Nataša Drakulić: Srbija je moja domovina, a u Hrvatskoj su moji grobovi

Share

Nataša Drakulić odrasla je u Korenici u Lici, a od 1995. živi u Beogradu gdje je diplomirala na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu dramskih umetnosti. Napisala je brojne kazališne i radio-drame te je radila na scenariju brojnih dokumentarnih i igranih serija i filmova, a objavila je i nekoliko knjiga za djecu. Najveću slavu joj je donio rad na trenutno veoma praćenoj seriji Ubice mog oca. Za P-portal govori o svom životu koji je prethodio današnjem uspjehu, odnosno o razdoblju kada je kao dijete sa 16 godina, zajedno sa svojim roditeljima, bila primorana napustiti Korenicu i u Srbiji započeti novi život.

Koliko se sjećate djetinjstva u Lici prije rata? S obzirom na okolnosti, možete li opisati kakvo je bilo to djetinjstvo?

Pamtim svoje detinjstvo kao nešto najlepše na svetu, pogotovo detinjstvo do početka ludila 90-te godine. Nisam ni znala do tada koje sam veroispovesti i nacije, to nije bilo važno, moj svet je bila jedna beskrajna igra, škola, radost, drugari (danas, nažalost, rasuti po celom svetu). Činilo se da ništa ne može prekinuti to naše malo zajedništvo, mrzela sam čak i kad idem na more i putovanja što se odvajam od njih. Odrasla sam na selu, obožavala sam i te dečje radne zadatke koje ti daju: kupljenje sena, čuvanje ovaca, sađenje krompira, vađenje, vršidbe, životinje i ništa mi nije bilo teško. I dan danas mislim na kravu koju smo kad je Oluja krenula ostavili odvezanu i bakin tužni pogled za njom i svog psa kojeg je srećom komšija pronašao kad su ga pustili iz zatvora nakon Oluje i kojeg je sačuvao. Videću ga četiri godine kasnije 1999-te kad sam prvi put nakon Oluje otišla u Hrvatsku. Pas da zaboravi, nikad. Uginuo je u dubokoj starosti 2008, voljen i obožavan, uvek ljut kad odlazim kući jer će Beograd ipak postati kuća, srećan kad dolazim. Sve pamtim i ništa danas ne bih bila bez tog čarobnog detinjstva koje je moja baza.

Koje su vam najupečatljivije slike iz izbjegličke kolone? Jeste li, kao dijete, uopće znali što se događa?

Oluja se dogodila kad mi je bilo 16 godina, vrlo sam bila svesna šta se dešava kao i kroz te četiri godine pre nje i tog nesrećnog rata koji je odneo živote mnogih ljudi koje sam poznavala. I to je ono najstrašnije – žrtve, deca bez očeva, majke bez sinova, a zašto? Oluja počinje, imaš pet minuta da spakuješ život u jednu kesu, nemam slike iz detinjstva, sve materijalno mi je od tada nevažno. Kolona i dugi prašnjavi putevi kroz Bosnu, izbezumljeni ljudi, panika, ja koja ne znam šta je sa mojim roditeljima koji su me u Donjem Lapcu, zbornom mestu kuda su se izvlačili ljudi iz Krajine, ugurali, iako sam se opirala, u auto rođaka da odem prva. Tek u Bjeljini, ne znam ni koji dan kasnije nakon tog beskrajnog putovanja, glasina šta je bombardovano, šta presečeno, ko je živ, nalazim telefon sa kojeg mogu u tom trenutku da pozovem tetku u Beogradu (današnjim generacijama verovatno nezamislivo) i kad mi je rekla da su se moji javili iz Banja Luke, prošli su sve što je bombardovano, pao mi je teret sa srca jer sam znala da će nekad stići kao što su i stigli nekoliko dana kasnije. Taj prvi zagrljaj sa njima posle svega ne mogu ni da pokušam da opišem, iako kažu da sam dobar pisac, ali ne toliko. U njega, taj zagrljaj je stalo sve. Tad sam se zaklela Bogu da se više nikad ni ništa u životu neću žaliti ma kako mi bude jer smo svi živi i zdravi. Kad mi je iznenadno umro otac nekoliko godina kasnije, srce ga je valjda izdalo od toliko stresova jer je ljudima u tim godinama sa sagrađenim životima, mnogo bolnije da ostave sve, shvatila sam koliko sam tad bila u pravu. I nisam žalila nikad nad onim ostavljenim. Za njim, dok me bude. Ponosno, jer je takav čovek i bio.

Kakvo vam je bilo odrastanje u Srbiji?

Srbija je zemlja koja mi je pružila novi dom, dala mi šansu da se odškolujem, a u prvom trenutku posle Oluje – preko potreban mir nakon četiri godine tog besmislenog rata. Uvek kažem da je mene od Oluje i toga što smo izgubili sve mnogo više potreslo apsurdno bombardovanje Srbije 1999. jer kad nakon dugo vremena, bez obzira koliko ono teško bilo, opet čuješ sirenu, opet ideš u sklonište, to je mnogo teže. Da je bilo teško, bilo je. Pogotovo u periodu dok se roditelji nisu zaposlili. Farmerke jedine u kojima sam i došla sam fenom sušila da bih mogla da idem u školu. Sreća da smo imali mog strica i strinu kod kojih smo došli, koji su nas prigrlili, večnu zahvalnost im dugujemo. Otac je radio tri posla istovremeno da bih ja imala sve i zato mi je još bolnije jer danas kad mogu nešto ja njemu da vratim, njega više nema. U toj situaciji ja sam mogla samo da doprinesem tako što sam se školovala, završila sam dva preostala razreda gimnazije u Beogradu, posle i dva fakulteta, zaposlila se. Bio je tako ponosan na mene i ta činjenica mi sad mnogo znači, njegova sreća kad sam diplomirala, kad me sa majkom vozi na apsolventsko veče – kamen da zaplače.

Je li iskustvo rata i izbjeglištva utjecalo na vaše sazrijevanje i daljne životne izbore?

Apsolutno su rat i izbeglištvo uticali na mene da se borim i grizem i samo gledam napred i da se pri tome trudim da ostanem čovek u pravom smislu te reči, jer sam ja na svom životnom putu susrela mnoge ljude koji su beskrajno pomogli, a da nisu morali. Trudim se da tako živim i sama, jer sam tako vaspitana – da dajem i pružim sve što mogu. Osmeh i topla ljudska reč ne koštaju ništa, a mnogo znače.

Surađivali ste na dokumentarnom filmu „Oluja koja traje vekovima“. Kakvo vam je to iskustvo bilo i jesu li vas iznenadile neke činjenice koje ste saznali?

Bilo je to veliko iskustvo jer sam sagledala sav užas svega što nam se dogodilo. Čula sam i druge, mnogo teže priče od svoje i ostala zaprepaštena koliko bola može da podnese jedan ljudski vek. A zašto? Suđeno mi je bilo da živim u svojoj Korenici, Titinoj kako smo je zvali (Titovoj zapravo) i bila bih srećna u takvom životu (nemam nikakve dileme ni posle čitavog ovog divnog profesionalnog i životnog iskustva koje ovde imam), sa svojim prijateljima iz detinjstva sa kojima sam i dan danas u kontaktu. Od srca se ganem svaki put kad se vidimo, srećom da možemo i da smo živi i zdravi. Sve što sam danas postigla i postala u profesionalnom smislu, a jesam mnogo, i zahvalna sam na svim prilikama koje su mi se ukazale, iako je iza toga stajalo i mnogo rada – zamenila bih za to da se taj rat i Oluja nisu desili. Ja sam samo pojedinac koga je sve to izmenilo zauvek, a pogledajte broj izbeglica.

Jesmo li se danas kolektivno na ovim prostorima spremni suočiti se sa zločinima koje su radili pojednini naši sunarodnjaci za vrijeme rata?

Volela bi da mogu da budem optimistična, ali nisam. Nismo. Nismo se suočili ni posle Drugog svetskog rata, pa i o broju žrtava Jasenovca još polemišu na obe strane, kao da ne shvataju da je svako dete ubijeno tamo moglo da ima svoju decu, deca decu, deca dece svoje porodice; čitav univerzum. Samo ostaje da se nadamo.

Kako iz današnje perspektive gledate na rat 90-ih? Jesmo li kao narodi nešto naučili iz te nesreće?

Gledam na taj rat kao potpuni apsurd koji je samo doneo nove žrtve, nažalost zauvek izgubljene. I nismo ništa naučili kolektivno jer je i dalje najlakše potpiriti vatru nacionalizma (eto, sveži primer je reprezentacija Hrvatske u finalu svetskog prvenstva) s tim izuzetkom što Srba na svojim vekovnim ognjištima više nema. Jedino su starci došli da umru na svome, a mnogi ni to nisu mogli. Mene danas raduju samo normalni ljudi na obe strane koji žele dalje, jedan nam je život, jedan izlazak sunca, jedna zvezdana noć, trenutak. I imam sreću što sam takvima i okružena, kako u Beogradu, tako i u Zagrebu i Sarajevu, tako gde god da odem, radim, bivam. Kad vidim mrak u ljudima, ja se samo okrenem. Od mržnje se ne živi, tako biram.

Koju zemlju danas smatrate svojom domovinom i kakav vam je osjećaj kada dođete u Hrvatsku?

Moja domovina je Srbija. Ja volim Srbiju, volim jednog Srbijanca, sve njegovo, volim ovdašnju tradiciju, volim sve lepote ove zemlje koje su čudesne, volim ljude, volim sve.

U Hrvatskoj su moji grobovi, prvo grob mog oca koji je oduvek želeo da se sahrani kraj svog i iz Beograda je ispraćen tamo na naše mirno i idilično seosko groblje (ako groblja mogu biti idilična), grobovi bake i dede, njihovih predaka, dokazi postojanja koji su se svi ukrstili u meni i ja nastojim da budem dostojna njihovih života. U Hrvatskoj je i manastir Krka gde se osećam najuzvišenije na svetu i nikad neću prestati da dolazim dok sam živa.

Autocesta iliti autoput, skidanje sa iste/istog kod Karlovca, lička magistrala i put ka kući i otvaranje prozora automobila jer je to moj zrak. Nije vazduh. E, tako se osećam. Drugačije ne umem da objasnim.

 

Naslovna fotografija: Miloš Lužanin

Share