Pored mene – film Stevana Filipovića o digitalnoj generaciji

Share

Nakon svetske premijere na festivalu u Puli, gde je osvojio Zlatnu arenu za najbolji film u međunarodnom programu, film „Pored mene“ scenariste i reditelja Stevana Filipovića očekuje beogradska premijera u Sava centru, 23. septembra.

Film koji govori o današnjoj generaciji srednjoškolaca osvojio je i publiku na letošnjem filmskom festivalu u Sarajevu, na kom je dobio nagradu mlade publike – Young Audience Award. Ovo ostvarenje će početkom oktobra biti prikazano i na festivalu Raindance u Londonu. Reditelj Stevan Filipović, autor veoma uspešnih, gledanih i nagrađivanih filmova „Šejtanov ratnik“ i „Šišanje“, uoči beogradske premijere svog trećeg filma govori za Privrednik.

– Osećam se sjajno. Posle Pule i Sarajeva nekako sigurnije plivamo. Pošto smo imali te festivalske predpremijere – svetsku premijeru filma u Puli, i potom premijeru u Sarajevu čini mi se da će to sve biti ok, ali opet čovek ne može da predvidi kako će to da izgleda na kraju. Voleo bih da publika super odreaguje.

Kako ste se osećali na festivalima u Puli i Srajevu? I koliko vam znače nagrade koje ste dobili?

– Meni najpre mnogo znači to što je film bio na tim festivalima. Pulski festival ima posebno mesto u istoriji jugoslovenske kinematografije i negde, na neki način, umetnički svi potičemo iz te kinematografije. Plus, ja to sve doživljavam kao zajednički kulturni prostor i želim aktivno da participiram u njegovom kreiranju i održavanju. Tako da je logičan izbor bio predstavljanje filma na tom festivalu. S druge strane, u Puli imate kontakt sa velikim brojem običnih gledalaca, publike koja voli film, dođe da gleda film i ako im se svidi – svidi, ako im se ne svidi – ne svidi im se. Jako mi je drago što su ljudi dobro reagovali na film, pošto se on dotiče čitavog jednog spektra nekih političkih tema koje su osetljive i ovde i tamo. Veoma mi je drago što film komunicira sa publikom i što je to tamo jako lepo prošlo. Posle toga dolazi i ta nagrada koju nismo očekivali, posebno ne u toj konkurenciji u kojoj su bili stvarno dobri filmovi. Posle toga smo rasterećeni ušli u sve dalje. U Sarajevu je stvarno bilo divno. Opet smo imali punu salu, i opet smo imali super reakciju ljudi. Dobili smo i tu nagradu, svedočanstvo da sve to dobro funkcioniše. Tako da je sve to zajedno jedno divno iskustvo.

Kojim temama se bavi film „Pored mene“? Videla sam da je to priča o grupi srednjoškolaca koji se nalaze u posebnim okolnostima.

– Priča je o tome da profesorka, koju igra Hristina Popović, oduzme mobilne telefone i internet svojim đacima zbog toga što su napravili jednu ozbiljnu glupost. Zahtevajući da kažu ko je to uradio, pod pretnjom da će ih prijaviti policiji, ona ih zaključa u školi, dok se sve ne razreši. I sad ti klinci koji su ta digital generacija ostaju zaključani bez svojih osnovnih sredstava za komunikaciju, i onda počinju da pričaju jedni sa drugima. To bi bila ta, veoma zanimljiva premisa. To je i omaž filmu Breakfast Club iz osamdesetih godina, filmu sa vrlo sličnom premisom. „Pored mene“ ima i taj dodatni obrt koji se odnosi na digitalne tehnologije. Mislim da je to lišavanje mnogo veća kazna za te mlade ljude nego samo zaključavanje, pošto svi (ne samo klinci već i naša generacija) ne možemo da izdržimo deset sekundi offline, i jako teško možemo da zamislimo svet bez telefona, interneta, drušvenih mreža… To je bila poenta – videti kako u tim uslovima izgleda komunikacija, i šta bi se desilo.

I do čega dolaze junaci filma tako „ogoljeni“?

– Dolaze jedni do drugih, nadam se, na neke načine koji im nisu padali na pamet ranije. Trudili smo se da ne popujemo previše u svemu tome. Ja sam pisao scenario zajedno sa Minjom Bogavac, mi smo osamdesetprvo i drugo godište, a protagonisti filma su deceniju mlađi od nas. I onda nam je bilo zanimljivije da kroz razgovor sa glumcima artikulišemo te likove. Da pustimo njih da govore, a ne da mi potpuno skriptujemo sve to. Tako da smo kroz taj proces nekako dolazili do likova, odnosno onoga što se zapravo desi. Mi smo samo dali okvir.

pored_mene_kzn_16092015_0006

Kako ste došli na ideju da napišete tu generacijsku priču?

– Mene je pre tri godine Mirjana Karanović koja predaje glumu na Akademiji umetnosti pozvala da predajem glumu na filmu, da radim sa mladim glumcima. I to je bio dosta zanimljiv eksperiment. Ja sam tu kao reditelj došao, i zatim sam samo sedeo i gledao sa strane, jer reditelji često nemaju tu privilegiju da gledaju svet iz glumačke perspektive, a mislim da je to vrlo vredna stvar. Gledao sam tad film Breakfast Club i razmišljao sam koliko je to, zbog raznih stvari, na neki način malo anahron film, ali i koliko je sama osnovna ideja tog filma danas zanimljiva i relevantna. Razmišljao sam o tome kako bi bilo da napravimo Breakfast Club 2. Od nečega što je trebalo da bude standardna studentska vežba smo na kraju, korak po korak, došli do dugometražnog igranog filma. Prvobitno sam sve koncipirao kao studentsku vežbu, a kada je to preraslo u igrani film imali smo kastinge za još neke uloge.

Stevan Filipović je diplomirao na katedri za montažu, na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

pored_mene_kzn_16092015_0007– Ja sam u startu želeo da se bavim filmom, a montažu sam upisao po savetu pokojnog reditelja Ljubomira Mucija Draškovića. To je katedra koja pruža solidnu bazu i znanje i omogućava bavljenje čitavim spektrom različitih stvari unutar kinematografije. Mislim da je to bio dobar izbor. Ja sam od starta planirao da se bavim režijom i pripremao sam film Šejtanov ratnik još pre no što sam upisao fakultet. Katedra ta montažu me je lepo formatirala, dobio sam jednu drugu perspektivu i znanja koja su mi bila neophodna, i ostvario sam kontakte sa ljudima sa kojima sam kasnije sarađivao. Ja sam se više profilisao kao reditelj, autor priča i scenarija, nego kao montažer, ali se i dalje nadam da ću dobiti neki poziv da radim montažu. Radio sam montažu za film Klip rediteljke Maje Miloš, koja je bila meni pomoćnik režije na filmu Šišanje.

Mislim da je užasno važno za reditelje da prvo žive, a onda da iz svog iskustva izvlače neke priče koje ih se realno tiču, da sami sa sobom artikulišu koje su to teme. I onda već dolazimo na teren gde smo napravili dobru bazu za bavljenje filmom, lepu startnu poziciju. A da li će ispasti umetnički genijalno ili neće to je već dalji korak. Tu je svakako i rad sa glumcima – to je skopčano i sa psihologijom, i sa poznavanjem ljudske komunikcije, na svim nivoima, i sa finom dozom empatije. Ako priča funkcioniše na ljudskom nivou, zaista niko neće da vam zameri ako nešto nije genijalno kadrirano. To je moje mišljenje.

Kako je izgledao rad na filmu?

– To je bio zanimljiv proces. Imali smo razgovore, pričao sam sa glumcima kako su izgledala njihova iskustva u srednjoj školi, šta su oni bili u gimnaziji… Razgovarali smo i o politici, društvenim temama, hteo sam da vidim kako razmišljaju i koji stavovi su mejnstrim. Hteo sam da to čujem od njih, iz prve ruke. Tako da su, na taj način, oni koautori svojih likova. Glumci su dosta učestvovali u procesu rada, i super je bio taj proces. Onda smo mogli da koristimo fragmente tog procesa i da ih integrišemo u sam tekst, što je meni bilo jako zanimljivo i puno je obogatilo sam scenario.

Šta je tipično za generaciju kojom se film Pored mene‚ bavi ?

– Svakako su tačke kojima su njima bile formativne drugačije od onih koje su bile za moju generaciju, i sigurno drugačije vide svet oko sebe. Ja mogu da kažem iz svoje perspektive – kod njih ima dosta cinizma iza koga često nema ničega i apatije koja je logična posledica društva u kom živimo. Zatim, svakako im kraće traje pažnja. Imate malo vremena da im kažete to što hoćete da im kažete. I mislim da će to smanjivanje tog attention span-a svakako uticati u budućnosti, na neki zanimljiv način, na razvoj umetničkih formi, između ostalog. A za neke stvari je potrebno vreme. I ceo ovaj film jeste eksperiment na tu temu. Damo im malo vremena da se upoznaju, ako već nisu za prethodne četiri godine.

A002_C007_1117Y2

Da li je fascinacija novim tehnologijama uzrok opšte otuđenosti ili površnosti? Ili je to posledica ?

– To je samo tehnologija. Ja sam siguran da ona, između ostalog, dosta zbližava neke ljude. Problem, kao i sa svakom novom tehnologijom, je da je sada to bum. A onda ćemo vremenom da nađemo pametnije načine da kontrolišemo to, a ne da dozvolimo da to kontroliše nas. Ne znam, to je sad ozbiljno pitanje za celo društvo. A kada su društvene mreže u pitanju, mislim da se dosta vremena gubi na kreiranje imaginarnog modela sebe koji bi trebalo svima da se dopadne i da se onda tako uvek ostaje na nekoj površini. Ti likovi koje mi kreiramo na društvenim mrežama, to nismo mi. To smo mi bez bora, bubuljica i svega ostalog. Mislim da jako lako, posebno ako ste mladi i nemate neku ozbiljniju bazu, možete da poverujete u to. To je veliki problem ako poverujete da ste to vi. I onda dolazi do ozbiljnog nerazumevanja, do konflikta sa stvarnošću koji se najviše vidi u odnosu sa drugim ljudskim bićem. Površnost je možda dominantna komponenta tog problema o kom pričamo.

Da li vaš film nudi zaključke, otvoren kraj, optimizam ?

– Pa ima svega, zaista je, kako je rekla Minja Bogavac – rolerkoster. Ima i zabave i emocija i smeha, možda i suza, ne znam. Bitno mi je samo da ljudi dožive neku emociju tu, ne toliko da mi odspelujemo poentu. Mislim da poente mogu vrlo lako da se izvuku, i puno zavisi od toga iz koje perspektive gledate film.

Šta imate u planu? Šta ćete sledeće raditi?

– Pišem dve stvari trenutno – jednu već duže vreme, a ovu drugu sam nedavno počeo. Potpuno su različite – i jedna od druge, i obe od svega što sam radio do sada.

Debitantski Filipovićev film Šejtanov ratnik je od 2006. godine, kada se pojavio, osvojio mnoge gledaoce i stekao kultni status u srpskoj kinematografiji. Film spaja više različitih žanrova (tinejdž dramu, komediju, horor, fantastiku), a nastavak filma se dugo očekivao. Filipović navodi da je Šejtanov ratnik njegov najdraži film.

– Nisam verovao da će film, od početne ideje izrasti u tako nešto značajno i veliko. Imamo neki plan sa Šejtanovim ratnikom, povodom deset godina od njegovog pojavljivanja, ali to ne smem da najavljujem jer je sve u fazi pregovora. Sad, kakav će to nastavak biti – da li baš direktni ili samo deo tog univerzuma, to je već druga priča.

 

Share