Nije važno da smo sebi lepe

Share

Postoji jedna bitna razlika između devojčica i odraslih žena koja objašnjava onaj nagli pad u samopouzdanju koji doživljavamo tokom puberteta (tada od zadovoljne devojčice postajemo nesigurna devojka). Ta razlika je u mestu sa koga gledamo i procenjujemo svoj život i sebe.

Pre puberteta mi smo živele svoje dane onako kako nam je priroda to dala – iznutra. Onako kako životinje doživljavaju svet. Na primer, kada bismo dobile neki komad odeće mi nismo razmišljale kako u njemu izgledamo, već da li nam je na oko lep i uzbudljiv, da li je lepe boje. Ili, na bazenu, mi nismo razmišljale da li imamo celulit, da li smo se dobro svugde izdepilirale i da li smo previše bele. Bile smo usmerene samo na svoje unutrašnje osete. I na ono šta se dešava oko nas.

Ali, početkom puberteta naš doživljaj svog tela se počeo pomerati ka spolja. Na neki način, kao da smo dobile kameru koju od tada nosimo na ramenu okrenutu ka sebi i jedino njome posmatramo sebe. Mi od tada više ne procenjujemo vrednost nekog svog iskustva (kao što je, na primer, vožnja biciklom) po tome kakve senzacije u telu izaziva, je li prijatno ili ne, već po tome kako mi zamišljamo da spolja, nekom stvarnom ili imaginarnom posmatraču, izgledamo. Prestaje nam biti važno što je hrana ukusna, ako goji. I nije nam važno što nam je lepo dok plivamo ili trčimo, ako mislimo da ne izgledamo pri tome lepo. O ljudima koje srećemo i sa kojima razgovaramo ne razmišljamo jesu li nam zanimljivi i dobri, da li čine da se osećamo prijatno sa njima, već mislimo kakav utisak mi na njih ostavljamo, jesmo li im lepi, interesantni i da li im delujemo pametno.

Tako mi počinjemo da gubimo veru u svoje sposobnosti i naše uzbuđenje životom opada. Jer kultura u kojoj živimo nam poručuje „Nije važno da li si pametna ako ne izgledaš tako“, nije toliko važno da budeš dobar i veran prijatelj već da budeš lep prijatelj, tada će te stvarno voleti. A nije ni važno toliko da te vole, već da ti se dive i prema tebi gaje strahopoštovanje. Važno je da ostaviš dobar utisak (prvi ili kojigod). To nam poručuje naša kultura.

Pošto naš unutrašnji doživljaj nije važan, već je važno kako to izgleda drugima, onda je važno i sve lepo što nam se desi podeliti sa njima. Ako smo proveli prijatno veče u restoranu, dobili lep buket ili uradili neko dobro delo, to dobija svoju pravu vrednost tek kad je viđeno, postavljeno na društvene mreže.

Možda je to razlika između odrastanja na selu i u gradu. Ili odrastanja u savremenom svetu i onome od pre stotinjak godina, kada nije bilo ni televizije, ni interneta, ni čestih i dalekih putovanja i upoznavanja novih ljudi. Ljudi su se poznavali od detinjstva, znali su jedni drugima karaktere i niko nije morao da se oblači tako da izgleda pametno. I nije se bahatilo sa prijateljima, nisu se lako odbacivali i menjali novim.

Slično je možda i sa odrastanjem na selu. Kada odrastaš na selu nikome ne moraš i ne možeš ništa da prodaješ u vezi sa sobom. Svi znaju tvoje mane i vrline, tvoju porodicu, sve tvoje pametne i sve glupe odluke. Nikome ne moraš da ostavljaš prvi utisak. Mišljenje o tebi ljudi su stekli onako kako bi i trebalo – vremenom i doslednim tvojim ponašanjem u određenom pravcu. Na primer, svako malo si nešto kraduckao su zaključili da voliš da kradeš. Malo malo pa si nešto zajedljivo nekome rekao, pa su zaključili da si zajedljiv. Svi stariji te znaju od tvog rođenja, a ti mlađe od njihovog. I znaš imena svih kučića i mačića u tvom kraju. I poznaješ sve sestre i braću od tetki, stričeva i ujaka sve dece iz komšiluka. Ne moraš da foliraš samopouzdanje i da se trudiš da izgledaš pametno. Ni za koga nisi samo objekat već kompleksno ljudsko biće.

Pre stotinjak godina nije se znalo za reč „harizma“. Ta reč nije postojala. Ostaviti dobar prvi utisak bilo je važno jedino trgovačkim putnicima, koji su morali da prodaju nešto pre nego što im se zalupe vrata ispred nosa. Danas se, međutim, ohrabruje upravo taj način samoprezentovanja. Potrošiti sate i sate vremena koje ne možemo vratiti na ostavljanje utiska na ljude koji nam ne znače ništa. Zbog čega nam je važno kakvo mišljenje o nama ima bilo ko ko ne spada u naš najuži krug bliskih ljudi? Zbog čega nam je toliko važno da naši prijatelji sa društvenih mreža, kolege sa posla, javnost, misle da smo lepi i pametni? Oni svakako ne znaju prave nas. Oni imaju neku iluziju povezanu sa našim licem i imenom, koju se mi trudimo da održimo. Ne želimo da im se prikažemo onakvi kakvi smo onda kada se sebi ne dopadamo. Ta iluzija nam je važna jer, gledajući sebe njihovim očima, onako kako zamišljamo da nas oni vide, i mi se sami sebi dopadamo na trenutke. A naša unutrašnja procena vrednosti sopstvenih iskustava postaje nam sve manje vredna.

Ne možemo imati čvrstu veru u svoje sposobnosti i svoju vrednost dokle god se procenjujemo gledajući se tuđim očima. Zato saveti za poboljšanje samopouzdanja ne rade, jer su usmereni na to da izgledamo lepše ili da se predstavimo drugim ljudima bolje, kako bi oni o nama imali lepše mišljenje. Kako bi tada mi o sebi mislili lepo.

O sebi ćemo misliti lepo i verovaćemo u sebe kada prestanemo da razmišljamo o tome kako izgedamo i kako delujemo drugim ljudima. Kažu „Nije važno kako drugima izgledaš, važno je da si sebi lepa“. Nije. Važno je da si se lepo provela, saznala nešto novo, doživela nešto uzbudljivo, upoznala bolje nekoga tokom razgovora, ojačala neko prijateljstvo, pomogla nekome savetom, probala novo jelo, čula nešto zabavno ili mudro. A nije važno da si bila sebi lepa.

Najverniji smo sebi i najjačeg samopouzdanja kada nas obuzme strast za nečim za čim gajimo strast. Na primer, kada čitamo nešto nama važno, kada slikamo ili sviramo ili pravimo nešto, kada smo ponosni na svoj uspeh ili na nešto što smo za nekoga uradili, kada iščekujemo reakciju nekoga kome smo namenili poklon. Tada ne razmišljamo o tome kako izgledamo. I to što smo mnogima tada najlepši, ni to nije važno. Zar ne bi bilo lepše provesti život zaista živeći ga, umesto trudeći se da tako izgledamo? Umesto da trošimo vreme i energiju da ostavljamo utiske na ljude koji nam nisu bliski, niti želimo da nam budu bliski, koje čak ni ne volimo, mogli bismo ih potrošiti na ono što nam je stvarno vredno. Ono što smo, na primer, želeli da smo radili više tokom prošle godine ili za poslednjih deset godina. Da bismo samo jednu svoju dragu osobu zaista upoznali do kraja, čitav život nam nije dovoljan.

Share