Privid slobode

Share

Svedoci smo sve češćih rasprava o slobodi izražavanja u regionu. Iako se predstavnici vlasti neće požaliti na stanje u ovoj oblasti, statistika i raspoložive informacije govore suprotno. Premijer Srbije je tako vrlo zadovoljan stanjem u svojoj zemlji, pa je, poredeći je sa aktuelnom situacijom u Hrvatskoj, izjavio: U Srbiji vlada i potpuno je zagarantovano pravo na slobodu medija, za razliku od Hrvatske, koja je članica Evropske unije i u kojoj je to pravo ugroženo. Tako je otprilike glasila njegova nedavna izjava povodom ukidanja satirične emisije „Montirani proces“ na hrvatskoj nacionalnoj televiziji. Glavni argument za ovu tvrdnju je neometano postojanje sličnih, satiričkih emisija u medijskom prostoru Srbije (samo satiričkih, one poput „Utiska nedelje“ premijer nije komentarisao). Tvrdnja bi mogla zazvučati smisleno i istinito da je nije izgovorio „jedini čovek koji ide tamo gde je najteže i kome ljudi veruju“, kako najavljuju aktuelnog premijera u centralnoj informativnoj emisiji jedne od najgledanijih televizija u Srbiji, Televiziji Pink.

Jedna stvar je ipak surovo istinita – posredna uloga Evropske unije u kontrolisanju i cenzurisanju medija na ovim prostorima. Dok Beograd navodno sprovodi reforme i vodi takozvanu politiku pomirenja, Zagreb nema više potrebe da se na ovaj način ikome dodvorava i dokazuje. Nema potrebe da donosi zakone koji proširuju i garantuju prava nacionalnih manjina, takođe nema potrebe ni da takve zakone koje je već doneo uopšte poštuje. Nema čak potrebe ni da ulepšava ili ublažava sliku stvarnosti, ni da stvara privid slobode i poštovanja ljudskih prava.

Ta suverenost je uočljiva, pored ostalog, i iz saopštenja i poruka koje dolaze iz samih vrhova vlasti. Tako je na otvoreno pismo koje je predsednik Srpskog narodnog veća i saborski zastupnik Milorad Pupovac uputio predsednici Republike Hrvatske, ona odgovorila vrlo iskreno i nedvosmisleno. Požalivši se na porast pretnji i izliva govora mržnje prema brojnim javnim osobama i organizacijama koji prete da eskaliraju u fizičko nasilje, dobio je otvoren i jasan odgovor da su te iste osobe i organizacije same krive, tj. da „svojim javnim delovanjem godinama provociraju“.

Nešto precizniji je bio ministar kulture Zlatko Hasanbegović, koji je malo jasnije definisao šta sve spada u nepoželjno javno delovanje. Nakon nedavnog fizičkog napada na jednog od najuticajnijih i najpopularnijih hrvatskih pisaca i novinara, Antu Tomića, Ministarstvo kulture se oglasilo i jasno predočilo svoj stav o ovom i sličnim događajima. „Treba preuzeti odgovornost za javno izgovorenu i/ili pisanu reč.“ Treba dakle voditi računa o tome šta se piše i govori. U suprotnom, posledice su zagarantovane.

Mnogi su, očigledno zanemarivši u kako temeljno uređenom režimu žive, u kome su pravila jasno definisana i dosledno se sprovode, osudili ove izjave nazvavši ih licemernim i sramnim. U tu liniju otpora spadaju i učesnici skupa „Za satiru spremni“ nedavno održanog u Zagrebu, uz koje smo tako lako uvideli da je došlo vreme kad komičare shvatamo ozbiljno, a političarima se smejemo. Izvitoperena stvarnost, pa još sa iskrivljenom (medijski, dakako) slikom o sebi. Ali jedna stvar je neupitna – slobode izražavanja nema i niko se ne predstavlja kao onaj „koji ide tamo gde je najteže i kome ljudi veruju“.

Share