina technica). Isplaćeno mu je za prevod po pogodbi oko 4.000 forinti, no knjiga nije upotrebljena za školu kao udžbenik i nestala je!”

Primerak Kostićevog prevoda koji se čuva na Pravnom fakultetu u Beogradu

– Razlog je ležao u tome što je Kršnjavi naišao na žestok otpor profesora zagrebačkog Pravnog fakulteta, koje je on u svojim memoarima podrugljivo nazvao „skupina agitatora”. Pohvalio se i da ih je bogatom apanažom za ocenu Kostićevog prevoda umirio, ali nije bilo tako. Oni su se obratili hrvatskom banu i zapretili da će dati kolektivnu ostavku ukoliko se ostvari plan o Kostićevoj profesuri u Zagrebu – kaže dr Bujuklić.

Iz natpisa u „Mjesečniku”, jednom od najuglednijih hrvatskih pravnih časopisa, vidi se da je u zagrebačkom Pravničkom društvu već u julu 1892. godine skup eksperata „odlučno osudio prijevod i izrazio svoje uvjerenje da prevodilac nije sposoban da dobro prevede Dernburgovo djelo, pa bi šteta bila za svaku paru koja bi se potrošila na taki prevod”. Pošto obimni prevod „Pandekata” nije izašao odjednom, već parcijalno, u vidu pojedinačnih svezaka, Kostić je nastavio sa svojim poslom, uz podršku Kršnjavog, koji je očigledno želeo da nalog bana do kraja ispuni.

– Međutim, čak i kada je 1900. godine u Zagrebu izašao iz štampe kompletni prvi tom „Pandekata” (od oko 800 stranica), ne samo da se nije stalo sa kritičkim ekspertizama Kostićevog prevodilačkog poduhvata, nego su, šta više, u „Mjesečniku” bile objavljene dve obimne recenzije iz pera uglednih sveučilišnih profesora, dr Franje Speveca i dr Luke Marjanovića, i to u osam nastavaka, na čak devedeset stranica – navodi profesor.

Kostić je načuo za te napade, ali se ni pola godine kasnije nije upoznao sa njihovom sadržinom, već u pismu Bogišiću samo kratko konstatuje (jun 1902):

„’Mjesečnikovi’ gromovi nijesu me pogodili, samo sam izdaleka čuo grmljavinu. Čujem da su me dvojica uzela na dušu: Spevec i Luka Marjanović. Kad budem dokolniji, naručiću ’Mjesečnik’. A što ćete, čovjek se uči dok je živ.”

– Ovim rezigniranim zaključkom Kostić kao da se oprostio, ne samo od ideje da se u svojim poznim godinama počne baviti pravničkom strukom, već i od naivnih zabluda da je moguć „suživot” sa onima koji te ne prihvataju kao sebi ravnom – konstatuje dr Bujuklić.

Od egzaltiranih izjava u svojim ranijim zapisima o tome „kakve su dobričine Hrvati”, Kostić je došao do sumorne spoznaje koju prenosi Bogišiću (Sombor, septembar 1902):

„Ja sam davno vidio da ne može više biti među Srbima i Hrvatima, ne velim prave sloge, nego ni najmanjeg modus vivendi!”

– Ovim kao da se spustila zavesa u političkom teatru u kome su pojedini učesnici dobro znali koju ulogu treba da igraju i zaplet vodili po već utvrđenom sižeu, dok se Laza Kostić na toj sceni našao kao zbunjeni naturščik, verujući da mu je dodeljena jedna od glavnih rola. Onaj koji je sve to režirao, hrvatski ban, nigde se više nije oglasio, njegov predstojnik je ubrzo pao s vlasti i iz ovog igrokaza se tiho povukao, a profesori sa Sveučilišta Franje Josifa I u Zagrebu su svome kolegi, doktoru pravnih nauka Lazi Kostiću, nedvosmisleno stavili do znanja da mu u toj sredini nije mesto. O profesuri nije bilo ni govora, a o njegovom prevodu „Pandekata” nijedna lepa reč – sa žaljenjem konstatuje dr Bujuklić.

Odustalo se od štampanja ostalih delova, a zbog zabrane korišćenja prvog toma u nastavi, ovaj prevod „neće videti svetlo dana”. Nije dostavljen čak ni Kostiću, a danas je to izdanje bibliofilska vrednost. Srećom, Pravni fakultet u Beogradu ipak ima jedan primerak, ističe profesor Bujuklić.

Nameće se pitanje, kaže profesor, da li su krajnje negativne recenzije zagrebačkih profesora zaista bile objektivne, pogotovo kada je Bogišić, vrhunski pravnik i jezički ekspert, ocenio Kostićev prevod kao „izvrstan”.

– Da li je ključni problem što je prevodilac – kako Laza kaže – tzv. „Srbin”, ili je ipak reč o neuspelom pokušaju jednog vrsnog pesnika da izgradi novu pravničku terminologiju, koja se u to vreme na ovim prostorima tek formirala? – pita se profesor Bujuklić.

 

Izvor: Politika, autor: Aleksandra Petrović

Share