Merkail Sabas, kad padne kocka ljuta

Share

Na Bečkom univerzitetu se u organizaciji Slavističke katedre ovog utorka održava svečani skup povodom 200 godina od izdanja prvog Srpsko-nemačkog rečnika Vuka Karadžića. RTS će u svojim dnevnim emisijama izveštavati o obeležavanju momenta koji je doneo prekretnicu u razvoju moderne srpske nacije. Čitaocu se ovde nudi samo isečak iz bogatstva referenci tog događaja koji i danas oblikuje srpsku kulturu.

O Vuku svi znaju sve, kao o fudbalu ili politici – da je došao u Beč posle sloma Prvog srpskog ustanka, da je posedovao brzi um, ogromnu energiju i nesalomljivu motivaciju, da je reformisao srpski jezik i književnost i uveo ih u društvo evropskog akademskog pogona, za koji je Srbija do tada bila izgubljeni slučaj u tamnom osmanskom vilajetu.

Beč

Čak i ovako kratka skica otkriva neobavezujuće impresije o Vuku kao usamljenom geniju koji pobeđuje uprkos svim preprekama na zacrtanom putu, heroj iz veka romantizma, kome je zahvalna Srbija podigla svetovni hram u Tršiću.

Takva Vukova slika reciklirana je svojevremeno u beogradskim gimnazijama. Usput, kroz jednu takvu prošla je i autorka ovog teksta.

Mimo te uopštene legende o Vuku, postoji i deluje, i hvala im na tome, uhodano društvo slavističkih katedri, profesora, istoričara i kulturologa između Beograda, Beča, Berlina ili Minhena i šire.

U predanom akademskom radu oni sakupljaju, pohranjuju i uvek iznova interpretiraju znanje o Vuku i o tome kako se njegovo vreme ogleda u današnjici.

Mi o Vuku, a vukovi na vrata…

„Mitologizacija Vuka je počela u Srbiji tek između dva svetska rata, sa Aleksandrom Belićem“, kaže dr Gordana Ilić Marković, koja na Institutu za filologiju Bečkog univerziteta predaje bosanski/hrvatski/srpski jezik i književnost.

Tačna akademska funkcija bi bila „senior lecturer“, u opuštenijoj terminologiji bi se reklo profesor-lektor za srpski jezik.

Gordana Ilić Marković je kreativna snaga iza svečane akademije povodom dvestote godišnjice Vukovog srpsko-nemačkog rečnika, spiritus movens koji će iduće sedmice u Beču okupiti desetak vrhunskih evropskih slavista koji su, svako kroz svoj uži fokus i duge karijere, radili na kontekstualizaciji Vukovog dela.

„Vuk“ se u ishodu takvih skupova pojavljuje kao kôd za razumevanje srpskog društva danas, njegove politike, kulture i stalnih, iscrpljujućih dilema o pripadnosti Istoku ili Zapadu.

Usput, pre šest godina, u pripremi za dokumentarni film o Vuku i Dositeju koji nikad nije snimljen, ova novinarka je razgovarala sa profesorom emeritusom Radoslavom Katičićem, šefom bečke katedre za srpsko-hrvatski jezik do 1998, ono što je danas Gordana Ilić Marković.

„Odaću vam tajnu“, rekao je Katičić. „Srbi su u stvari Zapad, samo što to oni ne znaju. Na momente deluju dezorijentisano jer se nalaze na istočnom krilu Zapada. Ali tu su gde jesu, nema bežanja na Istok, neko drugi je već davno odlučio za njih.“

RTS-ova novinarka je na razgovor kod Katičića otišla s predumišljajem, da skupi materijal za ono što bi sociolozi nazvali „svakodnevnom teorijom“, u konkretnom slučaju za laički sud koji i danas kruži modernom Srbijom, a prema kom je Dositej Obradović vodio Srbe ka Evropi, a Vuk Karadžić ih vraćao u balkansku izolaciju.

Grčka crkva Svetog Georgija u Beču, koju su u vreme Dositeja, Merkaila i Vuka delili svi pravoslavci Beča. U toj crkvi je Vuk ležao na odru 1864.

Recimo ovako – u stan profesora u penziji Katičića ušla je tada Dositejevka, a izašla Vukovka. Jedan u političkom smislu hrvatski nacionalista, u akademskom uredan naučni radnik, naučio me je da se divim Vuku, ono što ni sve beogradske škole, koje su prenosile mitologizovanu Vukovu sliku, nisu uspele! Život je zaista pun neočekivanih obrta.

Razlog što se ovde navodi ta istinita anegdota je da bi se slikovito pokazala aktuelnost događaja od pre dva veka, kad su srpski jezik i književnost „probili“ osmansku blokadu, u nastavku i sve političke računice habzburškog apsolutizma, te krenuli u borbu za poziciju u porodici evropskih kultura.

Kao prvo, Vuk nikad nije bio sam, već je delovao u logističkoj mreži južnoslovenske inteligencije s područja Habzburške imperije i srpske kneževine.

Oni su bili „tim“ za štancovanje ilirskog jezika. To ni za jotu ne umanjuje Vukov lični doprinos, samo ga stavlja u kontekst socijalne konstrukcije znanja.

Svaka generacija „predaje lampu sledećoj“, pisao je Emil Dirkem 1921. „Stojim na ramenima giganata“, doslovan je prevod knjige sociologa Roberta Mertona iz 1965.

Vuk je stajao na tuđim ramenima kao što se danas stoji na njegovim, preuzimao je lampu i davao je dalje.

Srpska lingvistika od Belića je iz nekog razloga stvorila čistinu oko Vuka, usamila ga, pretvorila u nacionalni mit, koristila ga kao dugme na mehaničkoj napravici za iritiranje Hrvata.

Po rezultatu ispada da nije Vuk samo pojednostavio pismo, nego su njegovi kasniji sledbenici pojednostavili i nauku zanemarujući sve one na čijim je ramenima Vuk izrastao.

Recimo, jadni rab božji Sava Mrkalj, filološki genije rođen u selu Sjeničak na Kordunu verovatno 1783, umro u ludnici u Beču sasvim sigurno 1833.

Salo debeloga jera

Većina podataka o životu i muci Mrkalja potiče iz rada Gordane Ilić Marković, prezentovanog na simpozijumu 2010. u Beču, 200 godina od objavljivanja Mrkaljevog manifesta „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“.

Rezultati istraživanja Ilić Markovićeve objavljeni su u tematskom zborniku o Mrkalju u seriji „Philologica Slavica Vindobonensia“ (Bečka slovenska filologija).

Sava Mrkalj se u pisanim svedočanstvima prvi put pojavljuje kod upisa u zagrebačku gimnaziju, i to kao „Mercail Sabbas“, latiniziran na standardnom jeziku habzburških škola.

Kad je tačno rođen ne zna se. Kroz taj kordunski zaselak je od tada prošlo više vojski, tako da su sve crkvene arhive uništene; one u Sjeničaku za vreme Drugog svetskog rata, ne sada u ratu devedesetih.

Ono što se zna je da je bio talenat za jezike, učio brzo, studirao u Zagrebu, Pešti i Beču, te postao doktor humanističkih nauka.

„Debelo jer“ iz crkvenoslovenskog jezika

Kako je to mogao kao dete iz crne nemaštine – pa tako što je Monarhija imala socijalne mehanizme za pomoć darovitoj deci iz siromašnih porodica, pogotovo u vreme prosvećenog apsolutizma, kad su države otkrivale moć znanja u integrativnim društvenim procesima.

Niko od njih nije postajao bogat, imućan, čak ni samo dolazio do pristojne egzistencije, ali – pametna deca su studirala ako su htela. I Vuk je čitavog života bio siromašan, deca su mu umirala u bedi i hladnoći; i Jernej Kopitar je bio sirotinja, bez obzira na to što je radio kao carski bibliotekar.

U to vreme Srbi su koristili hibridni slavenosrpski jezik razumljiv samo onima koji pišu. Taj dizajnirani jezik je nastao u nadmetanju Beča i Moskve za kulturnu dušu srpske dijaspore koja je bežala od Turaka i naseljavala se u Vojvodini i drugim delovima Habzburškog carstva.

Tri godine pre Vukovog dolaska u Beč, Sava Mrkalj je 1810. objavio svoj „Azbukoprotres“ sa ortografskom reformom tog hibridnog pisanog jezika.

Izbacio je znake crkvenoslovenskog jezika (kao debelo jer…), „očistio“ pismo, pripremio ga za put u književne visine i u krajnjem efektu pripremio tlo za ono što je posle postala Vukova azbuka.

Reakcija Srpske pravoslavne crkve je bila strahovita. Da je Sava bio sazdan od jačeg materijala, on bi davao obećanja i levo i desno, caru carevo, bogu božje, a u suštini i dalje radio po svom – ono što je u krajnjoj liniji čitavog života radio Vuk.

Ali Sava je bio tanana srpska duša s vojne granice Habzburškog carstva. Bio je vernik, želeo je da dokaže da misli dobro, da ne huli, da redukovano pismo stvara mobilnu kulturu, otvara je prema… e da, tu se odmah postavilo pitanje, da li je otvara prema nemačkoj kulturi, ili je zatvara prema ruskoj!

Da vrati milost Crkve, Sava se zakaluđerio 1811. i za dve godine kao jerođakon Julijan promenio tri manastira – Gomirje, Sv. Đurađ i Jasku. Ne da nije pomoglo, nego je tek tada bio izložen besu Crkve i, danas bi se reklo, mobingu manastirske braće.

Kad Vuk 1813. stiže u Beč i otvara seriju akademskih dostignuća, Savo Mrkalj je već nesretni putnik, ukleti srpski Ahasver, koji radi kao privatni učitelj u palankama i selima Monarhije i Kneževine.

Bilo bi to dostojno najboljeg filmskog scenarija, kad bi se sad reklo – Vuk je iskoristio „Azbukoprotres“ i odbacio njegovog autora, uzeo šta mu je trebalo i zaboravio Savu, ali nije tako bilo.

Svi istorijski dokumenti otkrivaju da je Vuk uvek citirao upotrebljene izvore. U „Pismenici Serbskoga jezika“ iz 1814. Vuk je zapisao „…ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Merkailevu, jerbo za Serbski jezik laka i čistija ne može biti od ove“.

Problem međutim nije bio Vuk, nego Sava.

Moj greh, moj greh, moj veliki greh

Mrkalj ubrzo (1817) piše „Palinodiju“ (antička pismena forma u kojoj se autor posipa pepelom po glavi) u kojoj se pokajao zbog „Azbukoprotresa“ i povukao sve što je tamo napisao. Neka se vrati debelo jer i sa sobom dovede sve staroslovenske ortografske rođake, samo mi oprostite!

Crkva nije oprostila. Štaviše, sad se na Savu naljutio i Vuk, jer se osetio izdan – s jedne strane on već koristi Mrkaljevu ortografiju, s druge strane je i on sam napadan od crkve, i to sve žešće, ali ne beži u manastir, ne pada u depresije, ne dobija nerve slomove, nego radi ono što je sebi zacrtao kao zadatak.

„Sa Mrkaljem treba da stupite u vezu. Dobri se moraju povezivati, kao što se i neradnici drže jedni drugih“, piše Kopitar 1815. Vuku. Vuk, međutim, vođen načelom da je jedan život prekratak za sve što je planirao, ima malo vremena za Savine osetljivosti.

Vuk nema previše vremena ni za vlastitu porodicu, a kamoli za plahog Merkaila, koji ne izlazi na kraj sa grubostima sveta i Crkve. Na momente se čini kako ne može ni da shvati od čega to Sava pati, kad misli da su svi u obavezi da ga vole.

U referenci na rimskog pesnika Horacija (prvi vek pre Hrista), koji je takođe pisao „palinodije“ i javno se kajao, Vuk 1817. piše: „Kad je Horacije onako pevao, kao što je Mrkalj sada zapevao, njega je bila uplašila grmljavina na vedrom nebu. Ali šta je uplašilo Savu Mrkalja, da on, onako iznenada, udari na trag od svog sala debeloga jera, to ne znamo.“

Idi u manastir!

U lutanju po dve domovine, Sava Mrkalj se oko 1825. našao u Karlovcu tražeći mesto državnog učitelja. Da bi on kao pravoslavni podanik Monarhije dobio mesto u školi, bilo kakvoj i bez obzira na svoj doktorat, bila mu je potrebna dozvola Crkve.

Episkop gornjokarlovački Lukijan Mušicki i karlovački mitropolit Stefan Stratimirović (prvi iz hrvatskog Karlovca, drugi iz Sremskih Karlovaca) odbijaju njegovu molbu.

I tako Sava sedi u Karlovcu, nema ni egzistencije, ni podrške, ni milosti gde god pogleda. Na to mu dolazi neki lokalni učitelj crtanja kome je Sava davao instrukcije iz latinskog i pita ga, da li može da mu prevede krštenicu na latinski? Da li on, doktor filologije iz Pešte i Beča, zna da prevede jedan dokument od tri rečenice?

Sava je dobio nervni slom i postao agresivan. Pozvani su žandari, po svoj prilici je i njih izvređao, tako da su ga izmlatili, stavili u lance i bacili u zatvor. Tamo je napisao stihove „Jao! Jao! Jao trista puta! Pala nam je kocka ljuta; More zala ov’ je svet!“

Pravi Savin martirijum tek tada počinje. Najjednostavnije bi bilo reći da ga je slomio sistem Monarhije, ali nije tako. U upravi Vojne Krajine za Karlovac se vrlo brzo došlo do toga koga to oni drže u tamnici.

Dovedeni su nemački doktori, napravljene su ekspertize, preporučeno je da se Merkail pošalje „negde gde je čist vazduh, gde vladaju mir i tišina, i gde će moći da se bavi naučnim radom“.

Najbolje u manastir. Iz karlovačke i zagrebačke Vojne uprave su više puta pisali i molili najpre Mušickog, onda i samog Stratimirovića, da Savu tako slomljene duše uzmu i smeste negde, jer je „zaslužio mir“, kako bi rekao Bulgakov. Nudilo se i pokrivanje troškova.

Ima li neko da uzme ovog slomljenog čoveka? Episkop Mušicki i mitropolit Stratimirović su ostali neumoljivi. Oni nemaju nikog ko bi se brinuo o psihičkom bolesniku. U manastirima svi rade, „pa bi primanje duševno obolelog čoveka predstavljalo izuzetno veliki teret“.

Zgrada prve psihijatrijske bolnice u Beču, u kojoj je 1833. umro Sava Mrkalj. Danas je u objektu smešten Patološki muzej Medicinskog univerziteta.

Mrkaljeva sudbina je time bila zapečaćena. Gordana Ilić Marković kaže da se ne zna kada je prebačen iz Karlovca za Beč, ali je izvesno da je najkasnije od 1830.

Sava je smešten u prvu austrijsku psihijatrijsku bolnicu. Prvu u smislu da se tu više nisu samo zatvarali ludaci da bi bili sklonjeni od sveta, već se njihovo stanje tretiralo kao bolest koju treba lečiti kao i svaku drugu.

Sava je ostao u vezi sa Vukom. Vuk ga posećuje i donosi mu knjige – koje onda čuvari Savi uzmu, ili mu ih milostivo ostave, zavisi kakav im je dan.

„I dalje sve znam što sam znao, ali više ne mogu da pišem“, poručuje Mrkalj Vuku, a Vuk ostavlja za pokolenja.

Da li je Sava do smrti bio zatvoren u „Kuli ludaka“ (Narrenturm) u kojoj su bili smešteni najteži slučajevi, ili je bio u Lazaretu do nje i kroz rešetke na prozorima samo gledao na Kulu, nije poznato.

Nije se znalo ni kada je umro. Tek je u jednom od zvezdanih trenutaka karijere, nakon meseci provedenih u kopanju po nesređenim arhivama Patološkog muzeja u nekadašnjoj „Kuli ludaka“, Gordana Ilić Marković pronašla Mrkaljevu osmrtnicu. Umro je 24. 8. 1833. „od bolesti pluća“.

Ali to je bilo sve. Pronalazak osmrtnice bio je istovremeno i veliki uspeh, i veliko razočaranje. Samo to, i ništa više – ni izveštaj o obdukciji, ni mesto sahrane, ništa više, za sada, nije pronađeno. „Kula ludaka“ čuva svoje tajne.

I zato, kad se u utorak uveče u Svečanoj sali Bečkog univerziteta na Ringu okupi nacionalno šareno društvo južnoslovenskih filologa da proslave Vukov Rečnik od pre dvesta godina, oni neće odati počast samo njemu.

Setiće se i nemirne duše Merkaila Sabasa, kordunaškog doktora-filologa, koji je Vuku dodao lampu, da bi sam umro u mraku.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

Share