Mitropolit Porfirije: Ne želim da Hrvatska bude na lošem glasu zbog ekstremista

Share

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije u razgovoru za Srpsko kolo otvoreno priča o stanju pravoslavlja u Hrvatskoj i Sloveniji. Uprkos vidljivoj asimilaciji, uzrokovanoj „linijom manjeg otpora“, mitropolit ističe da se nakon godina komunističke ideologije, ipak, povjećava broj vjernika koji u Hrvatskoj nije zanemariv.

Koliko danas ima pravoslavnih vjernika u Mitropoli zagrebačko-ljubljanskoj eparhiji. Napravite poređenje sa periodom prije 1991.? Kakav je položaj naše crkvene zajednice u Hrvatskoj, a kakav u Sloveniji?

I Hrvatska i Slovenija su članice Evropske unije, što znači da su, sa određenim razlikama, zakonodavna rešenja koja se odnose na položaj Crkve u društvu u skladu sa visokim standardima. Drugo je pitanje ko je pravoslavni vernik? Onaj koji dolazi na bogosluženja i kao takav je aktivan ili onaj ko se tako privatno, javno ili u užem krugu tako deklariše. Po tom kriterijumu u Sloveniji, uzevši u obzir broj Srba koji tamo žive, procentualno je veći broj vernika nego u Srbiji. U Hrvatskoj je sitaucija složenija. U tom smislu bila je složena i pre 1991. godine. Utoliko je teže dati egzaktan odgovor o broju vernika. Za Crkvu su, pre svega, vernici oni koji dolaze redovno na bogosluženja. Sa određenim zadovoljstvom mogu da kažem da uprkos problemima koji su aktuelni u današnjoj Hrvatskoj, broj pravoslavnih koji dolaze na bogosluženja nije zanemariv. Preobraženjski hram u Zagrebu je gotovo uvek pun vernika.

Stiče se utisak da je opstanak srpskog identiteta prilično ugrožen. Da li su naši ljudi crkveni, u kojoj mjeri djeca idu na vjeronauku, da li imaju priliku da nauče ćirilicu?

Povezujući srpski nacionalni identitet sa crkvenošću, sa duhovnom pripadnošću pravoslavlju, samim pitanjem ste pogodili problem. Sagledajmo objektivno period pre navedene 1991. godine. Tačnije od kraja Drugog svetskog rata. Srbi u Hrvatskoj su se u velikom broju izjašnjavali kao Jugosloveni. Generacije su vaspitavane u potpuno ateističkom duhu, bukvalno iskorenjene iz vekovnog pravoslavnog predanja koje nas je i konstituisalo kao etnos. I gle: nestaju Jugoslavija i jugoslovenstvo kao ideologije, a bogoborni komunizam je deo istorije, oni koji su živeli u skladu sa takvom ideologijom našli su se u egzistencijalnom vakumu! Svi zajedno, mi sveštenici koji smo pozvani i prizvani da budemo njihovi pastiri i makar onaj deo našeg naroda koji se deklarativno izjašnjava da je pravoslavan moramo korak po korak zajedno da prilazimo Hristu, Njegovoj ljubavi, lepoti, slobodi života u Hristu, kako bismo se oslobodili od, pre svega, subjektivnih, ali i nekih objektivnih strahova i učvrstili se u ličnom i kolektivnom identitetu. Tako ćemo se osloboditi frustracija, lakše rešavati sve probleme, lične, porodične i narodne. Da ponovim sa zadovoljstvom, povećava se broj vernika na bogosluženjima, postoji mogućnost da deca uče veronauku, i imaju priliku ne samo da nauče ćirilicu, na primer u SKD „Prosvjeta“, nego i da se kvalitetno školuju u našoj gimnaziji u Zagrebu. Nadam se da će takve prilike ubuduće koristiti još veći broj mladih jer to zavisi i od naše svesti i odlučnosti, zavisi i od naše spremnosti da, za početak, koristimo ono što nam je na raspolaganju.

Region je zanijemio nakon incidenta hrvatskog TV voditelja i rečenice „Pazite da vas četnički vikar ne prekolje“. Bili ste na čelu RRA i imate veliko isustvo na tom polju. Po Vašoj ocjeni koliki efekat imaju ovakvi incidenti i da li je zabrana rada od tri dana adekvatna za govor mržnje.Kako biste ocjenili trenutne srpsko-hrvatske odnose unutar same Hrvatske?

Premda, kako kažete, zaista imam iskustvo na medijskom polju, stečeno, između ostalog i u regulatornom telom za elektronske medije u Srbiji, iskustvo poput ovog o kome govorite, na sreću, nisam imao. Lično smatram da je reakcija hrvatske agencije bila zasnovana na zakonu i, uzevši sve okolnosti u obzir, primerena slučaju. Ovakvi inicidenti imaju realan efekat kako na većinu, tako i na manjinu u hrvatskom društvu. Većini sugerišu da su pravoslavni Srbi njihovi neprijatelji i da prema nama treba postupati kao prema neprijateljima. Kod manjine, pravoslavnih Srba, ali i drugih, izazivaju strah, koji se podstiče i, rekao bih fenomenima na koje danas obraća pažnju i čitava Evropa. Nisam srećan zbog takvih ekstremističkih pojava, pre svega zato što znam da većinska Hrvatska, iskreni vernici katolici, ne podržavaju takve pojave. Gnušaju ih se! Od takvih pojava se, videli smo, ograđuje i svaki civilizovani građanin. Ne želim da Hrvatska bude na lošem glasu zbog ekstremista.

Kakav je odnos sa rimokatoličkom crkvom i da li u ovom vremenu ima pokrštavanja?

Sa Katoličkom Crkvom lično imam sasvim korektne odnose. Pre svih sa nadbiskupom Bozanićem i drugim episkopima. Terminološki, pokrštavanje vezujemo za određenu vrstu pritiska, nasilja. Mitropolija zagrebačko-ljubljanska nema podataka o nasilnom prekrštavanju iz Pravoslavne Crkve u Katoličku Crkvu. Verovatno je bilo onih koji su bili nominalni Srbi, nominalni pravoslavni vernici, koji su iz konformističkih ili utilitarnih razloga postali nominalni katolici. Pri tom, treba reći da postoji evidentan proces asimilacije. Šta su tome pravi razlozi, teško mi je da razumem do kraja. Znam da postoji strah kod naših ljudi, ponekad objektivan, ponekad subjektivan, a ponekad i subjektivan i objektivan. Rekao bih, međutim, da se dobrim delom radi o liniji manjeg otpora. U svakom slučaju to je pitanje i izazov i za nas. Da li smo mi učinili dovoljno da toga ne dolazi? Naravno, ukoliko bude saznanja da postoji otvoreni pritisak da neko napusti Pravoslavnu Crkvu, moja dužnost je da to nastojim da sprečim i da o tome obavestim sve kojih se to tiče.

Stiče se utisak da su Srbi u Hravtskoj posebno na političkoj sceni podijeljeni. Da li naš narod ima predstavnike koji se zaista bore za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa?

Nema nikakve sumnje da srpski narod u Hrvatskoj ima svoje predstavnike koji se bore za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa. Svedok sam njihovog pregnuća i lične žrtve. U političkom životu je, pak, legitimno da postoje razlike u mišljenjima i razlike u viđenju načina za ostvarivanje političkih ciljeva. Moja je želja i nastojanje da predstavnici našeg naroda, nezavisno od toga kojoj partiji pripadaju, uvek definišu minimum nacionalnih interesa oko čijeg ostvarenja ne sme biti sporova.
Treba reći i to da su i dalje nerešena pitanja stanarskih prava, isplate penzija, u ratu oštećenih ili srušenih nepokretnosti, devizne štednje, radnog staža…

Da li je imovina i kulturna baština SPC u Sloveniji i Hrvatskoj danas zaštićena?

Pitanje se, s obzirom na obim i značaj baštine, u manjoj meri odnosi na Sloveniju, a više na Hrvatsku. Čini mi se da je bitno smanjen broj ugrožavanja i obesvećivanja naših hramova. U prethodnom periodu je bilo provala u hramove, ispisivanja fašističkih obeležja, pretnji i slično. Nadamo se da takvih pojava više neće biti. U atmosferi bezbednosti, u srazmernoj meri, moguće je vraćanje crkveno-umetničkog blaga koje je zbog devastiranja u ratnom požaru sklonjeno u Srbiju, tamo stručno zaštićeno i sačuvano za naredna pokolenja. Primer treba da bude pakračka Saborna crkva iz 18. veka, biser barokne arhitekture, koja se zajedno sa Vladičanskim dvorom lagano obnovlja posle strašnog uništavanja devedesetih godina, i to zahvaljujući trudu vladike Jovana i pomoći dobrih ljudi, kao i pomoći države.

Da li ste i u kojoj mjeri zadovoljni podrškom iz Beograda i da li imate neki predlog kako taj odnos može da se unaprijedi?

Kvalitet života srpskog naroda u Hrvatskoj u veoma bitnoj meri, čini mi se presudno, zavisi od kvaliteta odnosa dve države. Naš interes je da odnosi Srbije i Hrvatske budu što bolji. Naravno da postoji podrška naše matične države i njenih najviših zvaničika Srpskoj Crkvi i narodu u Hrvatskoj. Čini, mi se, međutim, da bi ta pomoć trebala i mogla biti veća, kontinuiranija, organizovanija i konkretnija. Mnogi naši ljudi su ostavljeni sami sebi i žive, kako je to najbolje moguće rekao vladika Fotije, u biblijskoj sirotinji i bedi. O ovim problemima sam razogovarao i sa vrhom vlasti u Srbiji i dao neke predloge. Nadam se da ćemo uspeti bar deo da realizujemo kako bi našem narodu ovde bilo lakše.

Za neki dan proslavljamo najveći hrišćanski praznik VASKRS. Šta biste poručili pravoslavnim vjernicima?

Ne znam da li ste gledali film „Tri boje plavo“ Kišlovskog, to je san o ujedinjenoj Evropi. Njegovi filmovi znaju da budu poezija i literatura. Film se završava ne himnom evropske zajednice, već himnom ljubavi 13. glave poslanice Korinćanima i ona poruka te himne jeste tri boje plavo našeg mediteranskog neba odakle je evropska civilizacija i krenula. Čovek, ako ljubavi nema ništa je, sve što je stvoreno, stvoreno je ljubavlju, sve što vredi i što traje, inspirisano je ljubavlju. Ljubav i eros su tajanstvene niti i konopci, kojim nas Bog privlači sebi. Bog je poslao Sina svog, ne da sudi svetu, nego da se svet kroz Njega spase. Luda ljubav Božija, kako kaže sveti Nikolaj Kavasila, je karakteristika onoga što zovemo agapi, nesebična, koja ne traži svoje, koja se ne nadima, sve je to tako jednostavno. Čini nam se kad pogledamo tragediju života i kad sagledamo svu onu „bedu ljudsku bez Boga“ kako bi rekao Blez Paskal, kad bi đavo upitao Boga zašto voli čoveka, mislim da Bog ne bi mogao da odgovori na to. Ljubav izmiče svakoj kategoriji saznanja, zato je nemoguće iskazati. Ona je delo i čin Boga i čoveka. Hristos Vaskrse – Vaistinu Vaskrse!

 

Izvor: Srpsko kolo, razgovarao: Trifko Ćorović

Share