“Šta je Ukrajina? Samo granično područje gde se nešto uvek menja između Rusije i srednje Evrope”, izjavljuje nova ministarka spoljnih poslova Austrije Karin Knajsl u prvom službenom intervjuu za austrijske medije. Šta je Katalonija? To su samo regionalni izbori, poručio je Brisel pre dva dana, “to se nas ne tiče”, sumira nemački “Špigel” stav EU prema separatističkoj krizi u Španiji.

Granice u Evropi su se probudile i odbijaju da se pomire sa političkim aksiomom iz 1945. da “nema promene granica”.

Granice su to što jesu, jednom zauvek. Evropi je ta iluzija bila toliko draga da je spremno ignorisala posledice raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza po međunarodni državno-pravni poredak.

U to ime je potegnuta psihološka kompenzacija da se Jugoslavija nije raspala, već se, za tu priliku nedvosmisleno proglašena konfederacijom, razišla po “unutrašnjim državnim granicama”. Sličan psihološki mehanizam, ali sa mnogo više volje, strasti i loše prikrivene satisfakcije primenjen je i na Sovjetskom Savezu.

Službeno, to za EU nisu bile promene granica, samo potvrda mudre odluke iz 1945. o nepromenljivosti granica.

Nakon što su granice Srbije u procesu disolucije “jugoslovenske konfederacije” tretirane kao prave državne granice, njima je u sledećem koraku vraćen status konfederalnih, pa je tako od provincije Kosova stvorena najpre “jugoslovenska republika Kosovo”, a od nje samostalna država.

Za EU to i dalje nije bila promena granica, samo potvrda mudre odluke iz 1945. o nepromenljivosti granica.

Sa proglašenjem samostalnosti Kosova, EU se našla na vrhuncu vladavine političke korektnosti, odjednom puna samosvesti u stečenu sposobnost za regulisanje međunarodnih kriza po metodi da nije bitno šta se događa, nije važno šta se radi, dok se za to nađe lepo ime.

Poslovica “nije važno kako me zoveš, samo nemoj da me razbiješ” postala je “daj mi lepo ime, pa me razbij”.

U dvadeset i prvi vek je Evropa nepromenjenih granica ušla na talasu fleksibilne državno-pravne lingvistike – “kaži šta ti treba i nađi mu dostojanstveno ime”.

Evropsko buđenje granica

Iako se granice već skoro tri decenije šetaju po Evropi, Evropska unija tvrdi da to nije primetila pre 2014. godine. Tek se sa Krimom jedna granica probudila, razvezala korset iz 1945. i pomerila se, izazivajući diplomatski skandal u Evropi dobrih namera i humanističkih vrednosti.

Momentalno je na delu neverovatna situacija da upravo Austrija, koja ne spada ni u najveće, ni najuticajnije, niti objektivno najsmelije evropske zemlje, odjednom počinje da ruši kulu političke korektnosti u koju se Unija zabarikadirala od propasti Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

Koalicioni dokument Narodne i Slobodarske partije eksplicitno predviđa da će austrijska vlada raditi “na ublažavanju, do ukidanja sankcija Moskvi”. Šta to konkretno znači?

Šefica austrijske diplomatije Karin Knajsl (Prese, 23. 12): “Citiraću dobrog starog Bizmarka, pored Gledstona jednog od očeva realne politike, prema kome je geografija jedina konstanta istorije. Šta je uopšte Ukrajina? Ništa drugo nego granični prostor gde se uvek nešto menja, sa Rusijom i srednjom Evropom kao susedima. Realna politika je za mene mudra metoda u nošenju sa geografskim i istorijskim prilikama.”

Na pitanje hoće li Austrija postati nešto kao ruski advokat u EU, ministarka odgovara opisno, ali dovoljno jasno da se zna na kome leži odgovornost za nastavljanje ledenog doba između Brisela i Moskve: “Pored onog što normalno teče na nivou EU, Nemačka i Rusija imaju i jedan bilateralni prostor u kome se sreću – takozvani Peterburški dijalog. Što se više točkova pokrene između Berlina i Moskve, tim bolje.”

Peterburški dijalog, to zvuči dobro. Osnovan 2001. godine od strane tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera i onda i sada ruskog predsednika Vladimira Putina, Peterburški dijalog je radio jednom godišnje na vrhu, a po temama i nižim nivoima čitave godine – od politike i ekonomije, preko civilnog društva, nauke, kulture, medija, crkve pa do platforme za budućnost. Bio je to bilateralni prostor svesne kontrole rusko-nemačkih rizika, a za Evropu sigurnosna polisa problematične istorije te dve zemlje.

Ali onda je u jesen 2014. savezni ministar policije Tomas de Mezjer kao previše “proruski” primoran da napusti mesto predsedavajućeg nemačkog Upravnog odbora Peterburškog dijaloga. Javno, kroz saopštenja za medije i u intervjuima, Mezjer se žalio da su iz kabineta kancelara i Ministarstva spoljnih poslova vršeni pritisci na njega da se i pomirljiv prostor Peterburškog dijaloga uključi u politiku sankcija.

Kada se danas pogledaju “glajhšaltovani” (ujednačeni) nemački mediji, lako se zaboravlja da kancelarki Angeli Merkel nije bilo ni najmanje lako da 2014. natera Nemačku, pre svega njene privrednike, u sankcije Rusiji. Bio je to mučni, višemesečni proces disciplinovanja i uvrtanja ruku firmama i istaknutim javnim osobama. Peterburški dijalog i njemu bliski Nemačko-ruski forum bili su najtvrđi orah za kancelarku Angelu Merkel, iz njih je stizalo najviše protesta zbog ekonomskih sankcija Moskvi.

U jesen 2014. na pritisak kancelarke je otkazan godišnji susret, od 2015. dijalozi su obnovljeni, ali uvek uz kontrolu službenog Berlina da se “razumevanje prema Rusiji ne sme pretvoriti u razumevanje za ruskog predsednika Putina”.

Ukratko, Peterburški dijalog već godinama nije alternativni prostor gde Berlin i Moskva neguju svoje odnose, već prostor integrisan u nemačku politiku sankcija. On nije više tu da otvori neutralni prostor za razgovor, već da ojača delovanje sankcija.

Ukrajina je samo granica, Katalonija je samo provincija

Dok je u Berlinu na vlasti ova vlada, sankcije ostaju na snazi. Stvar je, međutim, u tome da Nemačka, formalistički gledano, uopšte nema vladu, samo parlament i izvršni odbor preostao od prošlog mandata. Socijaldemokrate pregovaraju sa konzervativnim CDU/CSU, ali pitanje je koliko dugo, pre nego što i oni kao i liberali pre njih ne osete miris poraza koji kancelarka Merkel počinje da širi oko sebe.

“Granica” Ukrajina svejedno nastavlja da dominira njenom spoljnopolitičkom agendom. Realne politike se kancelarka stidi, a s takozvanom “vrednosnom” politikom je odvela čitavu EU na bezalternativni konfrontacioni kurs sa Rusijom.

Ako bi se neko od Evropljana, kao sad Austrija, pokolebao i popustio u entuzijazmu za kažnjavanje Rusije, tu su Sjedinjene Države da Kijevu isporuče moderno naoružanje (prema američkoj televiziji ABC, 210 antitenkovskih raketa u vrednosti od 40 miliona dolara) i ohrabre ga za oružani obračun s Moskvom.

Kada je Karin Knajsl juče medijski poslala poruku Berlinu da razgovara s Moskvom preko Peterburškog dijaloga, ona je ne samo otišla na distancu prema sankcijama, već uprla prstom u nemačku vladu kao ključnu snagu odgovornu za produžavanje Unijine kaznene politike prema Rusiji.

U odnosu na Kataloniju, Karin Knajsl je za sada jedini evropski šef diplomatije koji sa simpatijom gleda na ambicije tog regiona za osamostaljenje. Ona, štaviše, citira Leopolda Kora (1909–1994), austrijskog ekonomistu, pravnika i filozofa (usput, i anarhiste), tvorca dezintegrativne političke formule “small is beautiful”, autora istorijske knjige “Slom nacija”.

Knajsl: “Izbori u Kataloniji su samo cementirali početne pozicije. Svi vide ili samo unitarnu Španiju, ili separatističku Kataloniju, a zaboravljaju da ima još scenarija. Uostalom, karte državnih granica se ionako neprestano menjaju.”

Šta je Evropskoj uniji ukralo Božić?

Kako se to evropske granice “neprestano menjaju”, kad se od Drugog svetskog rata naovamo službeno nisu pomakle ni za centimetar, čak ni one u Piranskom zalivu, gde im je to dopušteno?

Špigel: “Sve je moglo biti tako lepo. Katalonski separatisti katastrofalno propadaju na izborima, žalosna debata o otcepljenju od Španije odlaže se ad akta, i svi u božjem miru odlaze da slave Božić. Tako je nekako Brisel zamislio rezultate katalonskih izbora. A kad ono, tabor separatista osvojio apsolutnu većinu u katalonskom parlamentu, i stavio Španiju i EU pred još veće probleme nego što su bili kad je Karles Puđdamon bežao u Brisel. Poziciju EU je moguće sumirati u jednoj rečenici: To se nas ne tiče. Unija ne komentariše regionalne izbore, konkretno jer ne želi da separatistima daje legitimitet, kad već do sada ionako nemaju nikakvih drugih rezultata osim jednog ilegalnog kao bajagi referenduma.”

Prema rečima Elmara Broka, šefa spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta, otcepljenje Katalonije ne dolazi u obzir jer bi to onda ohrabrilo ostale regione širom Evrope na slične poteze, ili, rečnikom Karin Knajsl, “na različite scenarije”.

Brok: “Ako će nas na kraju u Uniji biti 60 ili 70, možemo odmah da zatvorimo firmu, u toj gužvi nema posla.”

To svakako ima smisla, ali zašto su onda od jedne napravili “sedam Jugoslavija”, pa ih sad kao kockice jednu po jednu primaju u EU?

Zato što se u Evropi nijedna granica nije pomerila sve dok Rusi i Katalonci nisu krenuli u preuređivanje posleratnog državnog poretka.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević