Jedna od muzičkih stupova bivše Jugoslavije bend Galija, ove godine obeležava 40 godina postojanja. Za Privrednikov portal Nenad Milosavljević, frontmen ovog niškog sastava, govori o razlozima svog aktiviranja u politici, problemima koje taj angažman donosi, kao i o radu na novom albumu.

Kako povezujete politiku i muziku?

Ja sam dugo bio protivnik toga, jer sam smatrao da to ne treba da se meša. I u principu je to tačno, međutim, svako pravilo diktiraju i određeni uslovi. U ovoj zemlji nažalost ako smo svi po strani bojim se da će nam ljudi koji nisu iz sveta kulture krojiti našu sudbinu. Vrlo često se dešava da ljudi koji nisu toliko privrženi kulturi i nisu je dovoljno poznavali odlučuju o njoj. Zato smatram da ljudi iz profesije moraju da se aktiviraju, iz prostog razloga, zato što je to jedini način da se može napraviti sistem od koga bi nam bilo bolje. Kod nas imate ogroman broj vrhunskih umetnika koji su umirali u najvećoj bedi. Samo da pomenem Čkalju, Margitu. Bilo bi jako važno da se sada aktiviramo i počnemo da uzimamo sudbinu u svoje ruke. Ja se bavim onim delom koji se tiče kulture i intelektualne svojine za koju smatram da je stub postojanja jedne nacije.

Prošle godine ste privukli pažnju javnosti kada ste zajedno sa rediteljem Srđanom Dragojević glasali protiv Vladinog predloga o izmenama Zakona o kulturi. Koliko je opasno da u moru političara jedino vi kažete svoje mišljenje?

Vrlo je opasno. Politika se kod nas manifestuje kroz neprikoslovenu poslušnost. Što nije dobro. Jer mi smo tu da bi smo sukobili različite stavove, pa kroz mnogo njih dođemo do nečega. Mi smo reagovali kako bi svaki umetnik tada reagovao. Mi smo branili svoju profesiju. Ali po političkim pravilima mi smo iskazali neposlušnost. Nama je bilo potpuno nelogično da nam se ukidaju nacionalne institucije, nacionalne penzije, da se marginalizuju sve one institucije i socijano i zdravstvo koje život znače. To su elementarne stvari kada govorimo o umetnicima. Nisam se slagao sa tim da lokalna samouprava preuzme na sebe plaćanje doprinosa umetnicima. Zato što svaka lokalna samouprava ima toliko problema i nedostatak finansija da plaćaju te obaveze. Uspeli smo da spasimo nacionalnu penziju.

Da li možete za sebe da kažete da ste uvek bili levičar?

Jesam po osećanju. Tu ljudi strašno mešaju stvari. Kada i razmišljaju o politici oni razmišljaju o moći. Treba odgovoriti na pitanja :”Koja je opcija najbliža vašem stvarnom osećanju?”. Ja sam uvek bio pristalica jednakosti svih ljudi i da im treba pomagati. Sada ne smemo da mešamo neke stvari. Kao i u svakim organizacijama pojavi se neko ko posrne u nekom moralnom smislu, ali onda to ne treba identifikovati sa partijama. Ja verujem u levicu zato što je ona bila jedna od najstabilnijih. Ona jeste imala dobre i loše trenutke. Sa druge strane u levici je najveći broj najvećih ljudi.

Kako objasniti ljudima da, iako smo u svetu neoliberalizma, umetnost ne može biti deo toga?

Mislim da je to proces. Svi veliki narodi su odrastali vremenom i oni su tu svest o opštim vrednostima razvijali mnogo godina. Treba biti oprezan sa jedne strane o tim revolucionarnim stvarima. Odrastanje jednog društva se dešava postupno i jako polako. Pokušaću da to objasnim primerom. Nije dovoljno da donesete jedan dobar zakon za kulturu. On mora da ima svoju funkcionalnost u društvu. Dakle, svi zakoni iz svih oblasti, moraju se paraleno poboljšavati, a ne samo jedan. Sa druge strane, sve to diktiraju uslovi u kojima smo. Treba se snaći najbolje u zadatim okolnostima. I sada kada bismo to gledali sa makropolitičkog i ekonomskog nivoa, onda ispada da nam treba nekih 100 godina da bismo došli na nivo neke razvijene zemlje u svim segmentima, počev od svesti ljudi pa do ekonomije.

Skloni smo da vreme u kojem živimo karakterišemo kao najgore do sad. Kako Vi gledate na to?

Ne znam da li je najgore, to su individualne procene. Ali mi se kao zemlja nalazimo u teškoj situaciji. Ta zemlja je u poslednjih 20 godina po raznim osnovama potpuno razarana i to ne može da ostane bez posledica. Sada je, kako ja to volim da kažem, došao konobar sa računom. Sada moramo da uradimo ono što je nepopularno i teško. Sada odgovornost pada na ljude koji su retorički najsposobniji. Kada kažete ljudim da ulazimo u jedan jako težak period, onda ste u obavezi da budete precizni, da kada izgovarate sledeću rečenicu: “Da će da vam bude bolje za dve godine”, to morate ozbiljno i pažljivo da procenite. Možete pogrešiti 10 i 20 posto, ali ako nemate procenu, onda je ne izgovarajte. Smatram da svi ljudi moraju da misle svojom glavom i odlučuju o svojoj zemlji. Trezvene glave, ne navijački. Navijanje ne donosi nikome apsolutno ništa. Odgovornost je na svima nama.

Kako ne bismo govorili samo o Vašem političkom angažmanu, šta spremate – u muzičkom smislu. Pet godina je prošlo od Galijinog poslednjeg albuma.

Ja sam odmah počeo da pišem muziku. Nisam hteo da se dodvoravam medijima. Jer su oni u tom liberalnom odnosu, gde je novac apsolutni gazda. Imam utisak da je to jedna ogromna javna kuća i da mi više znamo o tim učesnicima kuće, nego što znamo o našim velikim ljudima. Zato sam ja odlučio da kao Don Kihot idem u potpuno drugom pravcu. Rešio sam da napravim ploču koja će biti ozbiljna. Koja će tražiti od onoga koji je sluša razmišljanje. Peca je pisao tekstove, ja muziku, ali uzimao sam i stihove poznatih naših književnika Miodraga Mitrovića, Matije Bećkovića, Pere Zupca, a ima tu dosta i klasične muzike. Album se neće ceo objaviti, već ćemo objavljivati singl po singl. Ove godine obeleževamo 40 godina postojanja Galije, tako da će pred očima javnosti nastajati album. Uz singlove, kreću i koncerti koji će imati neku svoju specifičnost gde ćemo ići na multi-vision to jest predstave poput digitalnog pozorišta. A pošto je Niš moj grad, prirodno je da sve krene iz Niša.

[pullquote class=”full”]Interakcija između publike i autora je jako važna jer postoji gomila pitanja koja ljude zanima. Pored onih najklasičnijih. Govorim o onom unutrašnjem svetu. Zašto ste napisali jednu pesmu? Šta je to bilo u vama dok ste je pisali? O čemu ste vi tada razmišljali? Koji su to događaji u društvu koji su inicirali takvo razmšljanje? To je jedna vrsta učenja. Razmena tog razmišljanja je učenje. I mog i njihovog. Zajedno se učimo, jer niko ovde nije najpametniji.

Znate, ne dostiže se visina tako što ćete gledati da po svaku cenu budete popularni. I ludak izađe na ulicu, pobije 10 ljudi i postane popularan. Nije nikakav problem biti popularan, ali je teško biti neko. Jer morate jako puno da radite na sebi, što je i suština celog ovog posla.[/pullquote]

Šta Vas ne samo kao umetnika, već kao čoveka čini srećnim?

Da samo sviram, pravo da ti kažem! Moć, novac, sve je to nebitna stvar. Novac je potreba. Uvek ostvarujem onoliko koliko mi je potrebno.Više od toga me ne zanima. Smatram da čovek treba da bude u skladu sa svojim željama i sanjarenjima. Moraš osluškivati sebe da bi znao koje su tvoje mogućnosti.