Ovim rečima je svoju „Autobiografiju” završio Branislav Nušić koji je bio duhovit kako u delima, tako i u privatnom životu: kad se ženio tražio je od izabranice da mu dozvoli da zadrži makar jedan porok – piće, žene ili kocku.
„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života”, govorio je svojevremeno Branislav Nušić (8. oktobar 1864 – 19. januar 1938), dramski pisac, pripovedač, novinar, diplomata… Na Bogojavljenje, 19. januara 2018. navršava se 80 godina od kada je slavni komediograf sa ovog sveta otišao u besmrtnost zahvaljujući svojim delima „Sumnjivo lice”, „Narodni poslanik”, „Ožalošćena porodica”, „Vlast”…
Nušić nije bio samo duhovit u svojim delima već i u privatnom životu. Znao je, beleže hroničari, da se našali kako na svoj, tako i račun političara, savremenika na autentičan, svojstven način.
Pričalo se da je još kao dete bio nemiran u školi.
Tako je na času srpskog jezika kada su obrađivali poslovice bio nestašan i nije slušao šta profesor govori. Za kaznu prozvan je da kaže primer neke poslovice. „Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore”, kao iz topa odgovorio je mladi Nušić. Profesor se osetio prozvanim, pa je tražio da kaže još jedan primer. „Pametnom je dovoljna reč”, odgovorio je Nušić. Razljućeni profesor odlazeći po upravitelja škole, još jednom mu se obratio: „Da te čujem sada, Nušiću.” „Nesreća nikada ne dolazi sama”, mirno je primetio učenik…
Kao mladić Nušić je bio zaljubljen u lepu devojku sa Topčiderskog brda: Milicu Terzibašić. Kada se Milica razbolela, on zamoli svog druga lekara da je pregleda i leči, ali ju je doktor ne samo izlečio, nego i zaveo. Milica i doktor su se venčali, a Nušić je jako patio. Ipak, dobio je priliku i da im se osveti kada je pozvan da u „Gradskoj kafani” održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica Terzibašić i njen suprug, a Nušić je predavanje počeo rečima: „Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugoga”, posle čega je mladi bračni par naglo napustio salu.
A kada je Branislav Nušić prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, postavio joj je uslov: ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan porok – piće, žene ili kocku. Mudra Darinka razmišljala je tada: ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća, ako bi odabrala piće, iz kuće ode i zdravlje. Najbolje je, pomislila je Darinka, da ga pusti da juri žene. Kada je Darinka potpisala da je saglasna sa tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja, a Branislav Nušić je svoju „Autobiografiju” završio rečima: „Posle ženidbe čovek i nema autobiografije.”
Šuškalo je i da je tajno patio i bio zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, iako tu ljubav nikada nije priznao, ali se zna da je za nju pisao „Gospođu ministarku”. Tim povodom nastala je anegdota iz glumačkih kuloara da je u to vreme u Sarajevu uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baščaršije pred samu premijeru. Žanki Stokić su se prijeli ćevapi, a Nušić jednostavno nije mogao a da joj ne ispuni bilo koju želju.
[pullquote class=”full”]
[/pullquote]
Svojevremeno je pokušao i na konju da uđe u tadašnje Ministarstvo inostranih poslova u vreme demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir zamolio ga je da se mane takvog posla, ali je Nušić imao spreman odgovor: „More, pusti Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.”
Poznati komediograf je, kako je objasnio u jednom intervjuu, svako svoje delo pisao u trku. Tako je „Svet” napisao za 27, „Put oko sveta” za 16 dana, a „Narodnog poslanika” za dva meseca. Ipak, rekord je postigao sa tragedijom „Hadži-Loja”, pa je u sredu uveče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani konstatovalo da bi bilo dobro da se odmah napiše jedno delo. Komad je od devet uveče do tri sata ujutro bio gotov, a od sedam do deset sati narednog jutra uloge su bile i podeljene. U četvrtak posle podne je bila prva proba, a u subotu premijera u Narodnom pozorištu.
Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić spakuje i „Sumnjivo lice”. Ipak, u Prištini, odakle se išlo pešice prema Prizrenu, silom prilika morao je da smanji prtljag pa je neke rukopise ostavio, među njima i ovaj komad. „Idi bedo. Nisam bio kadar preneti te preko Albanije”, zapisao je tada Nušić. Plašeći se vlasti 35 godina niko nije hteo ili smeo da ovaj komad postavi u pozorištu. Krajem 1918. godine, posle proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su neki njegovi rukopisi zapaljeni, ali da su oni koje je ostavio u Prištini ipak „preživeli”.
Uz sve to bio je i pasionirani kolekcionar karikatura. Njegova ćerka Margita Gita Predić Nušić poklonila je Muzeju grada Beograda kolekciju od stotinak karikatura koje je Nušić za života sakupio. Značajan doprinos dao je i srpskoj fotografiji. Nušić je učestvovao u Prvoj izložbi foto-amatera u Beogradu, ali je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji, a tri svoje putopisne knjige ilustrovao je fotografijama koje je sam uradio.
Manje je poznato da je bio i enigmata. Sarađivao je sa beogradskim listom „Srpče” u kojem su objavljene dve njegove zagonetke: „Koji su junci i po imenu i po junaštvu jednaki?” (Miloš Obilić i Miloš Obrenović) i „Za koju reku vele da nije cela? (reka Po).
Savremenici su zabeležili i da Nušić nikada nije prežalio sina jedinca koji je poginuo 1915. godine. Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1.300 kaplara, a u pismima koje je slao ocu i verenici predosetio je svoj tragični kraj. Dugo posle njegove smrti Branislav Nušić nije pisao komedije, a svoju tugu i bol ovekovečio je romanu u „Devetstopetnaesta, tragedija jednog naroda”.
