Ljubivoje Ršumović: Utehu i razlog da postojim nalazio sam u pisanju

Share

Stihove Ljubivoja Ršumovića, iz kojih isijavaju radost, humor i životno veselje, vole milioni djece, jednako kao i odrasli, shvaćajući da se u njegovim ingenioznim rimama krije isto toliko poziva na vječnu luckastost igre koliko i univerzalnih životnih mudrosti. Napisao je devedesetak knjiga, a neke od njih, „Ma šta mi reče“, „Još nam samo ale fale“, „Vesti iz nesvesti“ i druge, znali smo napamet. Uz magnetni šarm njegove poezije za sve uzraste strujalo je i osjećanje da je Ršumović istinski mađioničar stiha i poeta prvog ranga. Od rodnog Ljubiša na Zlatiboru, preko Užica, Beograda i mnogih gradova u kojima je rado priman, prošlo je okruglih 60 godina njegova stvaralaštva, kao i jedna životna priča u kojoj nije manjkalo napora i briga, ali je ljubavi, čini se, bilo najviše.

Znate li koliko ste u životu napisali pjesama?

Deca me to često pitaju i ne znam tačno, ali koliko sam ja nešto računao, napisao sam oko petnaest hiljada pesama, možda i više. Naročito sam u gimnaziji u Užicu bio pravi skriboman, zato što sam jedno vreme bio neka vrsta izopštenog deteta. Došao sam sa sela u grad u opancima, pa se, naravno, niko sa mnom nije hteo da druži. Onda, moja majka me upisala u dom za ratnu siročad, iako nisam bio ratno siroče, da bih se lakše prehranio u Užicu, pa su me i zbog toga drugačije gledali. Nalazio sam utehu i razlog da postojim u pisanju, ali to je bila više vežba za pisanje pravih pesama, pošto tada nisam umeo da procenim kada treba da napišem pravu pesmu, a kada je to samo trening. Malo kasnije sam počeo da shvatam da trošim svoj emotivni i leksički materijal na neke bezvezice, doskočice i posprdice i da bih trebalo da napišem nešto ozbiljno. Tada sam napisao protestnu pesmu pod nazivom „Srbijo oprosti“ u kojoj sam izgrdio Srbiju, što bi rekli seljaci, na pasja kola, i to je bio moj neki mladalački bunt protiv života uopšte, pa se i Srbija našla na putu te ljutnje. Kasnije, kada sam došao u Beograd, već sam bio pun sebe, objavljivao sam pesme po novinama i u književnim časopisima i bio sam napuvan do kraja.

Sve je poteklo iz detinjstva

S obzirom na to da ste odrasli na selu, koliko je priroda uticala na vaše poetsko nadahnuće?

Uvek ponavljam da sve što sam uradio i sve što sam napisao vodi poreklo sa Zlatibora i iz mog rodnog sela Ljubiša. Sve je počelo kao dečija igra dobacivanja: „Kaži ponjava, mama ti je dronjava“, „Kaži lađa, u dupe te gađa“, i to je bilo naše učenje rimovanja koje je preraslo u posprdne pesmice. Onda je naša učiteljica lovila te naše bezobrazluke i, to je vrlo važno,  nije nas izgrdila, naprotiv, održala nam je predavanje o književnom jeziku, za koji tada nismo marili. „Gde ste videli da Zmaj Jova ili Branko Ćopić koriste reč prdnuti„, govorila je. Inače, ta lakoća Brankova u pripovedanju mene je odmah opčinila, ali ja to tada nisam shvatao. Kada je učiteljica rekla da konačno, umesto što se glupiramo, treba da napišemo nešto ozbiljno i da svako od nas ima zadatak da napiše po jednu pesmu o Zlatiboru, onda sam napisao tu svoju prvu pesmu: „Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato, Zlatibore, ti si bajka, tu mi žive otac i majka…“ Tu pesmu je učiteljica poslala u Beograd u „Pionirske novine“ i posle 15 dana stigao mi je paketić sa tim listom i u njemu moja pesma. Na paketiću je bila nalepnica na kojoj je pisalo: „Ljubivoje Ršumović, učenik trećeg razreda OŠ Slavoljub Terzić, zadnja pošta Ljubiš“. Tu nalepnicu čuvam i danas.

Ono što čovjeka razgaljuje u vašim pjesama i po čemu vas pamte milioni djece, kao i odrasli, vrlo je pitak poetski stil. Kako to postižete?

Prvo, ja dugo pišem. Drugo, kao što rekoh, sve je poteklo iz detinjstva. Meni i bratu naša je majka svake večeri recitovala pesme Zmaja Jove: „Kad je Bože zemlju stvar’o, nije hteo da prazna bude, rekao je da se u njoj razgranaju razne rude.“ I tako cela pesma. Vidite li taj ujednačeni ritam? On mi je odmalena usađen kao prirodan i taj kalup je onda trebalo ispunjavati sadržajem. E sad, meni i bratu je ta pesma toliko dosadila da smo je mi često kvarili, pa kad bi majka po stoti put rekla „razgranaju razne rude“, ja bih viknuo, „ne majko, rude nego lude“. Zlatiborci su veliki šaljivdžije, ere, zajebanti i taj humor koji sam stalno slušao među seljacima ostao je u meni. Puno sam zapisivao tih anegdota. Rekoh, u detinjstvu je i Branko Ćopić jako uticao na mene: njegovu priču „Deda, unuk i petogodišnji plan“ znao sam napamet. Kada sam imao 11 godina, otišao sam od kuće u Čajetinu i otac mi je na pragu rekao: „Moj si, ali ko zna čiji ćeš biti?“ i u takvim mudrostima ja sam odrastao.

Na vas je u mladim danima uticao i pjesnik Duško Radović?

Pogleda Duško Radović moje pesme i kaže: „Bi li ti, mladiću, hteo da ih ja emitujem u jednoj emisiji na Radio Beogradu?“ „U kojoj emisiji?“ „Za decu.“ „Ali ja ne pišem za decu“, kažem ja. A on će: „Ne znaš ti za koga pišeš…“

Pa on je bio urednik tih „Pionirskih novina“ u to vreme, krajem 1940-ih, i zaslužan je što su se deci slala ta uzdarja i posebni poticaji, da se u tim novinama štampaju dečiji radovi. On je uz te novine, koje je slao na kućnu adresu svakom učeniku koji je objavio pesmu, stavio i grafitnu olovku i gumicu, što je poticalo iz Unrine pomoći koja je stizala u to vreme. Da li je to bio slučaj ili prst sudbine, kada sam došao na studije u Beograd upoznao sam se sa Duškom Radovićem. U to vreme, 1957., već je Ljubomir Simović objavio pesme, kao i Mića Danojlić, a Brana Petrović je objavio knjigu pesama „Moć govora“. Ja sam poneo svoj blok pesama da ih ponudim Stevi Raičkoviću, uredniku u Prosveti. Našli smo se pred Mežestikom, a uz Stevu je sedio i Duško Radović. I pogleda Duško moje pesme i kaže: „Bi li ti, mladiću, hteo da ih ja emitujem u jednoj emisiji na Radio Beogradu?“ „U kojoj emisiji?“ „Za decu.“ „Ali ja ne pišem za decu“, kažem ja. A onda Duško Radović izgovara ključnu rečenicu: „Ne znaš ti za koga pišeš…“ I te pesme su zaista bile emitovane na radiju, a ja sam za to dobivao neku crkavicu, koja je ipak bila dovoljna za jednog studenta. Sedam godina sam svakog četvrtka nosio svoje pesme u Radio Beograd, a onda su me kasnije ubedili da vodim i dečije emisije, „Dobro jutro, deco“ i „Subotom u dva“.

Zarazni šarm vaših pjesama proistječe iz nesputane radosti, humora i optimizma koji iz njih struje…

To je tačno. Moja čaša je uvek pola puna, a ne poluprazna i ja volim humor i radost. Volim u priči srećan kraj. Sećam se kako sam u nižoj gimnaziji u Čajetini gledao film „Viva Zapata!“ 23 puta, ne zato što sam baš to hteo, nego zato što sam živeo u internatu, a naša spavaonica je bila u bioskopskoj sali. I onda bi oni uveče stavili tri reda stolica za publiku, a mi ostali bismo gledali film iz kreveta. I svaki put kada bih onako ispod jorgana gledao taj film, ja bih se iskreno nadao da Zapata neće poginuti u zadnjoj sceni. Dvadeset godina kasnije Šiba Krvavac snima film „Valter brani Sarajevo“ i s obzirom na to da je moja pokojna supruga bila sestra stvarnog Vlade Perića Valtera, taj scenarij je došao i u našu porodicu. A kako niko u porodici nije imao veze sa pisanjem, onda su meni dali taj scenarij da pročitam. Po tom scenariju, u kojem je pomagao i Momo Kapor, Valter gine na kraju, kao što se u stvarnosti i dogodilo. Kada sam pročitao scenarij, setim se „Viva Zapate!“ i Marlona Branda koji u njemu gine svaki put. I ja odem Momi Kaporu i kažem: „Promenite, bre, taj kraj, ostavite čoveka živog da bude legenda, ne radi se tu o Valteru, Sarajevo je Valter…“ I tako je „Viva Zapata!“ spasio Valtera. Bata Živojinović koji je, kao što znamo, glumio Valtera, zna tu priču. Inače, moj sin Vuk, koji je filmski režiser, hteo je jednom da ode sa Batom u Kinu i napravi dokumentarac o tom filmu, koji je u Kini bio tako euforično prihvaćen. Ali Bata je tada bio već oboleo i ta ideja nikada nije realizovana.

Domovina se brani lepotom

Čitav život svoj ste rodni Ljubiš nosili sa sobom, a živjeli ste i književno priznanje doživjeli u Beogradu. Kako su ta dva svijeta u vama živjela zajedno?

Život u Beogradu bilo je otaljavanje života i ja sam sve to vreme, ne smevši priznati ni vlastitoj supruzi, sanjao da ću se jednog dana vratiti u Ljubiš i tamo biti učitelj. To otaljavanje se pretvorilo u ozbiljan život, tu su mi se rodili sinovi, koji su sada zreli ljudi i Beograđani, a i ja sam postao ugledan Beograđanin, dobio sam i Oktobarsku nagradu za svoje pesme i trebalo bi po redu stvari da budem sahranjen u Beogradu. Ali ja to ne bih želeo; hteo bih da završim tamo gde sam i počeo, na Zlatiboru.

U zrelim godinama u Beogradu ste bili okruženi vrlo živom umjetničkom generacijom. Koliko su pisci tog vremena uticali na vas?

Ta mi je generacija puno značila. Još na studiju komparativne književnosti mi smo imali svoj Klub šest u kojem su bili Filip David, Miša Brujić i drugi, a imao sam sreću da se družim sa Borom Ćosićem, Svetom Lukićem, Oskarom Davičom… Neki ljudi su mi zamerali što sam se s njim družio, ali ja sam voleo njegove pesme. Govorio mi je „šta će ti te pesme za decu, piši prozu“. Bio je dosta isključiv i rigidan, družio se sa modernistima, pa se sa njima posvađao, bilo je tu sukoba i oko žena, ali najviše su mu zamerali tradicionalisti, jer se on borio protiv tradicije. Govorio je da tradicija usporava napredak. Tu je bio i Koča Popović, koji je bio nadrealista. Njegov otac je bio vrlo bogat čovek, posedovao je čitavu jednu ulicu, pa su se tradicionalisti čudili kako je jedan takav čovek postao komunista…

Sukob između tradicionalista i modernista u Srbiji bio je zapravo vrlo okrutan. A u tom sukobu u književnim krugovima čini se da je najgore prošao Danilo Kiš?

Napad na Kiša bio je strašan, jer je dolazio od naših profesora i autoriteta. Njegov najljući neprijatelj, Dragan Jeremić, predavao je etiku i estetiku i bio je na neki način naslednik Miloša Đurića. Svi oni napali su zapravo Kišov metod da se uzima dokument iz stvarnosti i da se on ugrađuje u izmaštanu priču pisca. Ja cenim dokumentarnu poetiku; voleo sam recimo Borgesa koji je izmišljao čak i stvarne događaje; kada sam tražio gde i kada se dogodilo ono o čemu je pisao, nigde to nisam mogao da pronađem. Mark Twain je napisao „Kraljevića i prosjaka“ misleći na Edwarda VI i njegovog prijatelja Barnabyja Fitzpatricka, ali nije se smelo spominjati stvarnog kralja…

Vama su u životu puno značila dva grada, Zagreb i Rovinj…

Uvek sam se u Zagrebu lepo provodio, čak sam i pesmu o Zagrebu napisao, koja završava stihom: „I onda smo otišli kod Ivice Kiša, i bilo nam je sjajno, ko vas šiša.“ Rovinj je posebna priča. Imali smo tamo jedan stančić u kojem smo letovali i tamo sam upoznao sjajne ljude. Što se Zagreba tiče, jednom nas je Fadil Hadžić pozvao u Jazavac na književno veče, Momu Kapora, Duška Radovića i mene, i tada se pojavio jedan momak koji se predstavio da je iz izdavačke kuće Znanje. Obratio mi se i rekao da bi Zlatko Crnković hteo da ja kod njih nešto objavim, ali ne poeziju nego prozu. U to vreme imao sam neku saobraćajku i osude me na šest meseci ni krivog ni dužnog i ja napišem roman „Imate li Ršuma?“ u kojem nisam prepričavao taj događaj nego priču o radnoj akciji na kojoj sam bio, u Pelagoniji, u Makedoniji. Roman je objavljen u Hit biblioteci, a Pavao Pavličić i Boris Čepin su napisali o njemu sjajne recenzije. Sada je Laguna objavila i drugo izdanje tog romana. I tako sam često svraćao kod Zlatka, slao sam mu zbirke pesama i on je objavio „Zov tetreba“, moje malo lascivne i satirične pesme. Tako sam se onda upoznao i sa Božom Biškupićem, koji je bio veliki kolekcionar umetnina. Jednom on meni kaže: „Daj mi 20 tvojih pesama i poveži me sa Vladom Veličkovićem, slikarom u Parizu.“ I tako je izašla bibliofilska knjiga „Uspon vrtovima“ (to je bilo ime naše ulice u Rovinju), koja je bila sastavljena od Veličkovićevih crteža i mojih pesama. Sa Božom sam postao gotovo kućni prijatelj i jednom sam ga, pred sam rat, zvao da ga zamolim da proveri šta je sa zbirkom od sedam mojih knjiga koje su izašle u izdanju izdavačke kuće Zrinski iz Čakovca u dvadeset hiljada primeraka. Hteo sam da uzmem poneki komplet, jer me stalno neko traži moje knjige. Rekao mi je da se za te knjige ne brinem, ali onda je došao rat i do danas ne znam što je bilo sa tih ukupno sto i četrdeset hiljada mojih knjiga…

Jednom ste napisali pjesmu „Domovina se brani lepotom“.

Da, ta pesma je bila protestni odgovor Miri Alečković i drugim piscima koji su dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata domovinu hteli da brane topovima i zamerali su meni i Dušku Radoviću „koji ne umeju da napišu rodoljubivu pesmu“. To da se domovina brani lepotom morao sam čak naknadno da objašnjavam. Pa zar nije Dostojevski napisao da će lepota spasiti čitav svet?

 

Share