Oduvek su krajem svake školske godine izloge trgovina, kafića, banaka i drugih poslovnih prostora u Vukovaru krasili maturski panoi s nasmešenim licima srednjoškolaca koji su uspešno završili još jedan deo svog školovanja i života.

Prolaznike s nekadašnjeg korza privlačile bi fotografije, zaustavljali bi se, usput pogledali i druge predmete u izlogu. Bila je to, na neki način, promocija za maturante i reklama za trgovce.

– Slikanje za maturski pano pored maturske zabave i ekskurzije bio je najveći događaj. Dogovarali smo se šta ćemo obući, kakve ćemo frizure imati. Obično bi devojke oblačile svečane bluze, a muškarci košulje i kravate. Fotografija na maturskom panou označavala je ulazak u svet odraslih i svi smo se radovali tome, a razredi su se takmičili čiji će pano lepše i originalnije izgledati. Na svakom panou bio bi i neki detalj karakterističan za školu koju su učenici završili – seća se 46-godišnja Snežana.

Od tada su generacije i generacije vukovarskih maturanata ‘prošle’ kroz izloge Radničkog doma, tadašnjeg Pionira, Unisa, Pingvina i drugih lokala u centru grada. Loša politička klima koja vlada u gradu, posebno nakon pojavljivanja ‘stožeraša’ i hajke na ćirilicu koju je pokrenula ova grupa, ostavila je posledice i na tradiciju maturskih panoa.
Pitali smo u svakoj trgovini, radnji, svakom lokalu. Nismo ni znali u početku kako su prošle naše kolege, ali su nam jedni vlasnici kazali da ne primaju, a drugi da primaju samo na latinici.

Julijana Milić, maturantkinja vukovarske Ekonomske škole, osetila je to na svojoj koži. S maturskim panoom na kojem su se pored njene nalazile fotografije još 11 školskih koleginica i kolega obišla je desetak trgovina, ali uzalud. Julijana je, naime, završila Srednju ekonomsku školu po modelu A, na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, i maturski pano je bio ispisan na dva pisma, latinici i ćirilici.

– Tog dana je padala kiša pa smo drugarica i ja zaštitile pano da ne pokisne i išle od trgovine do trgovine. Prvo smo ušle u jednu optičarsku radnju, objasnile ko smo i zamolile da naš maturski pano stavimo u njihov izlog. Problema nije bilo dok ne bi pokazale prednju stranu panoa. Zaposlena nam je nakon toga kazala da mora pitati šefa, a nakon nekoliko trenutaka se vraćala s negativnim odgovorom. Tako je bilo i u drugim lokalima. Čak su nas odbili i u jednom kafiću čiji je vlasnik Srbin. Kratko nam je odgovorio da s tim ne želi imati posla – priča Julijana.

Pano im je na kraju, ipak, primio vlasnik kafića u Tržnom centru, kod pijace. Slično su prošli i drugi maturanti iz srpskih odeljenja.

– Pitali smo u svakoj trgovini, radnji, svakom lokalu. Nismo ni znali u početku kako su prošle naše kolege, ali su nam jedni vlasnici kazali da ne primaju, a drugi da primaju samo na latinici… Moljakali smo trgovce danima i na kraju odustali – ispričala nam je Tamara.

– U početku mi je to sve izgledalo smešno, ali kad sam stigla kući, dugo sam razmišljala i pitala se gde mi to živimo. Shvatila sam da se ljudi boje… Razmišljala sam da li moram u svom gradu sramiti toga što jesam i pisma kojim pišem. Nije li to suludo? – pita se Julijana koja se tih dana, kaže, osećala jadno, odbačeno, neprihvaćeno od društva.

– U ovakvoj sredini je nemoguće opstati i napraviti nešto od svog života. Osuđeni smo da odemo iz ovog grada ako želimo normalno živeti – govori mlada Vukovarka koja ima i prijatelje hrvatske nacionalnosti.

Kaže da joj to ne predstavlja problem jer nije tako vaspitavana te da je bitno da je neko čovek, a ostalo su popratne sitnice. Dodaje, međutim, da svi njeni vršnjaci ne razmišljaju tako i navodi primer koji oslikava odnos u školi među učenicima iz hrvatskih i srpskih odeljenja.
– Oni su kao ‘zagriženi Hrvati’, ne komuniciraju s nama u školi, a subotom kad svi izađemo u neki kafić, druže se s nama, plešu i pevaju uz narodnu muziku. Zvuči neverovatno, ali je istinito – tvrdi ova maturantkinja.

Podsetila je i na nedavni događaj kada su maturanti Ekonomske škole završili u emisiji ‘Bujica’, a kasnije i na YouTube kanalu iste emisije, uz bombastičan naslov ‘Vukovar: Maturanti četnikuju u Ekonomskoj školi’. Bila je, zapravo, Norijada, i maturanti srpske nacionalnosti su na školskom parkingu odigrali tradicionalno Užičko kolo.

– Sve su snimili učenici iz hrvatske smene, koji su pola sata nakon toga zajedno s nama zaigrali u tom istom Užičkom kolu. I mogu vam reći da znaju igrati – nasmejala se ova maturantkinja. Bio je to, ipak, osmeh s gorčinom.

– U ovom gradu nikad neće biti života. Prvo bi se trebao promeniti mentalitet ljudi, a to je teško, tako da je neke drastične promene teško očekivati. Većina mojih školskih kolega planira na studije u Srbiju, kao i ja, a posle ćemo videti. Uglavnom, ne vidimo se ovde – zaključuje mlada Vukovarka.

Izvor: Novosti, autor: Dragana Bošnjak