Nedavno su se na inicijativu gradskog Sekretarijata za kulturu, uz podršku Filološkog fakulteta i Biblioteke grada Beograda, na ulicama Beograda pojavili kontroverzni bilbordi koji su izazvali salve kritika i negodovanja. Pod parolom “Negujmo srpski jezik” pokušali su da sprovedu vrlo pozitivnu i jednostavnu ideju – da na bezbolan i svima dostupan način poduče i razjasne najčešće jezičke nedoumice široj populaciji.
Brojni lingvisti i filolozi su se oglasili po ovom pitanju, izražavajući zgražanje i gađenje. Najviše kritika je izazvala dihotomija “pravilno – nepravilno”, pa su ti isti jezički stručnjaci do te mere bili revoltirani da su ovaj pokušaj popularizacije srpskog jezika proglasili normativističkom torturom i rasizmom.
Donekle i jesu u pravu, jer velikoj većini ljudi u velikom broju situacija zaista nije od velike važnosti da li će “ne znam” pisati spojeno ili odvojeno. Ali treba li onda da svi zanemarimo jezik i govorimo spontano, onako kako smo čuli od baka koje su nas čuvale, kako čujemo od priučenih voditeljki na televiziji, kako vidimo na internetu? Jer i to je živi jezik. Svako iole upućen u nauku o jeziku zna da je književni jezik veštačka tvorevina i da je živi jezik organizam koji se neprestano menja i postoji nezavisno od svih normi, pravopisa i gramatika. Ali svako iole učen zna i to da je ta ista tvorevina neophodna. Poštovanje normi standardnog jezika je prvi i osnovni element govorne kulture pojedinca, ali je i temelj opšte kulture.
Kao da su svetlosne godine između Srbije i Hrvatske, pa da srpski stručnjaci nisu mogli na primeru iz prakse da se upoznaju sa pojmom jezičke torture i ekstremnog purizma. Ovo je složena tema kojoj se ne može jednostrano pristupiti, jer se nestandardni oblici jezika, dijalekti pogotovo, zaista nalaze u neravnopravnoj poziciji u odnosu na književni jezik. Postoji mnogo načina da se oni afirmišu i očuvaju, a jezički nihilizam (nije važno kako neko govori) i nije najproduktivniji.
Jedna od spornih tačaka koja je posebno razgnevila brojne stručnjake je i ta što je jezik proglašen jednom od sastavnih odrednica nacionalnog identiteta. Tu dolazimo do jedne druge vrste “natpisa”, to jest tabli koje su u Hrvatskoj izazvale sličnu vrstu reakcija. Dok se u Srbiji briga o srpskom jeziku kritikuje kao nešto što ugrožava jezičku toleranciju, raznolikost i ravnopravnost, u Hrvatskoj je tom istom jeziku i pismu pridata tolika važnost da se on više ni ne smatra delom identiteta jednog naroda, već se izjednačava s tim narodom. Tako se ćirilično pismo onda personifikuje, a zatim progoni.
Jedan od čestih argumenata koji se navodi u raspravama o uvođenju “dvopismenih” tabli u mestima u kojima su za to stvoreni zakonski uslovi je taj da se Srbi i u Srbiji više služe latinicom nego ćirilicom: Šta će vam ćirilica ovde, kad je ni u Srbiji ne koriste? Sledeći korak koji bi mogao da usledi i koji bi konačno priveo kraju proces asimilacije jeste pitanje: Šta će vam identitet ovde, kad ga i u Srbiji poriču?
Nezahvalno je generalizovati, ali je teško i ne primetiti do koje mere srpski jezik i ćirilično pismo imaju slični tretman u obe ove države. S jedne strane se zanemaruje, s druge demonizuje i progoni.
