Pesnik rodne grude

Share

Umro stari pjesnik, umrla Emina, ostala je tužna bašta od jasmina, razbio se ibrik, uvenulo cvijeće, pjesma o Emini nikad umrijet neće – ovaj poslednji, naknadno dodat stih sevdalinke koju je ispevao legendarni Himzo Polovina možda najbolje opisuje sudbinu dela koje se osamostalilo u odnosu na svog autora i postalo toliko utkano u kolektivnu svest da je u njoj odomaćeno i doživljeno kao svoje sopstveno, kao narodna pesma. Pesnik „Emine“, pesnik zavičaja i rodne grude, zakasneli pesnik romantizma, kako ga nekad definišu književni kritičari, Aleksa Šantić (1868 – 1924), rođen je u tada multinacionalnom i interkulturalnom Mostaru pre tačno jednog i po stoleća. Ostao je upisan u istoriji književnosti stihovima antologijskih pesama: „Pretprazničko veče“, „Ostajte ovdje“, „Emina“, „Veče na školju“, „Ne vjeruj“, „Što te nema?“, „O klasje moje“, „Moja otadžbina“, „Mi znamo sudbu“… Bio je pesnik ljubavne poezije utemeljene na sevdalinkama, rodoljubive i socijalne lirike, ali je napisao i nekoliko drama u stihu, od kojih je najpoznatija „Hasanaginica“, pisao je i pripovetke i novele, pesme za decu, prevodio sa nemačkog i češkog. U popularnu kulturu je utkan preko pesama koje su mnogi poznati umetnici uglazbili, od spomenutog Himze Polovine, preko Jadranke Stojaković („Što te nema“), Dragana Stojnića („I opet mi duša sve o tebi sanja“), do Amire Medunjanin koja ih često izvodi, kao i mnogih drugih.

Poreklom iz trgovačke porodice, i sam je završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, kada se 1883. godine vratio u Mostar i nekoliko godina kasnije započeo svoj književni i društveni rad. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je usledio niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). Na početku stvaralaštva uzori su mu bili Vojislav Ilić i posebno Jovan Jovanović Zmaj, kao i Hajnrih Hajne, koga je i prevodio. Ipak, najveći utjecaj na njegovo stvaralaštvo imala je narodna književnost, odnosno sevdalinka. Njegov pesnički izraz karakterističan je po elegičnim motivima i rodoljubivim temama, ličnim i kolektivnim osećanjima, motivima idealne drage s jedne i napaćenog naroda s druge strane.

Na prelazu između dva veka, Šantić je sa saradnicima uspeo da razvije vrlo živu literarnu i kulturnu aktivnost u rodnom Mostaru. Sarađivao je sa časopisima „Golub“, zatim „Bosanska vila“, „Nova Zeta“, „Javor“, „Otadžbina“. Bio je biran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora Prosvete. Pripadao je književnom krugu okupljenom oko mostarskog književnog glasila „Zora“ (1896 – 1901), koje je i pokrenuo zajedno s Jovanom Dučićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem te bio jedan od prvih urednika. Za razliku od većine pesnika svog doba, koji su se sve više evropeizirali, pa tako i još jednog poznatog Hercegovca koji je stvarao u periodu moderne – Jovana Dučića, Aleksa Šantić je do kraja ostao veran tradicionalnim – nacionalnim i socijalnim idealima prethodnog veka.

Šantić je pevao o slobodi, socijalnoj pravdi, srpstvu, ali nije samo u svojoj poeziji bio nacionalno osvešćen i angažovan, već u čitavom svom društvenom i političkom radu. Po tome se posebno isticao. U Prvom svetskom ratu austrougarska vlast ga je čak hapsila kao istaknutog srpskog „nacionalistu“, a bio je zatim i poslanik u Bosanskom saboru. Osnovao je 1888. i bio predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje je u programu imalo negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Međutim, Šantić, privržen rodnom Mostaru, gde je proveo čitav svoj život i iz kog je retko i teško odlazio, bio je privržen i svim svojim komšijama Mostarcima. Za njegov patriotizam kažu da je nadilazio nacionalne okvire. S jedne strane nacionalno osvešćen i posvećen srpstvu, svom rodu, a u isto vreme, kao čovek potekao iz multinacionalne sredine isprepletenih kultura, poštovao je i voleo svu braću s kojom je delio zavičaj. Njegovo rodoljublje bilo je neodvojivo od međusobnog uvažavanja. Šantić je smatrao braćom sve narode koji su živeli na ovim prostorima i težio je njihovom oslobođenju i ujedinjenju. Bio je senzibilizovan za svačiju patnju, bolele su ga „sve rane svoga roda“. Tako je napisao i još uvek vrlo aktuelnu pesmu u kojoj izražava duboku tugu zbog onih koji napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet, pesmu „Ostajte ovde“. Posvetio ju je hercegovačkim Muslimanima koji su pod Austrougarskom počeli masovno da se sele u Tursku. Jedni od najlepših patriotskih stihova napisanih na srpskom jeziku tako su postali i simbol suživota i istorijskog prožimanja i nadopunjavanja identiteta.

Aleksa Šantić je umro od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Kad je sahranjen, ceo Mostar – katolici, pravoslavni i muslimani – odali su mu počast. Tog dana su sve radnje bile zatvorene, dok je posmrtna povorka obilazila Mostar aeroplani su nadletali grad, a hodža s minareta u Cernici otpevao je molitvu opraštanja. Danas, kad Šantićevo delo prolazi kroz postupke dekanonizacije, prevrednovanja, kad se iščupano iz konteksta često tumači vanestetskim, a pritom selektivnim kriterijumima, treba ga iznova čitati i treba se, 150 godina od rođenja velikog pesnika, sećati da su njegova širina i čovekoljublje bili možda i najveća umetnost koju danas u doba podela i nerazumevanja mnogi ne umeju pojmiti.

Share