Proza Mirjane Novaković – žanrovski eskapizam iz ružne stvarnosti

Share

Uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu izdavačka kuća Laguna objavila je novu knjigu priča Mirjane Novaković, srpske književnice srednje generacije poznate po veoma čitanim i nagrađivanim romanima. Zbirka Tajne priče predstavlja kompilacija pripovedaka koje do sad nisu objavljivane i dve novele iz zbirke Dunavski apokrifi, prvi put objavljene 1996. godine.

Mirjana Novaković rođena je 1966. godine, a svoj književni debi imala je 1996. godine zbirkom Dunavski apokrifi. Dobitnica je književnih nagrada „Isidora Sekulić“ za roman Strah i njegov sluga i „Lazar Komarčić“ za roman Johann`s 501 u kategoriji najbolji fantastični roman. Poslednji roman je objavila 2011. godine pod nazivom Tito je umro. Sva tri romana književnice našla su se u užem izboru za Ninovu nagradu.

 

tajne_price-mirjana_novakovic_v– Sve priče, osim jedne, nastale su pre mog prvog romana Strah i njegov sluga, još u prošlom milenijumu. Čak i najsvežija priča još malo pa je punoletna, ima šesnaest godina, kaže u intervju za Privrednikov portal Mirjana Novaković. I dodaje:

Dunavski apokrifi već dugo nisu u prodaji, s jedne strane, a sa druge strane, ostale priče nikad nisu ni izašle u knjizi, već samo po književnim časopsima. Ovako je na najjednostavniji način omogućeno čitaocima da dođu do svih priča.

U prozi Mirjane Novaković prepliću se prošlost i sadašnjost, fantastika i realizam, javljaju se zanimljivi likovi, neočekivani zapleti i obrti, začinjena je dozom mitskog, elementima naučne fantastike, krimića, horor žanra… Sve to uz angažovanu notu, jedinstvenu i vanvremensku kritiku ovdašnje stvarnosti. U knjizi Tajne priče, kako je istakla kritika, autorka se i poigrava žanrovima i zaokupljena je osobenim antropološkim angažmanom – ispitivanjem ljudske prirode.

Kako nastaju vaše priče – šta vas podstiče da pišete, gde pronalazite teme, nadahnuće, otkud preplitanje različitih žanrova i poigravanje različitim žanrovskim konvencijama?

– U vreme kad sam pisala ove priče – devedesetih godina prošlog veka – stvarnost je bila nešto iz čega je bilo lepo pobeći, a uobičajeni žanrovi (SF, krimi, horor…) pružaju zgodnu formu za eskapizam, tako da su priče mešavina ružne stvarnosti koja je poslužila kao okidač i povukla sa sobom i angažovanost, kao i žanrovskog eskapizma koji je sve to uobličio i omogućio da se lakše piše i zanimljivije čita.

Roman Strah i njegov sluga koji je objavljen 1996. godine dobio je nagradu Isidora Sekulić 1999. godine i ušao u uži izbor za Ninovu nagradu. Roman je doživeo veliki uspeh kod čitalaca, a urađena je i uspešna pozorišna adaptacija na Beogradskom letnjem festivalu, na pozornici na Kalemegdanu. Roman čija je radnja smeštena u vreme Austrougarske vladavine u 18. veku imao je više pripovednih tokova i preplitanja istorije, fantastike, horora…progovarajući o aktuelnoj političkoj sceni. I ovaj i drugi romani Mirjane Novaković imali su uspešna inostrana izdanja – prevedeni su na francuski, engleski, nemački, ruski, grčki, bugarski i makedonski jezik.

 

Koliko vam je značio veliki uspeh romana Strah i njegov sluga? Koliko vas je podstakao i ohrabrio, koliko je uticao na formiranje čitalačke publike?

– Svakako mi je taj uspeh značio u smislu ohrabrenja, na kraju, makar sam prestala da brinem kako ću da objavim sledeću knjigu. Mada, naravno, nastavila bih da pišem u svakom slučaju, zato što mi je bitno i zato što ne mogu bez pisanja. Drago vam je kad čujete da su ljudi čitali vašu knjigu i da im se svidela ili da su čitali više puta i da je, i sad, posle više od 15 godina, i dalje rado čitaju. Verovatno je najveći uspeh od svega imati godinama knjigu u štampi, to daje nadu da će trajati kroz vreme, a vreme je, na kraju, jedini sudija za svaku umetnost.

Koliko su vam značila priznanja koja ste dobili za svoje romane Johann’s 501 i Tito je umro, kao i zainteresovanost inostranih izdavača?

– Nagrade su zgodne, osim što poneki put zaradite i nešto novca, što se o njima piše, pa je to retka prilika da ljudi čuju za vas – jedna od retkih (i to još besplatnih) reklama koje ozbiljna književnost ima u ovoj zemlji. Što se tiče prevoda, lepo je videti svoju knjigu na stranom jeziku i posebno su mi drage, ne znam tačno zašto, one štampane na drugim pismima, izgledaju egzotično, kao da nisu moje, a opet jesu. I drago mi je da čujem reakcije stranaca, kako su razumeli knjige, šta im je bilo bitno.

Da li je teško danas baviti se književnošću i redovno objavljivati? Kakva je situacija u ovdašnjem izdavaštvu?

Meni nije teško, pošto volim da pišem, srećom, nije mi teško ni da objavljujem, za sada.
Ne mogu da ocenim da li se sada manje čitaju knjige nego ranije, sigurno je da su se nekad više kupovale i svakako se više pričalo o njima. No, opet još uvek ima dosta izdavača i štampa se priličan broj knjiga, pa valjda u tome postoji i nekakva računica.

Šta očekujete od aktuelnog beogradskog Sajma knjiga? Kojim novim naslovima se posebno radujete?

Nemam nijedan naslov “na spisku”, biće to impulsivna kupovina koja gotovo uvek završi sa nekoliko promašaja, ali, bar do sada, i uvek sa makar jednim pogotkom.

 

Share