Radoš Bajić: Kad čoveku uzmeš zavičaj – uzeo si mu sve

Share

„Genetska osobina Srba je da idealizuju stvari, da uvek misle da su najbolji, najlepši, bez mana i bez greške… A ja toj zabludi neću da povlađujem“ – kaže za naš portal pozorišni, televizijski i filmski glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić. Svoju profesionalnu karijeru je započeo još kao student ulogom Nedeljka Čabrinovića u filmu „Atentat u Sarajevu“ u režiji Veljka Bulajića 1975. godine. A pored Bulajića sarađivao je i sa najznačajnim filmskim i televizijskim rediteljima kao što: Živko Nikolić, Hajrudin Krvavac, Aleksandar Đorđević, Šotra, Ravasi, Živojin Pavlović… Bajić je trenutno član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, a u svom umetničkom radu predano se bavi tradicijom, baštinom i savremenošću srpskog sela. Tematizujući neke bitne, a zapostavljene društvene teme, u svojoj najnovijoj televizijskoj seriji dotakao se i krajiških izbeglica. Iskoristili smo to kao povod za razgovor s poznatim umetnikom o njegovom pristupu i prikazu ove teme, ali i o celokupnom njegovom radu koji traje već četiri decenije.

Iza sebe imate više od 40 godina karijere kao glumac, scenarista, režiser i producent. Počeli ste svoj umetnički rad monodramom „Led“ u kojoj tematizujete srpsko selo i život seljaka. To je tema koja, reklo bi se, u tom višedecenijskom radu ima poseban status, uvek joj se vraćate. Zašto?

Rođen sam u selu Medveđa kod Trstenika u epicentru Srbije. Kada bi se igla šestara zabola u mesto mog rođenja – puni krug koji bi označio Srbiju. Za mene rodna kuća, zavičaj, stara kruška u ataru iznad sela na koju sam se penjao kao dečak, reka Morava na kojoj sam naučio da plivam, ikona kućnog sveca moga dede,… ima veliki značaj, te je zbog toga selo moja najdraža inspiracija. Rodna kuća je izvorište koje me uvek nanovo obnavlja i regeneriše. Kad u nju uđem slab i izmrcvaren – iz nje izlazim ojačan i osnažen za nove životne bitke. Čini mi se, kada bi mi to neko uzeo, da bih ostao go, kao od majke rođen. U velikim nesrećama koje su zadesile naš narod koji je proteran sa svojih ognjišta iz Hrvatske, sa Kosova, nažalost imamo sijaset priča da su mladi ljudi koji nikada nisu bolovali – umirali i padali kao snoplje. Onako, iz čista mira, i to kasnije, kada su sa porodicama u jadu i čemeru izbegli u Srbiju. Posle mesec, dva, tri… Poznavao sam čoveka iz Kninske krajine koji je svake noći sanjao uvek isti san – svoju rodnu kuću, bašte, livade, izvore… I on je, ni od čega bolestan, umro. Samo je pao… Šta ga je ubilo? Ubila ga je – presečena pupčana vrpca života. Kad čoveku uzmeš zavičaj – uzeo si mu sve.

U humorističkoj seriji „Šifra Despot“ koja se trenutno emituje u Srbiji uveli ste epizode koje se dotiču krajiških izbeglica. Sudbina ovog dela srpskog naroda je vidno zanemarena u srpskoj TV i filmskoj produkciji, pa i u čitavoj javnosti. Zašto ste se odlučili da se njom bavite, makar epizodno?

Pre svega želim da istaknem da se duboko i iskreno solidarišem sa sudbnom srpskog naroda iz Hrvatske. Usled tragičnih događaja koji su zadesli ceo srpski nacionalni korpus morali su da kao prognanici napuste svoja ognjišta. Zbog toga sam i želeo da ih imam u svojoj novoj seriji koja se upravo emituje u Srbiji i koja ima odličnu gledanost. Pre prognanih Srba iz Hrvatske u seriji „Psi laju vetar nosi“ čiji sam scenarista, a koju je režirala moja ćerka Jelena Bajić – Jočić za RTS, i koja je takođe postigla veliki uspeh, glavni junaci su bili Srbi koji su izbegli sa Kosova – koji u predgrađima Beograda pokušavaju da „niknu“ i da uhvate korak sa životom. Zašto sam to uradio? I u „Psima“ i u „Despotu“? Ne zato da ih podvrgnem podsmehu i omalovažavanju – već naprotiv, da pokažem da su ravnopravni, neraskidivi, prirodni i logični deo celokupne sprske etničke zajednice, kulture, folkolra, jezika i vere. Da su ravnopravni sa nama koji smo rođeni u Srbiji, da su naši i da treba da prestanemo da ih tretiramo kao da su pripadnici nekakve „zaštićene vrste“ o kojoj treba da govorimo samo i isključivo u kontestu solidarne brige i sažaljivog humanitarnog aspekta. Nažalost, vidim da neki to nisu tako shvatili i žao mi je zbog toga.

Ekipa serije „Šifra Despot“

U seriji „Šifra Despot“ Igrate Jovu Agbabu, izbeglog Krajišnika, predsednika Lovačkog udruženja „Kninska Zora“. Zašto „Zora“ u nazivu lovačkog društva?

Da ne volim Krajišnike, da se ne divim lepoti i posebnostima tog dela našeg naroda, sigurno da kao autor sebi ne bih napisao i namenio da u „Despotu“ igram jednog od njih – dobroćudnog i simpatičnog Jovu Agbabu. I sigurno da moja partnerka, to jest moja žena u seriji ne bi bila trenutno najomiljenija i najpopularnija, a uzgred i jedna od najboljih srpskih živih glumica, gospođa Olga Odanović, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu. Dakle, krajnje je zlurado meni imputirati da želim da ismejem krajiške Srbe. Ako bi neko samo ovlaš pogledao moj skromni opus od 100 igranih filmova, mojih scenarija za filmove, za TV serije, te ukupno moje javno delovanje na negovanju i očuvanju srpskih nacionalnih vrednosti – ta teza bi odmah pala u vodu. Međutim, ja znam i osećam u čemu je problem – on leži u tome što je genetska osobina Srba da idealizuju stvari, da uvek misle da su najbolji, najlepši, bez mana i bez greške… A ja toj zabludi neću da povlađujem. Ne treba zaboraviti da je „Despot“ po žanru komedija – ako se smejemo drugima, zašto se ne bismo malo nasmejali i samima sebi… Ili ćemo se samo busati u prsa – kao nebeski narod koji je u poslednjem veku nažalost platio najvišu cenu i na kraju dobio oreol gubitnika. Ili, ako ne čujemo gusle kad govorimo o samima sebi, da se odmah manemo ćorava posla, i da povlačimo i misao i ruku – kao da smo dodirnuli u osinjak?

A zašto „Kninska Zora“ kao lovačko društvo?

Zbog toga što su Srbi po onome kako je to zabeležio Vuk Karadžić svaku veću vodu u Srbiji nazivali Moravom. I danas ih zvanično imamo tri: Veliku, Južnu i Zapadnu. I u Vojvodini kad je nekom muka, pa zapreti da će da se ratosilja sa svojim životom on kaže „otići ću da skočim u Moravu“. Bez obzira na to što Morave nema u krugu od trista kilometara. Te tako i prekodrinski Srbi svako svoje udruženje – Zora… Te pevačko, te igračko, te ovakava zora, te onakva… Lovačko društvo „Kninska zora“ je u mojoj seriji sinonim duhovne konekcije naroda sa svojom tradicijom, verom, nasleđem i postojanjem – moguće da deluje malo rogobatno i apsrudno, ali nije parafraza na čuveno Kulturno društvo „Zora“ koje i danas ima svoju beogradsku organizaciju, čini mi se negde u Skadarliji, i koje ima ogorman kulturni, istorijski i civilzacijiski značaj za srpsku kulturu u celini. Dakle, nisam želeo da vređam ničija nacionalna osećanja, pogotovu ne naroda kojem pripadam. Naprotiv, čvrsto verujem, jer znam svoj posao, i znam šta radim – da će Jovo Agbaba u „Despotu“ na kraju, na krajnje pozitivan način skrenuti pažnju na krajiške Srbe. Za koje bi bilo šteta da se utope i „autoasimiliraju“ u sopstveni narod, da izgube svoje posebnosti i svoj značaj. To su moji iskreni motivi kao autora „Despota“, inače – da me boli uvo za Krajišnike, ne bih se njima bavio.

Koliko su, po Vašoj proceni, ljudi u Srbiji upoznati sa sudbinom svojih sunarodnika iz Hrvatske?

Nažalost – malo i sve manje i manje. Involvirajući ih u seriju „Despot“ ja sam makar skomno i delemično to želeo da ispravim. Jer ne zaboravite da jednu epizodu serije „Despota“ redovno gleda najmanje milion gledalaca. Sem aktivnosti u elementima socijalne politike države, sem po nekog savetovanja, nekog skupa i nekog kola u portama naših manastira, smotri folklora i slično – rekao bih da su Srbi iz Hrvatske kako vreme prolazi sve dalje od svoje istine, od istinske pravde, kompenzacije, duhovne naknade i materijalne satisfakcije za sve što su pretrpeli. Pa i sve dalje od pažnje države Srbije za njihove probleme. O državi Hrvatskoj i da ne govorim. Uz činjenicu da ni njima, ni srpskom narodu u celini ništa ne ide u prilog, a pogotovu ne novi svetski poredak i mešenja karata „velikih igrača“ u međunarodnom kontekstu, gde je Srbima globalno namenjena dalja razgradnja. Sve ono što su ljudske slobode, demokatsko opredeljivanje i pravo na odlučivanje gde i kako ćemo živiti – svim drugim narodima u Evropi danas je dozvoljno, sem Srbima. Srbi moraju da žive onako kako se odluči u Briselu i u Vašingtonu. Ako to neće – onda nastaju problemi. U aktuelnom smislu – na primeru Kosova to se danas najbolje vidi.

Vratili ste se nakon duže pauze u umetničkom radu i prilično ste produktivni. Mnogi ipak osporavaju Vaše delo. Od onih koji u seriji „Selo gori a baba se češlja“ ne vide više od humora, pa sve do poštovalaca lika i dela Josipa Broza kojima su zasmetali neki motivi u Vašim ostvarenjima. Koje negativne reakcije su Vas najviše iznenadile? Kojima se niste nadali?

Ako nemate ništa protiv – da se u odgovoru na ovo vaše pitanje malo pohvalim. Od 2006. godine kada sam se posle desetogodišnjeg izgnastva iz profesije vratio filmu i telelviziji – kao autor, producent, reditelj i glumac uradio sam pet velikih TV serija i nekoliko filmova. Dobio sam gotovo sve profesionalne i društvene nagrade za svoj rad, kao i za životno delo, uključujući Vukovu nagradu, Orden Svetog Save, orden Svetog Vladike Nikolaja. Svi moji projekti su ostvarili ubedljivo najveću gledanost u istoriji medijskog biznisa na Balkanu, od kojih je „Selo gori“ ostvarilo pojedinačni sher od 72,6% udela u gledanosti, što je rezlultat koji nije zabeležen nigde u Evropi. Moji autorski projekti uvek izazivaju polemike i dižu veliku prašinu ne samo u Srbiji – nego na područiju cele eks Jugoslavije, i ja sam veoma zadovoljan zbog toga. Film, serija, knjiga, izložba o kojima ne priča niko ništa – znači da malo vrede. Mene raduju sučeljena mišljenja i nikome ne zameram da osporava moje rezultate – kritike me motivišu, a pohvale uveravaju da ostavljam neki trag iza sebe. Što je najvažnije od kad je sveta i veka.

Sa kojom publikom najbolje korespondiraju Vaše serije?

Ako vam kažem da smo imali veoma pozitivne reakcije na tipično srpske nacionalne teme u mojim serijma iz Hrvatske, iz Slovenije, iz Bosne i Hercegovine – ne znam da li ćete mi verovati. U Tuzili živi jedan Musliman koji se zove Jasmin, koji je tamo napravio moj fan klub koji se zove „Selo gori“, a za vreme premijernog emitovanja „Ravne gore“ redovno nam se preko sajta javljao izvesni Hrvoje iz Zagreba sa pohvalama i krajnje uravnoteženim komentarima. Za ne verovati. Ipak, logično je, najveći deo moje publike čini srpska populacija, zbog čega sam ja i radostan i tužan istovremeno. Radostan sam zbog toga što narod kome pripadam ceni to što radim, a tužan što bih želeo da svoje projekte mogu da prezentiram šire, na većem medijskom prostoru, za šta je smetnja jezička barijera i blokade koje srpska kultura i država imaju u svetu. Od ciljnih grupa mene najviše gledaju žene, bake, tetke, majke i – deca, “a koga vole da gledaju žene i deca, taj je na duge staze obezvedio svoju budućnost“. To mi je svojevremeno, dok sam sa 22 godine u njegovom filmu „Atentat u Sarajevu“ rekao čuveni jugoslovenski režiser koji živi i radi u Zagrebu Veljko Bulajić.

„Selo gori, a baba se češlja” je ubedljivo najgledanija srpska TV serija koja je prerasla u svojevrsni društveni fenomen. U njoj ste afirmisali tradiciju i vrednosti seljaka iz doline Zapadne Morave. Šta je tamo, pored Morave, još večno?

Srpsko selo trpi veoma snažne promene koje nažalost ne idu u pozitivnom smeru. Gubimo samosvojnost i vrednosti koje su nas održale, odričemo se starog, a sve novo što dolazi je kič, populistička potrošačka kultura i povlađivanje drugim i tuđim vrednostima, navikama i načinu života. Danas verujem da je „Selo gori“ i doživelo takav planetarni uspeh što je u suštini govorilo o srpskom selu i Srbiji koja nestaje i koje sve manje ima. Ipak, u metaforičnom smislu – samo je Morava večna. Zbog toga je valjda najopevanija srpska reka…

Serija „Ravna Gora“ je podigla veliku prašinu na čitavom Balkanu s obzirom na to da tematizuje i dalje kontraverznu tematiku početka Drugog svetskog rata. Koliko su u tome problematične istorijske činjenice, a koliko je sam odabir teme bio unapred kritikovan? I zašto mislite da je to tako?

TV serija „Ravna Gora“ je hrabar poduhvat koji me umalo koštao života. U čisto profesionalnom smislu mislim da je veoma ozbiljan projekat i smeli pokušaj da se ispriča šta se zapravo dogodilo 1941. godine sa raspadom Kraljevine Jugoslavije. Zbog druge strane medalje i istine koju smo u umetničkom izrazu osvetlili u seriji – ona je izazvala tektonske poremećaje u svim zemljama Balkana. Ali, to je istina koju nažalost niko nije bio previše voljan ni srećan da čuje. Ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Briselu, ni u Evropskom parlamentu u kojem su hrvatski poslanaci protestovali zbog serije. Zbog toga je i dočekana na nož. Zbog toga je i brže bolje ukinuta, ili bolje rečeno zabranjena – jer je postala smetnja Srbiji na tzv. evropskom putu. Jer je prvih 10 epizoda trebalo da bude samo uvod. U seriji je pored ostalog prikazan autentični dokumentani snimak iz aprila 1941. kada nemački tenkovi ulaze u Zagred i gaze cveće koje baca oduševljena masa koja kliče i pozdravalja nemačku okupacionu silu. To nekom nije odgovoralo. I još mnogo toga. U Srbiji su me napadali zašto je Tito kojeg je igrao Bjelogrlić lepši od Draže Mihailovića kojeg je igrao pokojni Glogovac! Komunizam se nigde tako žilavo nije primio kao u Srbiji. I danas, u mutantnim obilicima i dalje traje. Dakle, ne zna se ko me više napadao, da li komunisti, da li srpski ultranacionalnosti, da li Srbi, Hrvati, Muslimani… Ipak, „Ravna Gora“ je preživela i upravo ovih dana sa velikim uspehom se već treći put reprizira na nacionalnom Javnom servisu. I ima ogromnu gledanost.

Kakva je Vaša saradnja sa kolegama iz Hrvatske?

Nažalost, moja saradnja sa kolegama iz Hrvatske je nikakva. Zapravo je nema – i ja veoma žalim zbog toga. Voleo bih da snimam nešto sa Ivom Gregurevićem i Milanom Štrljićem sa kojima sam prijatelj više od pola veka. Bio sam na korak do toga. Pre neku godinu sam posle dužeg vremena boravio i proveo dan u Zagrebu, iz kojeg sam poneo najlepše utiske. Bio sam pozvan od RTL-a Hrvatske jer su oni želeli da rade hrvatsku verziju „Sela gori“ – što sam ja sa oduševljenjem prihvatio. Radašin bi se zvao Radek, a Milašin – Milek… Dogovarali smo se da se serija snima u Zagorju koje je veoma slično našoj Šumadiji. Sve je išlo sjajno – čak smo bili pred potpisom ugovora. A onda je sve stalo i zamrlo. I to baš u onim danima – kada se u hrvatskom tisku podigla ogromna frka zbog toga što je predsednica Hrvatske gospođa Kolinda Grabar Kitarović nekom detetu poklonila čokoladicu iz Srbije. Svaki komentar je izlišan. Ludilu i kontraverzma u vekovnim sučeljavinjama Hrvata i Srba – nikad kraja…

Na kojim projektima trenutno radite i šta možemo očekivati uskoro?

Trenutno radim još 45 epizoda TV serije „Šifra Despot“ za Pink televiziju, a onda me početkom 2019. očekuje nova serija na RTS-u. Imam mnogo posla i puno radim. Ima mnogo ideja i planova za nove projekte. Da kažem u kontekstu vašeg predhodnog pitanja sledeće – voleo bih da snimam film ili seriju o Srbima i Hrvatima. Ali takvu seriju u kojoj bismo dali šansu normalnosti, toleranciji, suživotu i ljubavi. Onaj ko uspe da pomiri Hrvate i Srbe ući će u istoriju – jer su odnosi ova dva naroda bili najvažniji u našoj prošlosti, a biće najvažniji i u našoj zajednićkoj budućnosti. Ti odnosi su generatori svih kriza, nesereća, sukoba i zla na Balkanu – a mogu biti i predhodnica ere sreće, razumevanja i blagostanja u ovom delu svetu. U to sam sto posto siguran.

 

 

 

Share