Nova knjiga mitropolita Porfirija u izdanju Besede

Share

„Otvorenog sam srca”, rekao je u jednom od prvih razgovora za hrvatske medije mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, nekoliko dana pre svog zvaničnog ustoličenja u Zagrebu 13. jula 2014. godine. Izdavačka kuća Eparhije bačke „Beseda” objavila je ovih dana knjigu njegovih odabranih intervjua i obraćanja od kako je izabran za novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog pod naslovom „Zagreb i ja se volimo javno”.

U njoj su prikupljeni intervjui koje je mitropolit Porfirije dao za „ Politiku”, RTS, „Jutarnji” i „Večernji list”, HRT, Radio Sloveniju, Radio Televiziju Republike Srpske. Novinarima je mnogo puta odgovarao na pitanja o ćirilici – povodom razbijanja tabli u Vukovaru, o položaju Srba u Hrvatskoj, kanonizaciji Alojzija Stepinca, odnosima sa hrvatskim biskupima, predlozima da Slovenija bude posebna eparhija, „četničkim vikarima” na Cvetnom trgu i „jastrebovima” u SPC.

Govorio je i o srdačnom prijemu na koji je naišao i kod mnogih državnih zvaničnika, ali i o strahu koji vernici SPC u Hrvatskoj osećaju i zbog kojeg neki ne idu u crkvu. Iz Zagreba je upućivao božićne i vaskršnje poslanice, ali i saopštenja za javnost koja su bila odgovor na neke nemile događaje. Osudio je paljenje hrvatske zastave u Beogradu od strane Vojislava Šešelja, a reagovao je i na govor mržnje voditelja lokalne televizije da u pravoslavnoj crkvi na Cvetnom trgu stoluju „četnički vikari”. U predgovoru ove knjige profesor dr Darko Tanasković ističe da se mitropolit Porfirije „ne libi da kaže sve što treba, ali biranim rečima, što nije posledica straha ili izraz političke korektnosti, već saznanja da reč oštrije može da poseče od sablje, kako to iskazuje ii drevna narodna mudrost”.

Iz predgovora prof. dr Darka Tanaskovića:

korice_zagreb_i_ja_final_sa_tekstomMitropolitov otvoren pristup sopstvenoj misiji, životu i ljudima ubeđeno je dijaloški. Uostalom, on je dijalog i programski najavio kao prvo temeljno načelo svoga delovanja, tako da on u mnogim njegovim istupanjima zauzima središnje mesto.

Za Pofirija je dijalog nešto mnogo više i dublje od puke razmene informacija, već mora biti „darivanje sebe drugome, sapostojanje“, jer je čovek stvoren kao“ biće zajednice, biće dijaloga“. Ovakvo ontološko poimanje dijaloga, s ishodištem u hrišćanskom shvatanju da je „čovek slika Božija, a Bog je u Sebi dijalog Oca, Sina i Duha Svetoga“, nadilazi misionarsku funkciju dijaloškog opštenja, onu koja je, recimo, minuciozno razrađena u enciklici pape Pavla VI Ecclesiam suam. Zato i jeste teško ostati takvom dijalogu veran u pometnji svakodnevnog opštenja, u društvu poremećenog sistema vrednosti, gde je mnogima toliko prizivani „dijalog“ samo sredstvo mirenja savesti, ritualnog ispunjavanja „politički korektne“ obaveze ili, još gore, instrument obmane i zamka lukavstva ciničnog političkog uma. A mitropolit Porfirije, jasno se to vidi iz njegovih beseda i intervjua, takvom dijalogu postojano ostaje veran. Otkuda mu snaga da, uprkos svim iskušenjima, ne zatvori kapije dijaloga i ne povuče se u rezignaciju ili osamu? Odgovor je u ljubavi. Bezobalnoj ljubavi koju prvi u službi među pravoslavnim pastirima u Hrvatskoj i Sloveniji nije naveo među trima osnovnim načelima kojih će se pridržavati, ali bez koje bi ta plemenita načela bila neukorenjena u životodavnom humusu hrišćanskog milosrđa. U knjizi Porfirijevih poruka reč ljubav se javlja oko stopedeset puta! Mržnja nijednom!

Share