Logika 24. marta

Share

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu Beograd je imao priliku da ugosti Hertu Miler, u okviru 62. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga i programa „Četiri zemlje jedan jezik“, čiji su domaćini zemlje nemačkog govornog područja: Nemačka, Austrija, Lihtenštajn i Švajcarska.

Razgovor sa nobelovkom (u retkim trenucima kada su govorili) vodili su pisac Ivan Ivanji i nemački novinar Mihael Martens. Odlomak iz njene knjige „Lisac je uvek lovac“ pročitala je glumica Mirjana Karanović, a zatim se na bini pojavila i sama Herta Miler, obučena sva u crno, elegantne i intrigantne pojave. Događaj je nosio naziv „Veče sa Hertom Miler – logika 29. februara“, jer je to datum koji je bio utisnut u pasoš poznate spisateljice dana kada je emigrirala iz Rumunije, a 1987. godina nije bila prestupna.

Na samom početku večeri Miler je govorila o teškoj situaciji u Rumuniji za vreme Čaušeskua, a zatim o SS-ovskoj prošlosti svog oca, koji je i nakon rata pevao nacističke pesme, čije značenje ona kao dete nije mogla da razume. Kada je, doduše, malo odrasla, shvatila je šta se dešavalo i imala potrebu da se izvini Jevrejima, ali ona ipak „nije svoj otac“.

Sledeće pitanje postavio joj je Mihael Martens, a bilo je vezano za njen sadašnji stav prema izjavi koju je dala 1999. godine u vezi sa bombardovanjem Srbije, izrazivši u njoj svoje slaganje sa NATO intervencijom, odnosno nerazumevanje „arogantnog stava prema NATO-u“ u medijima. Tada situacija u JDP-u kreće da se odvija neobičnim tokom, s obzirom na to da Miler ne samo da prisutnu beogradsku publiku obaveštava o tome kako ona nije pacifista, te smatra da su određene intervencije neophodne i da je Milošević započeo četiri rata pa mu se stoga moralo stati na put, već govori i o tome kako je Srbija počinila strašne stvari i zbog njih mora da pati. U trenutku kada pominje Kosovo i Srebrenicu, nekolicina pojedinaca napušta dešavanje. Razgovor se zatim gotovo magično prebacuje na Rusiju i Njega, koji živi u palati (sic!), a svašta radi sa svojom i okolnim zemljama. Pominje Ukrajinu, a onda i Rumuniju, i uticaj koji Rusija ima tamo i kako bi neko nešto po tom pitanju morao da uradi. Dobacujem iz publike „Maybe NATO“.

Ivan Ivanji joj skreće pažnju na to da Miloševića sa vlasti nije skinuo NATO, već stotine hiljada ljudi koji su se pobunili protiv njega, kao i da je on sam (Ivanji) na zapadnim medijima o bombardovanju Srbije mogao da govori tek posle 22h. Čak i naglašava: „Toliko o slobodi zapadnih medija.“ Publika aplaudira.

Veče se nastavlja, Mirjana Karanović još dva puta čita odlomke iz knjiga, ponovo se pominju Rumunija i zanimljiva priča vezana za prijatelja Herte Miler za koga se tek posle smrti otkrilo da je, pod prisilom, bio doušnik Sekuritatee, ali da nije naneo štetu nikome jer je za deset godina napisao svega šest izveštaja. Publika spisateljicu nagrađuje aplauzom kada kaže da je bolje što je tu činjenicu tek tada saznala, jer bi u suprotnom, verovatno nepravedno, još više otežala život svom prijatelju. Na samom kraju Milerova zahvaljuje publici, kaže da su je jednostavno pitali i ona je na pitanje odgovorila, došla je ovde jer je htela, kao i da nama i našoj zemlji želi sve najbolje. Aplauz.

Nekoliko puta u životu sam upoznala ljude čija porodična prošlost nije najčasnija, odnosno, zašto okolišati, potomke pripadnika SS jedinica. Pa šta. Isto kao i beogradska gošća, oni nisu njihovi očevi, ni dedovi i, osim ako svojim sopstvenim ponašanjem ne zasluže drugačije, morali bi biti tretirani baš kao i svi ostali – nedužni, ako takvih uopšte ima na ovom svetu. Ipak, Herta Miler kao da se trudi da bude doslovna ilustracija one biblijske: „Što imaš gledati trn u oku svojega brata kad u vlastitom oku ni brvna ne opažaš?“, odnosno (nama) dobro poznatog zapadno(evropsko)g licemerja. Ako je ona, kao dete jednog naciste, uspela da osvesti da nije svoj otac i ne može nositi njegovu krivicu, u najmanju ruku jeste zanimljivo da smatra kako veliki deo srpskog naroda koji nije podržavao politiku Slobodana Miloševića, već se protiv nje i te kako borio, ipak mora snositi posledice. „Srbi su sami sebi naneli zlo“, zaključuje Milerova.

Znamo mi dobro gde živimo i šta nam rade. Znamo i gde smo živeli i šta su nam radili. Vrlo je jasno da dobar deo građana zapadnog sveta ne shvata šta oni rade drugima, odnosno čijom se radnom snagom i dalje dižu njihove zastave slobode i demokratije. Ali, što je još nadrealnije, čini se da ne vide ni šta se njima radi. Jer ne živi se samo od dobre plate i građanskih sloboda. Živi se i dušom, koja, ako joj se tendenciozno uskraćuju informacije o tuđim stradanjima, uverenjima i borbama, mora ići ka propasti.

Kada ju je Martens tokom večeri upitao jesu li njene zapadne kolege, intelektualci, u stanju da pojme kako izgleda diktatura, s obzirom na to da su uvek mogli da „rade u miru u i slobodi“, Miler je prilično samouvereno odgovorila potvrdno, odnosno kako smatra da je moguće zamisliti. Ona, naravno, nije bila u nacističkoj Nemačkoj, ili u Kini (ubaciti represivni režim po želji jer ih je i ona nasumice nabrajala), ali čitala je o tome, a bolje je pročitati četiri knjige nego nijednu. Mogu donekle da se složim sa ovom zdravorazumskom izjavom Herte Miler. Ipak, kada se već donosi sud o događajima koji su odredili sudbinu miliona ljudi, možda nije loše pripaziti se mogućnosti da se postane čovek četiri knjige. Jer kako homo unius libri predstavlja veću pretnju od onog ko nije pročitao nijednu, tako je i neko poput Herte Miler, žene jedne diktature, podjednako opasan za tumačenje sličnih događaja jer sebi daje za pravo da o njima sudi isključivo prema svom iskustvu: „Ja bih bila presrećna da je NATO bombardovao Rumuniju petnaest godina ranije, da nisam morala onako da živim.“

Upoznavši jedno lice zla – Čaušeskovu Rumuniju – Herta Miler druga izgleda ne ume i ne želi da vidi.

 

Izvor: Danas, autorka: Milica Špadijer

Autorka je klasična filološkinja i prevoditeljka

 

 

* Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije P-portal portala.

Share