Nenad Marić: U pesmama tražim esenciju života

Share

Svi ga zovu Kralj Čačka, što bi asociralo na neki novokomponirani turbofolk, ali iza ovog naziva krije se senzibilan i ozbiljan muzičar koji u svojim pjesmama govori o svijetu oko sebe. On se zapravo zove Nenad Marić, zaista dolazi iz Čačka, već dugo živi u Beogradu i po formalnom obrazovanju trebao je biti slikar. Na njegovim muzičkim albumima „Zemlja snova“ i „Spusti svetlost na put“ taj svijet ne izgleda nimalo sretno, ali ukupna intonacija njegovih pjesama ne želi na kraju ostaviti gorčinu kod slušatelja. Kao Kralj Čačka, Nenad Marić je poznat u mnogim klupskim okupljalištima u regiji, pa je tako posljednjih godina već dva puta gostovao u Zagrebu, u Vintageu i Močvari.

Za vas bi se moglo reći da ste vedar muzičar koji pjeva o mračnim stvarima?

Moglo bi se u jednom segmentu za mene i tako reći. Rekao bih da se kod mene radi o kontrapunktu između vedrine, bolje reći ideala koje nosim u sebi, i burne realnosti oko mene. Radi se o procesima u meni, koji su nekada dugi, nekada teški, nekada predstavljaju „zadatke“ mog izražavanja ili onoga što u spoju muzike i reči želim da kažem. Stvarajući tu muziku, ne želim da iza nje poslednja ostane depresija, već želim da proces završim do kraja i da nadvladam tu tužnu stvarnost. Muzika je moćno sredstvo za prevladavanje društvene apatije. Od svojih prvih koncerata nisam želeo da sa tim pesmama dodatno opterećujem publiku, iako sam pevao o ljudskim problemima, i ugodno sam se iznenadio kada sam shvatio da moja muzika izaziva pozitivne reakcije.

Most između slikarstva i muzike

Završili ste Likovnu akademiju u Beogradu, a bavite se muzikom. Kako to?

Bio je to slučaj nekih čudnih okolnosti u mom odrastanju. U muzici sam još od malih nogu jer mi je otac svirao gitaru, tako da sam rođen u ambijentu muzike. Moja ljubav prema muzici kroz detinjstvo je rasla, paralelno sa tim u to vreme sam i dosta crtao i kada je trebalo da se upišem na fakultet, postavilo se pitanje: šta sad? Pritom sam u srednjoj školi u Čačku imao i svoj bend, Disko klackalica, na tragu rokenrola i bendova Minutemen, Gang of Four, Jesus Lizard i drugih, i zaista mi je bilo teško da se odlučim. Nisam želeo da kao muzičar završim tezgareći po lokalnim klubovima i zabavama, a i neka škola je morala da se završi. Iz drugog puta sam uspeo da upišem Likovnu akademiju u Beogradu. Želeo sam i da pobegnem iz sredine malog grada.

Kako su se u vama družili slikarstvo i muzika?

U međuvremenu je ljubav prema slikarstvu takođe rasla i u prvo vreme studija u meni je postajala neka vrsta konflikta između te dve moje ljubavi. Osećao sam neku vrstu krivice i dilemu da li mogu da se bavim obema stvarima. Bila je to prilična trauma, jer sam uz studiranje zapisivao pesme i svako malo pokušavao da sviram. Sa ove distance mislim da je to iskustvo vizualnog preko slikarstva pomoglo mojoj muzici. Možda nije moguće baviti se jednim i drugim, ali verujem da je moguće napraviti mostove između slikarstva i muzike.

Jako mi je lijepa misao koju ste jednom izrekli: pokušavate da svirate muziku koja se vidi i da volite slikarstvo koje se čuje.

Da, to jeste moja ideja u muzici, ali ne znam koliko uvek uspevam u tome. Zaista mislim da je najbolja muzika onda kada kod ljudi izaziva slike i da je vredno slikarstvo onda kada izaziva zvuk u nečijoj duši.

Kako biste definirali vašu muziku: angažirani rokenrol, klupski bluz?

Teško mi je da definišem svoju muziku. Rekao bih da je to mešavina uticaja raznih pravaca, volim da kažem muzike sveta. Ona naginje kako bluzu tako i rokenrolu, ali u njoj postoje i tragovi drugih muzičkih pravaca. Kako se bavim muzikom, kao što rekoh od malih nogu, moje slušalačko iskustvo je veliko i ono se kreće od etno-muzike, džeza, novog talasa i drugog. Nikada mi nije bilo blisko teoretsko klasifikovanje, ali ako bih baš bio nateran uza zid da kažem šta je moja muzika, onda bih rekao da je ona najbliža bluzu. Proces stvaranja je za mene ključan. To može da bude avantura duha, ali to jeste i naporan rad koji mora da dovede do razrešenja odnos forme i sadržaja. Ono što je na kraju bitno je neka vrsta esencije života, ako tako mogu da kažem, koju u svojim pesmama neprestano tražim. A kako ja to radim, u čitavom konglomeratu svog slušalačkog, čitalačkog i životnog iskustva i fantazije, zaista ne znam. Neke pesme u sebi nosim mesecima, ali fizički i mentalno taj rad može i da boli.

Često govorite da je vaš prvi impuls prema muzici izazvao Arsen Dedić?

To nije bio moj prvi impuls, ali je bio rani i Arsenu se često vraćam. Kada sam ga prvi put slušao, rekao sam: „Au, šta je ovo!“ i nije mi se uopšte dopao. Ali kada sam ga nakon par meseci ponovo slušao, e onda sam se zakačio za njega. Taj proces prihvatanja Arsena i otkrivanja sebe preko njega trajao je nekoliko godina. S obzirom na to da sam tada bio u nekoj drugoj vrsti zvuka, njegova šansonijerska muzika mogla je da me odbije, ali stihovni izraz je sve to objedinjavao i trebalo mi je vremena da sve to povežem. Od Arsena sam puno naučio. Od njega kao pesnika, kao čoveka i konačno kao muzičara. Njegove pesme su elegične, ponekad gorke, i potrebno je iskustvo da bi se one prihvatile. Ali tako je sa svim ozbiljnim autorima i njihovim pesmama. Potreban je napor da bismo se otvorili prema njima. U vreme rokenrola sigurno je bio potreban napor prihvatiti setnu muziku punu nostalgije, a danas da i ne govorimo.

Kako danas izgleda muzička scena kojoj pripadate?

Mi smo se pojavili nakon te velike rok scene u bivšoj Jugoslaviji, u vreme ratova 1990-ih i egzistencijalne pustoši. Danas je muzička scena u kojoj se ja krećem dobra. Ali s obzirom na to da je kultura sve manje važna, onda se i serioznija moderna muzika sve više stavlja u stranu, a ta scena u najširem smislu puna je švercovanja neke populističke muzike, što je ozbiljnijim muzičarima bitno suzilo opseg delovanja. Osim toga, ako nešto može da spaja ljude, onda su to kultura i umetnost, ali svi mi ovde u vlasti smo politike, pa kada god ta politika, bilo koja, odluči da zaoštri odnose sa drugim politikama, onda prestanu da nas zovu u susedne zemlje, iako mi sa tim politikama nemamo nikakve veze.

Dolazite iz Čačka i već 20 godina živite u Beogradu. Kako je živjeti između betona velikog grada i, kako ste rekli, blata onog malog?

Nikako i nekako. Fascinantna je bila moja rana slika o velikom gradu kao što to Beograd jeste bio iz ugla malog grada kao što je Čačak. Beograd je tada za mene bio mnogo veći nego od trenutka kada sam u njemu počeo da živim. Blato je simbol nečega što je na Balkanu neprestano prisutno, a beton je simbol tog nečeg velikog. Ali dolaskom u Beograd zaprepastio sam se kada sam video koliko u njemu ima te male palanačke svesti. Shvatio sam da u velikom gradu može biti iste takve provincije kao i u malom gradu, kao i da građana može biti i u malom Čačku kao i u velikom Beogradu. Za mene su iskustva malog grada, a i sela, dragocena: iskustva suživota, zajedništva i solidarnosti. U detinjstvu i ranoj mladosti gledao sam u tom malom gradu jedan život koji svoje korene vuče vekovima unazad. Dolaskom u Beograd shvatio sam da je grad prestao da bude neka civilizacijska nadgradnja čovekovog života i da je on tu funkciju, koju je primarno imao, izgubio. Stari Beograđani su mi pričali da do 1990-ih niste mogli da čujete zvuke turbofolka u užem centru grada, a danas ga imate na svakom koraku. Moja iskustva su zato šarolika i drago mi je da je tako.

U pjesmama često govorite o stvarnosti, takvoj kakva ona već jest kod nas, ali, kako ste rekli, ne gledate televiziju niti je imate u kući, a ne čitate ni novine.

Televiziju sam prestao da gledam 2007. godine. Realnost nam je toliko zgađena kroz medije, a televizija je najjači medij, da kada sam shvatio da sedeći ispred televizora mogu samo da progutam gomilu strahova i gomilu mržnje, koje u prvom redu kreira politika, prestao sam sve to da pratim. Tako da sam već dugo u nekoj poziciji kontragastarbajtera. Običan gastarbajter je telom u tuđini, a svojim duhom je u starom kraju, a ja, kao kontragastarbajter, fizički sam tu odakle potičem, a duhom sam negde drugde. Televizija je i danas jaka, možda moćnija nego juče, da ne govorim o novim medijima – mobilni telefoni, kompjuteri i društvene mreže – koji skraćuju čovekovu pažnju još više nego televizija. Nekada smo osećali neki, da tako kažem, analogni ritam života, a danas živimo neku digitalnu stvarnost – kao da smo pronašli neku novu religiju. Tako da ne gledam televiziju i preporučujem da se ona ne gleda.

Zemlja nije moj dom

Kako se onda osjećate: odrasli ste ovdje, na ovom komadiću Balkana i živite tu. Kako sebe definirate?

Sebe osećam kao nekoga kome ovde nije mesto. Sada pripremam pesmu, a i izložbu svojih radova na tu temu pod nazivom „Zemlja nije moj dom“. Tako se stvarno osećam i to jeste moje iskustvo. Ono što mi je uvek bilo važno i čemu stalno težim to su univerzalne vrednosti i principi koji postoje vekovima i koje je savremeni čovek potpuno smetnuo sa uma i kojih želi da se odrekne. Požar u crkvi Notr-Dam u Parizu kao da je bila šokantna poruka čovečanstvu: stari svet treba da izgori i da se pojavi novi čovek tehnologije i mašina koji će verovati u boga virtualne inteligencije i koji sa tim starim čovekom više neće želeti da ima nikakve veze. Vrednosti koje su istinite i uvek su bile istinite, danas kao da više nisu potrebne. Nikoga više nije briga za njih. Kako onda da se osećam: Zemlja više nije moj dom. Ali ona nije dom ne samo za mene, nego nije dom i mnogim drugim ljudima.

Kako se živi s tim osjećanjem?

Mučno je to osećanje. Živeti u ovakvom svetu koji definitivno ide nizbrdo i ravno u propast, a ne moći ništa uraditi po tom pitanju. Ono što je možda ipak moguće je „obrađivati svoj vrt“, kao što kaže Volterov Kandid. Putanja kojom danas ide svet sa svom tom tehnologijom i modernim barbarizmom, kod nas i drugde, koji je postao opšte prihvaćena konstanta, teško će biti zaustavljiva i jedina prava revolucija može samo da bude – to je poruka tog Kandidovog obrađivanja vlastitog vrta – čovekov unutrašnji preobražaj ka smislu koji je on dužan da obavi šta god da radi.

Gdje je onda vaš dom?

Gde je moj dom, to bih najviše želeo da ostane tajna. Moj dom ne pripada nekom geografskom određenju, iako fizički živim tu gde živim, nego se nalazi u sferi onoga što radim i u komunikaciji sa ljudima sa kojima razmenjujem ono što radim. Veliki problem današnjeg materijalističkog sveta je kako raditi neki posao, bilo koji, sa smislom i dušom. Ipak se nadam da ta duša još uvek može da pronađe svoj put i ugleda svetlo dana.

Vaša zbirka poezije zove se „Na margini“. Zašto na margini, ako ste vi Kralj Čačka?

Dobro pitanje. Naziv Kralj Čačka zapravo asocira na to blato ovih prostora iz kojeg svi potičemo, a zbirka poezije „Na margini“ upućuje na bitne vrednosti do kojih mi je stalo, a koje su prognane i proterane i jesu na margini. Ono što bi trebalo da održava smisao čoveka i sveta bačeno je na marginu, a ja, ako je već o tome reč, kao Kralj Čačka trebao bih oko tih vrednosti nešto da učinim… ukoliko je to ikako moguće.

Zar nije onda i samo jedna osoba, od svih kojima se obraćate na koncertima, važnija od čitavog svijeta. Zar nije ona u središtu?

Svakako da je taj čovek najbitniji, ali koga danas briga za čoveka, to se ja pitam. Danas je čovek toliko zatrpan savremenošću da se on više i ne vidi. Danas više čovek ne teži čoveku, niti teži samome sebi. Želim još uvek verovati da postoje ljudi koji i dalje žive i rade u službi dobrobiti drugog čoveka.

Jednom ste rekli da živimo „u zemlji mraka i smrti“. Koliko ima svjetlosti u vašim pjesmama? Ili, ako hoćete, koliko ljubavi?

Za Balkan mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to zemlja mraka i smrti, a i globalno mi se čini da svet ide u tom pravcu. Ovo doba je opasno vreme smrti i možda je sve ovo što u muzici radim neka borba za život. A ljubavi u mojim pesmama ima verovatno onoliko koliko sam je dobio i koliko sam je zaslužio. Svi bismo trebali da budemo bolji i mi to sigurno možemo, ali pitanje je da li to želimo.

Share