Nakon loših iskustava s poslodavcima, 52-godišnja Teodora (Beba) Peleš iz Borova odlučila je da se na pragu šeste decenije života otisne u preduzetničke vode. Krajem jula u Vukovaru je otvorila obrt za održavanje zgrada “Beba” i ostvarila pravo na potporu za samozapošljavanje od Hrvatskog zavoda za zapošljavanje u iznosu od 25 hiljada kuna.

Izgledno je da će kao novopečena obrtnica dobiti i poticaj od Grada Vukovara od deset hiljada kuna za sufinansiranje dela troškova otvaranja obrta. Grad Vukovar je, naime, objavio Javni poziv za podnošenje zahteva za sufinansiranje troškova pokretanja obrta i osnivanja jednostavnog trgovačkog društva s ograničenom odgovornošću u 2014. godini. Osobe koje u 2014. otvore obrt ili jednostavno trgovačko društvo s ograničenom odgovornošću sa sedištem na području Grada Vukovara, pozvane su na podnošenje zahteva za sufinansiranje u iznosu do deset hiljada kuna za pokriće dela troškova otvaranja obrta ili osnivanja jednostavnog trgovačkog društva s ograničenom odgovornošću, za administrativne troškove, nabavku opreme ili pojedinih delova opreme, te nabavku softvera ili hardvera.

Kao tridesetpostotni invalid, Beba ne želi biti na teret društvu i primati socijalnu skrb već, kako ističe, može i želi da radi.

– Na poslednjem radnom mestu koje sam napustila za tri meseca rada dobila sam svega hiljadu kuna. Prijatelji su me nagovorili da otvorim obrt. Mislila sam da neću uspeti, ali ipak jesam, uz njihovu pomoć i podršku. Obećala sam sebi da se neću predati. I uspela sam. Otvorila sam obrt i već imam desetak sklopljenih ugovora za čišćenje stambenih zgrada, uz nekoliko stanova koje održavam – priča naša sagovornica.

Beba radi sve, od čišćenja kancelarija i poslovnih prostora, stambenih zgrada, kuća i stanova do košnje trave, sakupljanja opalog lišća, a na zimu će, kaže, čistiti i sneg. Za sada je u ovom obrtu zaposlena samo vlasnica, a kada se posao proširi, planira zapošljavanje i drugih invalidnih osoba i samohranih roditelja. Rad joj je terapija, pomaže joj da zaboravi životne nedaće i bolest s kojom se suočila 2001., kada joj je dijagnosticiran karcinom dojke i kada joj je nakon operacije utvrđena tridesetpostotna invalidnost. No Bebi ništa nije teško.

– Mogu da radim, ne mislim na bolest, već mislim o poslu. Volela bih da imam što više posla i da radim. Nikakve lekove ne trošim. Majka sam koja je izgubila troje dece. Čovek bi puko, a mene drži rad. Mnogi se čude, ali ja sve poslove obavljam, od pranja tepiha, premeštanja stvari i svega ostalog. Posla ima i biće ga, samo treba volje. Mnogi koji su danas bez posla ne žele da rade. Čovek se ne treba predati. Neću pokleknuti. Zašto bih sedela kod kuće i živela od socijalne skrbi? Odlučila sam da otvorim obrt, pa kako bude – priča ova supruga i majka dvojice sinova.

Poslove čišćenja stanova i kuća naplaćuje 20 kuna po satu, iako je konkurencija skuplja. Kaže da nema srca da naplati više od ljudi koji su joj poput porodice. Ljudi čije zgrade održava često je pozovu na kafu, sok ili ručak, a kada naplaćuje svoje usluge, svi stoje pored vrata i čekaju da plate, iako mnogi od njih teško žive, s malim primanjima ili od socijalne skrbi. Mnogima i oprosti dug. Pored svog obrta, Beba planira da osnuje i udruženje koje će se baviti zapošljavanjem osoba s lakšim stepenom invaliditeta, kao što je i naša sagovornica. Kao invalidna osoba i sama se susretala s predrasudama i diskriminacijom. Radila je godinama u sezoni na moru, kao pomoćna radnica u kuhinji i bila prisiljena poslodavcu prećutati svoj invaliditet kako bi dobila posao.

– Niko od poslodavaca ne želi da zaposli invalida. Zato ima dosta onih koji mi se danas javljaju i interesuju za posao, ali za sada ništa ne mogu da im obećam, neću da ih lažem – iskrena je ova Borovčanka.

Ljudima s invaliditetom, ističe, ne treba sažaljenje. Treba im omogućiti da rade i zarade, u skladu sa svojim sposobnostima i mogućnostima.

– Nama ne treba ničija milostinja. Dajte nam posla i mi ćemo raditi i zaraditi. Osobe s invaliditetom znaju da cene i čuvaju svoj posao – uverava nas Beba, koja je i sama živela od socijalne skrbi od 480 kuna mesečno. Danas je fokusirana na svoj posao i život koji je zahvaljujući radu ponovo dobio smisao.

– Važno mi je da je zgrada uredna i čista, tako da se ne postidim kada dođem da naplatim uslugu. Ako treba, ostaću ceo dan da se posvetim toj zgradi i dovedem je u red. Nemam nikakvih problema s tempom rada, osmočasovnim radnim vremenom i naplatom, jer to su sve moji stari poznanici koji me znaju još iz vremena dok sam radila u Centru za zapošljavanje osoba s invaliditetom Grada Vukovara – ističe ova novopečena obrtnica s invaliditetom, koja je uverena da će posla biti i da uz dobru volju, trud i podršku prijatelja čovek može da ostvari sve što poželi.