Monodrama o Diani Budisavljević

Share

Jelena Puzić, glumica koju smo gledali u filmovima „Pored mene“, „Vlažnost“ i „Otvorena“, postavila je na scenu UK „Vuk Karadžić“ monodramu „Pu spas za sve nas” o Diani Budisavljević, zaboravljenoj velikoj humanitarki Drugog svetskog rata.

Diana Budisavljević (1891-1978), Austrijanka devojačkog prezimena Obekser, udala se za hrvatskog Srbina dr Julija Budisavljevića. Od 1919. živeli su u Zagrebu. Posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari leta 1942. otpočela je akcije spasavanja oko 10.000 srpskih mališana iz ustaških logora.

– Najveća inspiracija da napravim predstavu o njoj bila je bespogovorna želja da se pomogne nekome od koga ne može da se dobije nikakva korist zauzvrat. Retki su ljudi koji se vode pravdom i istinom u životu i delaju iz čistog čovekoljublja. Skoro da ih i nema – kaže za “Blic” Jelena Puzić.

Tekst za predstavu autorke Nine Džuver zasnovan je na Dianinim ratnim dnevnicima, koje je vodila sve vreme tokom svoje akcije.

Dianina priča tera nas da sagledamo sebe, svako pojedinačno, a onda i grupno: ovo što je ostalo od naroda koji se nekad zvao srpski. Da nije strašno, bilo bi komično do koje mere se odričemo svakoga ko bi mogao da bude svetao primer, ko nas je bilo čime zadužio, bio dobar prema nama i bolji od nas. Umesto da ta priča bude lekcija iz istorije, kojom bi se pozivalo na humanost, učilo iz sopstvenih grešaka, a ne odričući se bilo kog dela nacionalnog i kulturnog identiteta, svedena je na incidente poput ove predstave ili dodele nekog ordena i ostalih ceremonija za skupljanje političkih poena. Želimo da podsetimo na to herojsko delo, koje nikada nije smelo da bude zaboravljeno – poručuje naša sagovornica.

Odmah nakon rata pripadnici Ozne od Diane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama dece i zabranjuju joj dalji rad, iako nije završena identifikacija i vraćanje dece svojim biološkim roditeljima. Diana je, razočarana i zaboravljena, otišla u rodni Insbruk, gde je živela do smrti.

– Zaključak koji se meni nametnuo pregledom istorijskih izvora bio je da je akcija bila smetnja hitroj izgradnji komunizma, socijalizma i bratstva i jedinstva. Verujem da je možda neko u vlasti i imao nameru da nastavi da obrađuje kartoteku, ali da je to moralo da se radi u najvećoj tajnosti i da je vrlo brzo zamrlo. Dijana se kasnije vratila sa porodicom u Austriju, gde je živela do smrti, potpuno zaboravljena od strane onih koji su joj dugovali svoje živote – ističe Puzićeva.

Na konstataciju da smo, izgleda, prilično loši đaci kada je reč o učenju od istorije, Jelena Puzić kaže:

– Mi smo najgori đaci. Pa samo isključivanje Dijane iz rada na kartoteci je primer kako mi rešavamo probleme. Gurajući ih pod tepih u opštoj euforiji, sve dok taj tepih ne postane premali da pokrije svu prljavštinu i ona krene da izlazi na sve strane. I nije mnogo drugačije ni preko naših granica, samo što ispade da smo mi ipak najnesposobniji da odbranimo svoje interese. A najarogantniji smo u svojoj nesposobnosti. Umesto da se o osetljivim temama priča, da se iz korena menja pristup i da omladina dobija jasne, od sistema podržane primere kako treba, a kako ne treba, ovde se, sada više nego ikada, od tog istog sistema sprovodi vrlo očigledno zatupljivanje ljudi. Ova predstava je pokušaj da progovorimo, i to ne, kako bi moglo pogrešno da se protumači, o Hrvatima, ustašama, NDH. To su samo okolnosti u kojima se priča dešava i one su na savesti nekog drugog, a ne našoj. Mi govorimo o jednoj od najzaslužnijih žena naše istorije i nepravdi koju smo joj naneli. Možda ćemo jednom nešto naučiti od učiteljice života, ali to definitivno nije ovaj trenutak. Zato nam je život ovakav kakav je – zaključuje Jelena.

 

Izvor: Blic, autor: Miona Kovačević

Share